Јелена Милић - млада шабачка уметница
Филигрански потези душе
Поезија је начин да искажем своје биће. Даје ми слободу и снагу. Потребно је да се загледамо у унутрашњост свог бића, анализирамо себе и допремо до суштине. Различитост је добра и треба да поштујемо друге
Поезија. Саткана од снова, наде, стрепње, жеља, чудесне магије живота. У песнику изазива унутрашњу буру и доноси смирај тек када осећања преточи у стихове. Попут тананих, крхких рима, што стидљиво чекају да их неко открије, разуме, је и Јелена Милић, млада песникиња. Обликовање обичних, малих речи у песме, за њу је текло спонтано, природно.
-Поезија је начин да искажем своје биће. Даје ми слободу и снагу. Прве стихове написала сам у основној школи, стидљиво, са дозом опреза, јер нисам знала да ли сам на добром путу. Признања и награде биле су подстицај, знак да има смисла оно што радим. Иако данас многи пишу, прозом не бих смела да се бавим озбиљније. Сматрам да захтева искуство и вештину. Поезија ми је ближа, можете лакше да „упакујете“ речи у суштину. Одлика доброг писца је да искористи сопствено искуство, али да то читаоци не доживе као аутобиогрaфско дело - појашњава Јелена.
Млада ауторка у првој објављеној збирци „Касни сати“, открива нам свој свет, мисли и импресије о животу. У њеним делима преплићу се познати, реални мотиви и имагинарни, несвакидашњи.
- Ирационално ме наводи на размишљање. Често пишем у једном даху, када ме нешто инспирише и подстакне. Инспирација је у свему, у љубави, самоћи, природи. Воде ме осећања док стварам. Један од омиљених мотива ми је огледало. Потребно је да се загледамо у унутрашњост свог бића, анализирамо себе и допремо до суштине. У данашње време то се не дешава тако често. Као друштво и појединци не размишљамо много о себи, другима и стварима које нас окружују. Све оно што захтева одређени мисаони процес и ангажовање окарактерисано је као неразумљиво, досадно и тешко.
Љубав и таленат према уметности, лепоти стварања, Јелена исказује кроз сликарство и књижевност. Као ученица Школе примењених уметности освајала је бројне награде на ликовним конкурсима у земљи и иностранству.
- Када сликам бирам теме које су веселе, динамичне и реалне. Технике које покрету дају предност. Због тога су ми животиње интересантне и акварел као техника. Све је у исказивању слободе.
Лирска поетика са снажним емотивним порукама о љубави као штиту од сурове свакодневице са којом се млади суочавају доминира у стиховима.
-Љубавне песме као што је писала Десанка носе универзалну поруку и доступне су свима. Желим да моја поезија буде таква. Данас је све више апстрактне поезије и уметности. Не кажем да је то лоше, али сматрам да је важно посматрати свет из различитих углова, пронаћи оно што вреди и траје. Можда се неко не би сложио, али можемо ли другима одузети право на став, или мишљење? Различитост је добра. Треба да поштујемо друге, али исто тако да поседујемо изграђен став. Било да је реч о уметности или животу. Младим људима и уметницима је тешко да пронађу своје место „под сунцем“. Недостатак мотивације видим као главни проблем.
Шабачка публика имала је прилику да чује Јеленине одабране стихове на промоцији у Културном центру. Приход од продаје књига дониран је Основној школи „Свети Сава“.
-Као студент желела сам да помажем људима и да то буде у мом родном граду. Волонтерски, без надокнаде. Спојила сам љубав према уметности и жељу за волонтеризмом на ликовној радионицу за децу са аутизмом. Први контакт је био веома стресан. Потребно је познавати психологију за децу, бити едукован и без предрасуда које владају код нас. Људи на децу са сметњама у развоју гледају као на мање вредне. Они имају исте потребе као и ми, чак су и искренији када су емоције у питању. Сви смо различити, свако има свој проблем, уз мане и врлине. А различитост треба да нас споји. Као друштво одбацујемо све оно што не разумемо. То је један од разлога зашто сам отишла на обуку за личног пратиоца. Сматрала сам да увек треба да кренемо од себе и личним примером подстакнемо промену. Без обзира на године или пол. Свако да мало и друштво ће бити боље.
-Поезија је начин да искажем своје биће. Даје ми слободу и снагу. Прве стихове написала сам у основној школи, стидљиво, са дозом опреза, јер нисам знала да ли сам на добром путу. Признања и награде биле су подстицај, знак да има смисла оно што радим. Иако данас многи пишу, прозом не бих смела да се бавим озбиљније. Сматрам да захтева искуство и вештину. Поезија ми је ближа, можете лакше да „упакујете“ речи у суштину. Одлика доброг писца је да искористи сопствено искуство, али да то читаоци не доживе као аутобиогрaфско дело - појашњава Јелена.
Млада ауторка у првој објављеној збирци „Касни сати“, открива нам свој свет, мисли и импресије о животу. У њеним делима преплићу се познати, реални мотиви и имагинарни, несвакидашњи.
- Ирационално ме наводи на размишљање. Често пишем у једном даху, када ме нешто инспирише и подстакне. Инспирација је у свему, у љубави, самоћи, природи. Воде ме осећања док стварам. Један од омиљених мотива ми је огледало. Потребно је да се загледамо у унутрашњост свог бића, анализирамо себе и допремо до суштине. У данашње време то се не дешава тако често. Као друштво и појединци не размишљамо много о себи, другима и стварима које нас окружују. Све оно што захтева одређени мисаони процес и ангажовање окарактерисано је као неразумљиво, досадно и тешко.
Љубав и таленат према уметности, лепоти стварања, Јелена исказује кроз сликарство и књижевност. Као ученица Школе примењених уметности освајала је бројне награде на ликовним конкурсима у земљи и иностранству.
- Када сликам бирам теме које су веселе, динамичне и реалне. Технике које покрету дају предност. Због тога су ми животиње интересантне и акварел као техника. Све је у исказивању слободе.
Лирска поетика са снажним емотивним порукама о љубави као штиту од сурове свакодневице са којом се млади суочавају доминира у стиховима.
-Љубавне песме као што је писала Десанка носе универзалну поруку и доступне су свима. Желим да моја поезија буде таква. Данас је све више апстрактне поезије и уметности. Не кажем да је то лоше, али сматрам да је важно посматрати свет из различитих углова, пронаћи оно што вреди и траје. Можда се неко не би сложио, али можемо ли другима одузети право на став, или мишљење? Различитост је добра. Треба да поштујемо друге, али исто тако да поседујемо изграђен став. Било да је реч о уметности или животу. Младим људима и уметницима је тешко да пронађу своје место „под сунцем“. Недостатак мотивације видим као главни проблем.
-Као студент желела сам да помажем људима и да то буде у мом родном граду. Волонтерски, без надокнаде. Спојила сам љубав према уметности и жељу за волонтеризмом на ликовној радионицу за децу са аутизмом. Први контакт је био веома стресан. Потребно је познавати психологију за децу, бити едукован и без предрасуда које владају код нас. Људи на децу са сметњама у развоју гледају као на мање вредне. Они имају исте потребе као и ми, чак су и искренији када су емоције у питању. Сви смо различити, свако има свој проблем, уз мане и врлине. А различитост треба да нас споји. Као друштво одбацујемо све оно што не разумемо. То је један од разлога зашто сам отишла на обуку за личног пратиоца. Сматрала сам да увек треба да кренемо од себе и личним примером подстакнемо промену. Без обзира на године или пол. Свако да мало и друштво ће бити боље.
М. Живановић
Најновији број
18. април 2024.
