Психолог и гешталт психотрапеут Биљана Ерцеговчевић
На путу среће понекад је потребна помоћ
Партнерски однос је најкреативнији, најнесигурнији, најтајанственији. Љубавна веза има сврху излечења повреда из детињства. Промена у једном партнеру провоцира промену у другом. Раскиди, разводи представљају једну од најстреснијих ситуација. Улога психотерапеута је да подједнако добро разуме сваког партнера
Спознаја и спајање душа, љубав, брак, партнерство,... Блискост или обавеза, слобода или дужност, краткотрајна занесеност или веза "за цео живот"... Млади ступају у партнерске односе и брак са одређеном „представом“ како заједница две индивидуе треба да изгледа, шта их тамо чека, што често доводи до несугласица, када се одлуче да деле животни пут. Временом наилазе на потешкоће при превазилажењу ових и других изазова, будући да се они не реше увек и „једном за свагда“ него их је потребно континуирано, систематски решавати, често уз помоћ стручних особа. Да ли је брак потреба, или избор? Колико смо свесни сопствене улоге у партнерским релацијама и како се односимо према себи, али и другој особи са којом смо емотивно повезани? О овим питањима и значају терапије за парове разговарали смо са Биљаном Ерцеговчевић, психологом и гешталт психотерапеутом.
Како психотерапија за парове функционише, коме је намењена и шта јој је циљ?
Психотерапија парова обухвата све врсте парова: емотивних, пријатељских, родбинских и сл. Дакле, и свака индивидуална терапија може обухватати партнерски однос. Сви ми живимо у неким дијадама. Партнерска терапија је најприсутнији вид терапије парова, јер је партнерски однос најкреативнији, најнесигурнији (истовремено присуство две потребе, за спајањем и за слободом), најтајанственији. Он производи и страх и радост. Потребна је вера, храброст, дисциплина и понизност када се стоји у и пред таквом мистеријом као што је пар. Циљ терапије је постизање свесности оба партнера о томе како успостављају контакт и одакле то потиче, али и омогућавање репаративног искуства кроз однос и искуство са терапеутом.
Која је разлика између индивидуалне и партнерске терапије?
Партнерска терапија је много комплекснија, потребно је ускладити много више ствари. Терапеут има однос са сваким партнером понаособ, плус са паром као целином (идентитет пара). Сваки партнер уноси у терапију своје породице, претке, трансгенерацијске обрасце. Улога терапеута је да подједнако добро разуме сваког партнера, а да је на страни пара. Терапеут је изложен притиску, а понекад и агресији, јер сваки од партнера га жели као савезника и труди се да га придобије, да потврди његову „истину“.
Да ли је избор партнера случајан или постоји неки механизам којим смо подстакнути на избор?
Избор партнера није случајан. Он је увек повезан са нашим раним релацијама и блиским одраслима (родитељима).
Партнере бирамо из следећих разлога:
1. Оне који имају позитивне и/или негативне особине људи који су нас одгајали.
2. Партнере који ће поновити несвесни образац из раног детињства, у нади да ће партнер као родитељ задовољити ускраћене потребе рањеног детета у нама. Потреба за завршавањем искуства је природна и подстиче нас да довршимо те незавршене послове, па и кроз партнерске односе.
Када паровима осветлимо ту децу у њима, која их саботирају у контакту, они остављају ту децу, умирену јер су виђена и уважена, а онда добију простор у садашњости да, као одрасли, ступе у другачији контакт.
3. Такође, бирамо партнере који надопуњују она својства која су у нама недовољно развијена. У питању је несвесна потреба за уцељењем и комплетирањем. Касније, почиње амбивалентан однос према партнеру јер на њега пројектујемо сопствене негативне особине. Наш унутрашњи конфликт пребацујемо на спољашњи са партнером.
Љубавна веза има сврху излечења повреда из детињства.
Које су фазе у развоју партнерских односа?
Фазе су:
1. Фаза заљубљености кроз идеализацију партнера, илузија да ћемо се кроз партнера срести са оним што није у нама довољно развијено или чега смо као дете морали да се одрекнемо. Траје два месеца, најдуже две године.
2.Фаза суочавања са различитостима и нарастање индивидуалних потреба - изазива узнемиреност, патњу, конфликте, повреде
3. Фаза подршке различитостима, уз угледавање себе и другог и прихватање сопствене „тамне“ стране. Партнер није „спаситељ“ него друго рањено људско биће.
4. Фаза интеграције, тј. зрелог односа, који интимност са другим чини дубљим, а зависност је мања.
Које су фазе у развоју породице?
Фазе су:
1. Фаза невезаних младих особа - „између две породице“
2. Фаза грађења партнерског односа - млади брак
3. Фаза породице са малом децом
4. Фаза породице са адолесцентом
5. Фаза постродитељске породице - „породица празног гнезда“
6. Фаза породице у старијем добу.
Свака од ових фаза има своје развојне задатке, те се у психотерапији увек има у виду у којој фази се налази пар и како су разрешене кризе претходних фаза.
Када се пар одлучи да посети психотерапеута? Који је то моменат када схвате да не могу сами да реше проблем и да им је ипак потребна помоћ стручног лица?
Као што рекох, у развоју партнерских односа постоје развојне кризе при преласку из фазе у фазу. Некада пар нема капацитет да се са тим сам избори, активира се сва „патологија“, јер су кризе снажан изазов да се освесте и напусте шеме, те да се оне замене стварним сусретом, дијалогом и интимношћу.
Најчешћи разлози доласка на саветовање?
Оно што партнери доносе као споља видљиво је патња у недостатку блискости, комуникацији, изборима уз уважавање различитости, конфликти, неадекватност у улогама (нове персоне супружника, родитеља...), агресија, љубомора, преваре,...много тога, као што Полстер рече: „Живот сваког човека је вредан романа“..
Да ли жене чешће иницирају одлазак на психотерапију или то зависи од карактера, одлучности једног од партнера да побољша однос, без обзира на пол?
Нема много везе са полом, пре бих рекла са спремношћу и отвореношћу једног и/или оба партнера да раде на свом односу. Ретко су партнери подједнако мотивисани и то омета терапијски савез који мора да постоји између свих. Важно је да психотерапеут покаже да види и тог другог, који није мотивисан. Промена у једном партнеру провоцира промену у другом, ту, пред нама. Терапеут учи мотивисанијег партнера како да позове оног који је немотивисан.
Да ли људи психотерапеута виде као неког ко ће им решити проблеме, уз минимум ангажовања или су свесни да је то процес који захтева посвећеност и време?
Већ у првом сусрету психотерапеут информише партнере шта могу да очекују. Партнерска терапија је комплекснија од индивидуалне јер је улога терапеута да за сваког партнера држи и личну и породичну историју (трансгенерацијски). Терапеут је ту да преводи оно што види у њиховом односу, да ради на садржају, али и на процесу. Терапеут је на страни пара, постоји непристрасност у односу на партнере, терапеут не суди и не моралише.
Постоји ли „заједнички именилац“ за све парове који долазе на саветовање?
Не постоји „ заједнички именилац“. Сваки пар је мистерија за себе. Ново доба је донело велике слободе и различите начине у обликовању личних живота. Та слобода је толико велика да делује застрашујуће. Она свакако потенцира: одговорност, самоподршку, креативност, храброст, стрпљење са собом и са другима.
Да ли се парови враћају на психотерапију?
Да, враћају се, када се нађу у новом застоју. Али, овај пут на другачији начин, оснажени и промењени, уз поседовање свесности да су једном већ успели да превазиђу кризу, са пуно поверења према терапеуту. Живот је процес, путовање, на којем неке препреке успемо да превазиђемо сами, а некада нам је потребна помоћ.
Одлазак код психотерапеута је последњи корак у решавању проблема или може бити превентива?
Психотерапија може да обухвати и младе парове, који најчешће у свом или породичном искуству имају проблематичне партнерске односе, па се ту ради на развоју нових персона супружника, родитеља... Подједнако је изазовно, јер сви они имају неку своју предисторију и очекивања.
Да ли је било ситуација када разлике не могу да се премосте и паровима се саветује развод, односно раздвајање?
Теарпеут не саветује. Успешна терапија некада значи прекид односа, па партнери окриве терапеута. Зато он већ на почетку мора да нагласи да нема моћ да састави и растави. Ипак, тешко је. Раскиди/разводи представљају један од највећих стресова и постоји пуно страха и отпора да се то деси, партнери радије остају у лошој вези, што је веома фрустрирајуће за рад. Раскид/развод провоцира пуно бола патње, туге, беса, што може провоцирати сепарационе страхове терапеута.
Шта је оно што чини доброг психотерапеута?
Добар психотерапеут, када излази пред пар, има пуно поштовања пред оним што они доносе, загледан је са пуно вере и без предрасуда у ту мистерију јединственог и непоновљивог људског контакта. Најважнији је однос поверења који се успоставља између партнера и терапеута. Тај тзв. ЈА-ТИ дијалошки однос је оно што уцељује и храни, без обзира на технике које се користе у партнерској терапији.
Када се помене психотерапија људи имају различита предубеђења. Како можемо „разбити“ предрасуде везане за партнерску терапију и психотерапију генерално?
Психотерапија је одавно присутна на нашим просторима, ушла је„на мала врата“. Свест људи се мења, рекла бих да нема више толико предрасуда јер се препознаје њена „хранљивост“ и значај и за појединца, па и за пар. Оно што још увек недостаје су законске регулативе, које ће нас препознати у систему и на тај начин отворити могућност већем броју људи да користе психотерапију и кроз установе. Парадоксално је да се свест брже мења од закона.Надам се да на то нећемо још дуго чекати.
Како психотерапија за парове функционише, коме је намењена и шта јој је циљ?
Психотерапија парова обухвата све врсте парова: емотивних, пријатељских, родбинских и сл. Дакле, и свака индивидуална терапија може обухватати партнерски однос. Сви ми живимо у неким дијадама. Партнерска терапија је најприсутнији вид терапије парова, јер је партнерски однос најкреативнији, најнесигурнији (истовремено присуство две потребе, за спајањем и за слободом), најтајанственији. Он производи и страх и радост. Потребна је вера, храброст, дисциплина и понизност када се стоји у и пред таквом мистеријом као што је пар. Циљ терапије је постизање свесности оба партнера о томе како успостављају контакт и одакле то потиче, али и омогућавање репаративног искуства кроз однос и искуство са терапеутом.
Која је разлика између индивидуалне и партнерске терапије?
Партнерска терапија је много комплекснија, потребно је ускладити много више ствари. Терапеут има однос са сваким партнером понаособ, плус са паром као целином (идентитет пара). Сваки партнер уноси у терапију своје породице, претке, трансгенерацијске обрасце. Улога терапеута је да подједнако добро разуме сваког партнера, а да је на страни пара. Терапеут је изложен притиску, а понекад и агресији, јер сваки од партнера га жели као савезника и труди се да га придобије, да потврди његову „истину“.
Да ли је избор партнера случајан или постоји неки механизам којим смо подстакнути на избор?
Избор партнера није случајан. Он је увек повезан са нашим раним релацијама и блиским одраслима (родитељима).
Партнере бирамо из следећих разлога:
1. Оне који имају позитивне и/или негативне особине људи који су нас одгајали.
2. Партнере који ће поновити несвесни образац из раног детињства, у нади да ће партнер као родитељ задовољити ускраћене потребе рањеног детета у нама. Потреба за завршавањем искуства је природна и подстиче нас да довршимо те незавршене послове, па и кроз партнерске односе.
Када паровима осветлимо ту децу у њима, која их саботирају у контакту, они остављају ту децу, умирену јер су виђена и уважена, а онда добију простор у садашњости да, као одрасли, ступе у другачији контакт.
3. Такође, бирамо партнере који надопуњују она својства која су у нама недовољно развијена. У питању је несвесна потреба за уцељењем и комплетирањем. Касније, почиње амбивалентан однос према партнеру јер на њега пројектујемо сопствене негативне особине. Наш унутрашњи конфликт пребацујемо на спољашњи са партнером.
Љубавна веза има сврху излечења повреда из детињства.
Које су фазе у развоју партнерских односа?
Фазе су:
1. Фаза заљубљености кроз идеализацију партнера, илузија да ћемо се кроз партнера срести са оним што није у нама довољно развијено или чега смо као дете морали да се одрекнемо. Траје два месеца, најдуже две године.
2.Фаза суочавања са различитостима и нарастање индивидуалних потреба - изазива узнемиреност, патњу, конфликте, повреде
3. Фаза подршке различитостима, уз угледавање себе и другог и прихватање сопствене „тамне“ стране. Партнер није „спаситељ“ него друго рањено људско биће.
4. Фаза интеграције, тј. зрелог односа, који интимност са другим чини дубљим, а зависност је мања.
Које су фазе у развоју породице?
Фазе су:
1. Фаза невезаних младих особа - „између две породице“
2. Фаза грађења партнерског односа - млади брак
3. Фаза породице са малом децом
4. Фаза породице са адолесцентом
5. Фаза постродитељске породице - „породица празног гнезда“
6. Фаза породице у старијем добу.
Свака од ових фаза има своје развојне задатке, те се у психотерапији увек има у виду у којој фази се налази пар и како су разрешене кризе претходних фаза.
Када се пар одлучи да посети психотерапеута? Који је то моменат када схвате да не могу сами да реше проблем и да им је ипак потребна помоћ стручног лица?
Као што рекох, у развоју партнерских односа постоје развојне кризе при преласку из фазе у фазу. Некада пар нема капацитет да се са тим сам избори, активира се сва „патологија“, јер су кризе снажан изазов да се освесте и напусте шеме, те да се оне замене стварним сусретом, дијалогом и интимношћу.
Најчешћи разлози доласка на саветовање?
Оно што партнери доносе као споља видљиво је патња у недостатку блискости, комуникацији, изборима уз уважавање различитости, конфликти, неадекватност у улогама (нове персоне супружника, родитеља...), агресија, љубомора, преваре,...много тога, као што Полстер рече: „Живот сваког човека је вредан романа“..
Да ли жене чешће иницирају одлазак на психотерапију или то зависи од карактера, одлучности једног од партнера да побољша однос, без обзира на пол?
Нема много везе са полом, пре бих рекла са спремношћу и отвореношћу једног и/или оба партнера да раде на свом односу. Ретко су партнери подједнако мотивисани и то омета терапијски савез који мора да постоји између свих. Важно је да психотерапеут покаже да види и тог другог, који није мотивисан. Промена у једном партнеру провоцира промену у другом, ту, пред нама. Терапеут учи мотивисанијег партнера како да позове оног који је немотивисан.
Да ли људи психотерапеута виде као неког ко ће им решити проблеме, уз минимум ангажовања или су свесни да је то процес који захтева посвећеност и време?
Већ у првом сусрету психотерапеут информише партнере шта могу да очекују. Партнерска терапија је комплекснија од индивидуалне јер је улога терапеута да за сваког партнера држи и личну и породичну историју (трансгенерацијски). Терапеут је ту да преводи оно што види у њиховом односу, да ради на садржају, али и на процесу. Терапеут је на страни пара, постоји непристрасност у односу на партнере, терапеут не суди и не моралише.
Постоји ли „заједнички именилац“ за све парове који долазе на саветовање?
Не постоји „ заједнички именилац“. Сваки пар је мистерија за себе. Ново доба је донело велике слободе и различите начине у обликовању личних живота. Та слобода је толико велика да делује застрашујуће. Она свакако потенцира: одговорност, самоподршку, креативност, храброст, стрпљење са собом и са другима.
Да ли се парови враћају на психотерапију?
Да, враћају се, када се нађу у новом застоју. Али, овај пут на другачији начин, оснажени и промењени, уз поседовање свесности да су једном већ успели да превазиђу кризу, са пуно поверења према терапеуту. Живот је процес, путовање, на којем неке препреке успемо да превазиђемо сами, а некада нам је потребна помоћ.
Одлазак код психотерапеута је последњи корак у решавању проблема или може бити превентива?
Психотерапија може да обухвати и младе парове, који најчешће у свом или породичном искуству имају проблематичне партнерске односе, па се ту ради на развоју нових персона супружника, родитеља... Подједнако је изазовно, јер сви они имају неку своју предисторију и очекивања.
Да ли је било ситуација када разлике не могу да се премосте и паровима се саветује развод, односно раздвајање?
Теарпеут не саветује. Успешна терапија некада значи прекид односа, па партнери окриве терапеута. Зато он већ на почетку мора да нагласи да нема моћ да састави и растави. Ипак, тешко је. Раскиди/разводи представљају један од највећих стресова и постоји пуно страха и отпора да се то деси, партнери радије остају у лошој вези, што је веома фрустрирајуће за рад. Раскид/развод провоцира пуно бола патње, туге, беса, што може провоцирати сепарационе страхове терапеута.
Шта је оно што чини доброг психотерапеута?
Добар психотерапеут, када излази пред пар, има пуно поштовања пред оним што они доносе, загледан је са пуно вере и без предрасуда у ту мистерију јединственог и непоновљивог људског контакта. Најважнији је однос поверења који се успоставља између партнера и терапеута. Тај тзв. ЈА-ТИ дијалошки однос је оно што уцељује и храни, без обзира на технике које се користе у партнерској терапији.
Психотерапија је одавно присутна на нашим просторима, ушла је„на мала врата“. Свест људи се мења, рекла бих да нема више толико предрасуда јер се препознаје њена „хранљивост“ и значај и за појединца, па и за пар. Оно што још увек недостаје су законске регулативе, које ће нас препознати у систему и на тај начин отворити могућност већем броју људи да користе психотерапију и кроз установе. Парадоксално је да се свест брже мења од закона.Надам се да на то нећемо још дуго чекати.
М. Живановић
Најновији број
18. април 2024.
