МАЛА СТОРИЈА О ВЕЛИКОЈ ЉУБАВИ
О Коси и Стеви
Тренутак било ког дана може променити живот. Срећан и успешан дан често је иза обичних врата. Поглед заљубљених може бити баш наредни сусрет зеницама. То поуздано зна један Стеван, тих 50-их, војник на служби у Свилајнцу. Кренуо је у парфимерију по лосион, а иза касе је стајала једна Косара. Један и један су два, а у инат математици, емоције вреде када су један и један ЈЕДНО, боље, јаче, постојаније од сваког два, три, безброј..
Зашто волим да будим успомене, зашто желим да чезнем за неком прошлошћу, зашто мари мисао за тим ништавилом, те води стално у нешто што је било? Успомене су јаче од нас, „проштепале“ су нам душу и срце, попут највештијег шнајдера и нема силе кадре да то прекине. Некада срцем продефилује низ људи. Једни обележе младост, други буду сапутници на путу кроз године сазревања, трећи употпуне средње године, све надајући се да ћемо једном пронаћи, у тој поворци четврте, пете, а суштински прве, ону или онога са ким ћемо животни друм прећи до краја. Срећа је осетити праве, а највећа она када пројектант свемира уместо раскрснице, две стазе слије у један булевар што се губи у даљини.
Тренутак било ког дана може променити живот. Срећан и успешан дан често је иза обичних врата. Поглед заљубљених може бити баш наредни сусрет зеницама. То поуздано зна један Стеван, тих 50-их, војник на служби у Свилајнцу. Кренуо је у парфимерију по лосион, а иза касе је стајала једна Косара. Један и један су два, а у инат математици, емоције вреде када су један и један ЈЕДНО, боље, јаче, постојаније од сваког два, три, безброј...
-Одједном као твоје срце није своје. Блесаво се осећаш, близу тебе једно лепо „створење“ (присећа се наш саговорник уз осмех). Осећаш се срећан, а да ни сам не знаш због чега, био је дан као и сваки други пре само минут, два, а опет све пре делује као давна прошлост. Уживао сам у својој срећи, али наслућивао и њену, тај и сваки наредни пут – вели нам чика Стева Стојановић, војни пензионер, Шапчанима познат као фотограф, документариста, а за своју супругу, војник, партнер и романтик.
При званичном упознавању су рекли једно другом пуна имена Стеван и Косара, вероватно једини пут, заувек потом поставши СТЕВА и КОСА, Стевина Коса и Косин Стева.
-Сувише је вредна љубав да би се изјавила лако. Речи се могу лепо изговорити, али никада тако снажно не звуче као када их створе перо и хартија. Отишао сам на војну вежбу, није ме било код ње у локалу дуго, те сам желео да напишем који ред. Било је то прво писмо, више нежно обавештење где сам и зашто ме нема.
Већ су били пар када га је посао одвео у Египат, на шест месеци. Љубав је већ била јака, бесконачна, а онда су и све нумеричке вредности раздаљине занемарљиво мале. Два пута недељно стиже пошта, увек је на позадини коверте име Стеван Стојановић.
-Уторком и четвртком. Чекам писмо, прочитам и одмах одговорим, два пута недељно, свих шест месеци, задовољство веће од сваке награде.
Били су обичан пар, а опет некако посебан и омиљен, драг друштву. Живели су свакодневицу, сањали далеко, не губећи специфичност сваког заједничког тренутка.
-Волели смо плес, кажу да смо и знали да играмо. Када почне музика сви гледају у нас, а како изађемо на подијум, тако још десет парова је ту. Радовали смо се таквим вечерима, али и сваком сусрету. Прошетамо корзоом, причамо о било чему, ћаскамо, отпратим је кући и тако увек. Када се опише делује једнолично, а у ствари увек другачије и увек лепо.
Свака љубав личи на другу, а свака је толико посебна и заљубљенима јединствена, непоновљива.
-Љубав је најлепша када се краде. Пољубити и загрлити, да нико не види. Било је непристојно онда грлити се и љубити на јавном месту, да смо пар видело се по томе што ме је држала под руку, али зато је више вредела тајна нежност – дели са свима неку своју мудрост чика Стева.
Волели су свекар и свекрва снају, таст и ташта зета, но нису били имућни, те су свадбу припремили младенци, а пут до лудог камена није лак у војсци.
-Чекао сам да добијем чин, то је био предуслов да бих добио дозволу за женидбу. Испунио сам све предуслове, но чин се додељује само 22. децембра на Дан армије. Унапређење стиже 22. а 24. децембра 1958. године дозвола, али ја нећу сада када они очекују и сачекасмо фебруар 1959.
Прекоманде су „командовале“: Краљево, Карловац, Свилајнац, Скопље, Београд, Обреновац, Шабац. Стева са коферима, а под руком Косина подлактица, било где, било када.
-У Шабац сам дошао маја 1969, а моја Коса је сачекала крај школске године због деце. Нисмо знали да је Шабац крајње одредиште, градили смо свој свет где год да смо, чекајући скрашавње.
Коса и Стева, тета Коса и чика Стева, бака Коса и дека Стева, шест деценија пристају једно уз друго и незамисливи су једно без другог.
-Богати смо разумевањем, успоменама које се протежу ка садашњости и будућности. Највећи успех су нам деца, ћерке Биљана и Весна, унуке: Драгана, Данијела, Биљана, Ивана и Мира, праунуке: Теодора, Јована, Леа, Дуња, праунуци Вељко и Марко. Коса је добра супруга, вредна домаћица, ја се трудим да будем добар муж и тако од првог дана и биће до последњег – не сумња чика Стева, пардон, Косин Стева.
Разумевање је тајна
-Нисам размишљао колико ћемо трајати, већ бринуо да док трајемо буде вредно сваког дана. Обећао сам себи да ћу се трудити да будем прави за њу. Свађе су неизбежне, али је непоштовање недопустиво, нема повишеног тона, не дај Боже насиља, нема проверавања, контроле, већ поверења и разумевања. Не мењамо животе спајањем, употпуњујемо их.
Тренутак било ког дана може променити живот. Срећан и успешан дан често је иза обичних врата. Поглед заљубљених може бити баш наредни сусрет зеницама. То поуздано зна један Стеван, тих 50-их, војник на служби у Свилајнцу. Кренуо је у парфимерију по лосион, а иза касе је стајала једна Косара. Један и један су два, а у инат математици, емоције вреде када су један и један ЈЕДНО, боље, јаче, постојаније од сваког два, три, безброј...
-Одједном као твоје срце није своје. Блесаво се осећаш, близу тебе једно лепо „створење“ (присећа се наш саговорник уз осмех). Осећаш се срећан, а да ни сам не знаш због чега, био је дан као и сваки други пре само минут, два, а опет све пре делује као давна прошлост. Уживао сам у својој срећи, али наслућивао и њену, тај и сваки наредни пут – вели нам чика Стева Стојановић, војни пензионер, Шапчанима познат као фотограф, документариста, а за своју супругу, војник, партнер и романтик.
При званичном упознавању су рекли једно другом пуна имена Стеван и Косара, вероватно једини пут, заувек потом поставши СТЕВА и КОСА, Стевина Коса и Косин Стева.
-Сувише је вредна љубав да би се изјавила лако. Речи се могу лепо изговорити, али никада тако снажно не звуче као када их створе перо и хартија. Отишао сам на војну вежбу, није ме било код ње у локалу дуго, те сам желео да напишем који ред. Било је то прво писмо, више нежно обавештење где сам и зашто ме нема.
Већ су били пар када га је посао одвео у Египат, на шест месеци. Љубав је већ била јака, бесконачна, а онда су и све нумеричке вредности раздаљине занемарљиво мале. Два пута недељно стиже пошта, увек је на позадини коверте име Стеван Стојановић.
-Уторком и четвртком. Чекам писмо, прочитам и одмах одговорим, два пута недељно, свих шест месеци, задовољство веће од сваке награде.
Били су обичан пар, а опет некако посебан и омиљен, драг друштву. Живели су свакодневицу, сањали далеко, не губећи специфичност сваког заједничког тренутка.
-Волели смо плес, кажу да смо и знали да играмо. Када почне музика сви гледају у нас, а како изађемо на подијум, тако још десет парова је ту. Радовали смо се таквим вечерима, али и сваком сусрету. Прошетамо корзоом, причамо о било чему, ћаскамо, отпратим је кући и тако увек. Када се опише делује једнолично, а у ствари увек другачије и увек лепо.
Свака љубав личи на другу, а свака је толико посебна и заљубљенима јединствена, непоновљива.
-Љубав је најлепша када се краде. Пољубити и загрлити, да нико не види. Било је непристојно онда грлити се и љубити на јавном месту, да смо пар видело се по томе што ме је држала под руку, али зато је више вредела тајна нежност – дели са свима неку своју мудрост чика Стева.
Волели су свекар и свекрва снају, таст и ташта зета, но нису били имућни, те су свадбу припремили младенци, а пут до лудог камена није лак у војсци.
-Чекао сам да добијем чин, то је био предуслов да бих добио дозволу за женидбу. Испунио сам све предуслове, но чин се додељује само 22. децембра на Дан армије. Унапређење стиже 22. а 24. децембра 1958. године дозвола, али ја нећу сада када они очекују и сачекасмо фебруар 1959.
Прекоманде су „командовале“: Краљево, Карловац, Свилајнац, Скопље, Београд, Обреновац, Шабац. Стева са коферима, а под руком Косина подлактица, било где, било када.
-У Шабац сам дошао маја 1969, а моја Коса је сачекала крај школске године због деце. Нисмо знали да је Шабац крајње одредиште, градили смо свој свет где год да смо, чекајући скрашавње.
Коса и Стева, тета Коса и чика Стева, бака Коса и дека Стева, шест деценија пристају једно уз друго и незамисливи су једно без другог.
-Богати смо разумевањем, успоменама које се протежу ка садашњости и будућности. Највећи успех су нам деца, ћерке Биљана и Весна, унуке: Драгана, Данијела, Биљана, Ивана и Мира, праунуке: Теодора, Јована, Леа, Дуња, праунуци Вељко и Марко. Коса је добра супруга, вредна домаћица, ја се трудим да будем добар муж и тако од првог дана и биће до последњег – не сумња чика Стева, пардон, Косин Стева.
-Нисам размишљао колико ћемо трајати, већ бринуо да док трајемо буде вредно сваког дана. Обећао сам себи да ћу се трудити да будем прави за њу. Свађе су неизбежне, али је непоштовање недопустиво, нема повишеног тона, не дај Боже насиља, нема проверавања, контроле, већ поверења и разумевања. Не мењамо животе спајањем, употпуњујемо их.
Д. Благојевић
Најновији број
18. април 2024.
