Музика увек пронађе пут до срца

Свирање гитаре није само техника и вештина, то је ствар срца, доживљаја музике, који долази из сржи уметника. Моћна мелодија, додирне душу, обликује карактер, врати нас у безбрижно детињство где неспутано маштамо о будућности. Мало њих дечје снове претвори у животни позив. Шапчанин Марко Ердевички, виртуоз на гитари је у томе успео. Као професор „Берген културскуле“(Bergen kulturskole), у далекој Норвешкој подучава младе да на аутентичан начин (до)живе музику, уз жељу да ноте пишу језиком осећања, како би њихова уметност додирнула и друге.
Зашто сте баш гитару изабрали као медиј Вашег стваралаштва и изражавања?
Гитара је била део мог окружења, откад знам за себе. Никада нећу заборавити прве кораке на овом инструменту које ме је научио мој деда. Даље је од пресудног значаја био ентузијазам педагога са којима сам имао срећу да сарађујем, као и општа клима и интересовање за класичну гитару на нашим просторима, које има дугу традицију. Ништа мање важно било је и постојање „Гитар Арт“ фестивала у Београду који је низ година за мене представљао прозор у свет, док се и сам нисам отиснуо у исти.
Бавите се проучавањем гитаре XIX века, колико се мењао изглед, структура вашег инструмента кроз време?
Гитара има огроман број сродних инструмената и појавних облика, ако могу тако да кажем. Изглед и структура, као и број жица су се мењали кроз векове. Почетак XIX века је интересантан, јер се у то време јавља велики број виртоуза на овом „новом“ инструменту са шест жица, који су у исто време били и композитори. Они су поставили темеље у погледу технике свирања гитаре. Једноставност форми и хармонски језик између класицизма и романтизма су ми од увек били блиски и што сам старији, то све више налазим лепоту управо у музици из овог периода, који је познат и као „златно доба гитаре“.
Осим што проучавате гитару из различитих епоха, Ви сте и пасионирани колекционар овог сјајног инструмента. Како би сте описали Вашу колекцију и може ли се говорити о њеној уметничкој вредности, наравно, са аспекта власника?
Развој музикологије и нечега што се назива „историјски информисано извођење“ су довеле до једног општег интересовања за историјске инструменте и једног тренда извођења музике из дате епохе на аутентичним инструментима из тог периода, или пак репликама тих инструмената. Оно што се показало као важно јесте уска повезаност музичког језика са инструментом за који је писан. Својства инструмента такође условљавају, или можда боље рећи, омогућавају примену бројних техничких решења која нису могућа на модерној гитари. Све ово ме је навело да и сам дођем до једног таквог инструмента, али се нисам зауставио на једном и сада имам једну малу колекцију која броји неколико најзначајнијих градитеља гитара из прве половине XIX века, као што су Штауфер (Беч, 1827), Фабрикаторе (Наполи, 1839), Панормо (Лондон, 1840) итд. Сви ови инструменти су прошли кроз екстензиван процес рестаурације како би поред историјске и музејске вредности, имали и практичну, употребну вредност па их неретко користим и на својим концертима.
У поређењу композиција за гитару у XIX, XX и XXI веку, може ли се формирати хијерархија по неком критеријуму (тежине, садржаја) и постоје ли специфичности одређеног столећа?
Ја се не бих упуштао у некакав хијерархијски поредак. На крају, све се своди на личне преференције и сензибилитет уметника. Такође, тешко је бити подједнако добар у сваком стилу. У избору репертоара, никада нисам активно трагао за делима која ћу изводити. Увек бих дозволио да музика сама закуца на моја врата и пронађе пут до мог срца, независно од столећа у ком је написана. Наравно, од уметника се очекује да познаје специфичности и одлике композитора и целе епохе и да томе још да и некакав свој лични израз.
Између осталог, познати сте по изведбама дела Душана Богдановића. Његов опус су комбинација различитих музичких праваца. Постоји ли нека врста музике коју гитара не може да интерпретира? И да ли је постоји музички „жанр“, који је вама најближи?
Да, нарочито сам се бавио његовом музиком за време студија. Дуго сам био фасциниран способношћу да у својим делима интегрише различите слојеве светског музичког наслеђа и да вишегласје, чије корене налазимо у музици ренесансних композитора, подигне на још виши ниво употребом полиритмије и полиметра. Ретки су композитори који су цело једно дело посветили овој техници, а Богдановић јој је посветио, рекао бих, скоро цео живот и велики део свог опуса. Имамо среће да он и изводи своја дела, па су питања типа „шта је композитор тиме хтео да каже“ излишна. То са друге стране ставља друге извођаче у незгодну позицију, јер је лествица у старту постављена високо.
Живите и радите у Норвешкој, држави коју многи од нас доживљавају као идеал са становишта економије и места за живот. Када промислите о односу Норвежана према музици, култури у односу на наше поднебље да ли можете направити паралелу, или постоје разлике?
Норвешка је свакако земља која захваљујући нафтном богатству улива једну егзистенцијалну сигурност. Наравно, то само по себи није довољно јер знамо да постоје и друге земље са великим природним ресурсима у којима та расподела добара није направљена тако да обичан народ од тога има користи. Норвежани су захваљујући свом менталитету успели да направе један друштвени поредак у ком ниједан појединац није изнад система, а расподела се врши у складу са социјал-демократским принципима. У културу се улаже доста и то у све њене поткултуре. Тако је у Норвешкој изузетно развијено аматерско хорско певање, свирање у бендовима, џез музика, школски дувачки оркестри, пуно се улаже у подмлађивање симфонијских оркестара, врхунски музичари имају турнеје по обдаништима и школама итд. Све у свему, једна ситуација која је неупоредива са тренутном ситуацијом у Србији.
Гитара као инструмент, лаике често асоцира на Шпанију, Италију, средњу Америку, тзв. „топлије крајеве“. Скандинавце видимо као хладније, резервисаније, разликује ли се њихов однос према гитари, доживљају музике? Живимо ли у погрешном уверењу о „Северњацима“?
Иако не волим да генерализујем, мислим да у свему томе има доста истине. Класична гитара заиста и није међу најпопуларнијим инструментима у Норвешкој, што показује и мали број кандидата за високе студије на универзитетима у земљи. Њихов доживљај музике је у многоме различит од нашег и даље романтичарског схватања да музика мора да те дотакне на неком емоционалном плану. Њихова је лишена тог патоса, док са друге стране воле да експериментишу са звуком на најразличитије начине и померају границе жанрова. Мислим да су генерално од нас много отворенији ка новом.
Ви сте уметник, а живот Вас је одвео и на стазу педагога, те спајате две личности. Где су комплементарне, а где се разилазе?
Педагошким радом сам почео да се бавим већ са осамнаест година. Неколико ученика из генерације којој сам предавао у Музичкој школи у Шапцу, сада су професори у тој школи. Још из тог времена, па све до дан данас, јако ми је тешко комбиновати те две делатности, јер и једна и друга траже посвећеност и време. Оне су уистину и комплементарне, јер је невероватно колико човек може да научи, подучавајући друге. Да бисте другоме нешто појаснили, потребно је прво себи све објаснити и савладати.
Као професор музике, уметности, имате улогу некога ко подучава младе, али и подстиче креативност као суштину стваралаштва. Може ли се одредити јасна граница онога што се може научити и онога што ученици стварају сами, уз подршку професора? Колико је таленат, а колико труд заслужан за успех?
Нисам поборник старомодног пресипања знања у главе ученика. Трудим се да код њих пробудим знатижељу и доведем их до тога да сами дођу до неких одговора. Данас се улога педагога у многоме променила у односу на раније. Доступност информација је данас много већа захваљујући интернету, а педагози су ту да врше „контролу квалитета“ садржаја којима су ученици изложени. Педагог је све више неко ко је ту да покаже пут, а ученик/студент га сам бира у складу са својим интересовањима и мотивацијом. Ипак, постоји и један занатски део везан за бављење музиком и свирање гитаре на ком инсистирам па моји часови не ретко поприме и ноту традиционалног мајстор-шегрт односа између професора и ученика.
Музичари кроз композиције говоре, деле емоције са другима. Шта је за вас гитара и шта „причају“ ваше композиције, било ауторске, било оне које интерпретирате?
Ја сам се у свом бављењу музиком определио за интерпретативну уметност. Сви моји ауторски покушаји из ране младости су нажалост били спутани, било од стране критичности најближег окружења, било од превелике самокритичности, па се у том смислу даље нисам развијао. За мене је тумачење туђих композиција као једна врста завиривања у туђи дневник, читање неких личних исповести и откривање скривених порука које потом покушавам да на што искренији и интимнији начин представим публици.

Ви за Фестивал припремате концерт/предавање о заборављеној уметности руске седможичане гитаре. Шта је допринело да оде у заборав и како се може вратити на сцену?
Да, последње вече Фестивала ће наступити Мортен Фалк из Шведске и моја маленкост, где ћемо заједничким снагама покушати да шабачкој публици представимо само један део велике заоставштине за руску седможичану гитару о којој се мало зна из разлога што ни у Русији дуги временски период није била популарна. Броји друштвено-политички фактори су утицали на то да овај инструмент оде у заборав. Између осталог, бољшевичка револуција 1917. године, затим посета великог шпанског гитаристе Андреаса Сеговије Совјетском Савезу 1926. године, после чега више ништа није било исто. Сеговија, који је имао статус глобалне звезде, утицао је на то да се већина окрене шпанској, шестожичаној гитари у чијој ће сенци „семиструнка“остати до данашњих дана. Инструмент су сачували једино Роми и учинили га неизоставном пратњом у руским романсама. Човек који је у многоме заслужан за оживљавање музике за седможичану гитару из прве половине XIX века јесте гитариста и музиколог, Олег Тимофејев који је и директор фестивала руске гитаре у Ајови (САД), на ком сам имао прилике да наступам. Само пар дана након нашег „Класик Арт фестивала“, десиће се и први фестивал руске гитаре у Санкт Петербургу. Да би се овај инструмент потпуно вратио на сцену, потребан је далеко већи број врхунских извођача који би се посветили овом наслеђу него што је то случај данас. Потребно је да будемо прихваћени од стране „мејнстрим“ фестивала гитаре на којима се у главном „врте“ исти извођачи са мање више сличним програмом. Потребно је да инструмент уђе у образовне институције, као што је то случај са инструментима за рану музику. Надам се да ће се бар нешто од овога догодити за мог живота. Једно је сигурно - ја ћу наставити да репрезентујем овај инструмент, поред модерне класичне гитаре која остаје моје главно поље деловања.

„Classic art festival“ већ је постао традиција. Сваке године је другачији по питању програма и учесника, признатих интернационалних и домаћих. Шта посетиоци могу очекивати овог фебруара?
Морам да кажем да је идејни творац фестивала мој бивши ученик, а сада колега, Стеван Јовић, на чију сам иницијативу именован за председника жирија на такмичењу гитариста у оквиру “Класик Арт-а”. Ове године ћу доделити специјалну награду у виду ручно рађене седможичане гитаре шведског градитеља, који води порекло са наших простора, Атиле Васа (www.vasattiguitars.com), у вредности од 4.000 EUR, који је несебично донирао гитару за овогодишњи Фестивал. Поред такмичења које ће бити одржано у свечаној сали Музичке школе „Михаило Вукдраговић“ у недељу 24. фебруара, вечерњи концерти ће се дешавати на три локације. Од 23. до 25. фебруара: Културни центар Шабац, Музичка школа „Михаило Вукдраговић“ и Библиотека шабачка. Фестивал представља сарадњу ове три културне институције, а пројекат је потпомогнут средствима додељеним на конкурсу за пројекте из области културе града Шапца. За више информација о концертима и уметницима, заинтересовани могу посетити сајт Фестивала (www.classicartfest.com).