НА ВЕСТ О СМРТИ ТОМИСЛАВА АРСЕНОВИЋА
ОДЛАЗАК МАЧВАНСКОГ ИСАКА БАБЕЉА
Штитарац по рођењу и по непоновљивој љубави за своје село и своју Мачву, он је са једнаком љубављу и вером био окренут и Шапцу, и Србији, и, без претеривања се може речи, свим људима. Редак је пример да човек може и у дубокој старости са вером и без остатка подржавати нове идеје и сањати снове нових генерација са младалачком окренутошћу ка новим прегнућима, као што је то могао Тома Арсеновић.
Рођен је у угледној породици штитарских староседелаца Арсеновића, 29. фебруара 1932. године и као да је и сама та занимљива чињеница да датум његовог рођења пада сваке четврте године допринела да данас у вечност пратимо старину по животном добу и младића по духу.
У раном детињству у породичној задрузи напајали су га историјска памћења кроз која је Мачва пролазила од Првог српског устанка, а посебно сећања на страхоте Првог светског рата и витешке победе српске војске, али и догађаји, идеје и стремљења новог доба, социјална кретања и нове вредности. Све је то формирало свест бистрог дечака, који је широм отворених очију и бескрајно радозналог духа ушао у одрастање и у упознавање живота.
И ко зна у ком би се правцу кретао и до којих би стваралачких врхова досегао бриљантни ум Томислава Арсеновића, како би громадно било дело овог великог Штитарца, да његово детињство није пресекао крвави мач Другог светског рата, који је њему лично, а и његовој Мачви и Србији од 1941. године, променио живот сурово и заувек. Са неизмерном тугом у гласу, често је говорио да од детињства на својим плећима носи “седам гробова”, мислећи на оца седамнаестогодишњег брата и још петоро најближих рођака које су Немци стрељали почетком рата у својим бестијалним и острашћеним тежњам да потру и Мачву и Србију и све што је српско и што српску мисао има.
Та бол је његовом стваралаштву и раду била некаква вечита одредница, нека друга страна његове изразито стваралачке личности, која му је увек и у свему будила сумњу и страх да то што ради неће на крају испасти добро, да ће нека зла сила то лепо што је он створио доћи и порушити. Зато ће у вечном сећању свих који су Тому познавали и који су се са њим дружили остати његова, често понављана мисао: “Све је добро, све је натрашке!” Ова мисао потврђивала је његов карактер боље од сваке психоанализе: добар је овај свет, добро је то што ми радимо и покрећемо, племенито је то и вредно, али доћи ће неке мрачне силе и оне ће нас саплести у нашој намери да свет учинимо бољим и да нашим делањем покренемо добро у људима.
Својим урођеним оптимизмом он је непрекидно покретао нове идеје и подржавао идеје других људи са једнаком ревношћу као и да су његове, али сенка зла која му је прекрила светлост у детињству никада није прошла и зато је са зебњом сумњао у сваки свој успех и свако прегнуће. У једној личности био је то невероватан спој рођеног оптимисте и вечитог скептика.
Будући хроничари бавиће се до детаља животом и делом Томислава Арсеновића и тада ће на једном месту, за вечита времена остати једно богато дело, једно ствралаштво које ће чувати и Мачва и Србија, као што чувају Јанка Веселиновића или као што Врање и Србија чувају Бору Станковића, на чијим се делима напајао током свог вишедеценијског стваралаштва. Али, подсећања ради, треба рећи да је животни пут Томислава Арсеновића протекао у учењу, раду и стваралаштву. По завршетку основне школе, матурирао је у Шабачкој гимназији, а дипломирао на одсеку југословенске књижевности на Београдском Универзитету. Радио је као професор у средњој школи у Шапцу, извео генерације ђака и своје знање успешно преносио на друге и пленио вером у оно што је објашњавао.
Из просвете отишао је у публицистику, историјска истраживања и књижевно стваралаштво. Покретач је и главни уредник познатог шабачког часописа “УСТВАРИ”, у међурепубличкој заједници за просвету и културу “Сава” покренуо је и уређивао часопис “Провинција” који је лично сматрао својим највећим радним успехом. Био је члан уређивачког колегијума часописа “Народна стварност” и дао лични печат овом часопису. Сарађивао је у бројним листовима и часописима како на простору Србије тако и у публикацијама које су излазиле на подручју бивше Југославије. И свуда где су се појављивали његови текстови уочавао се оригинални приступ и полемички дух. Иако је по васпитању и опредељењу био изразити аутентични левичар, никада није био идолопоклоник и апологета. Вечити скептик преиспитивао је и одбацивао сваку догму и све што је идеологија наметала са било које стране. Због тога је лично трпео последице и у каријери и у животу, али он се није одрицао таквог свог приступа животу ни по коју цену. А та цена је, нажалост често била врло висока. Може се с правом рећи да је Тома Арсеновић био аутентични истински господин међу друговима у времену у коме смо се ословљавали са “друже”, али и велики господин који је са пркосом ословљавао господу са “другови” у овом времену, кад се више не ословљавамо са “друже”. Његов дух до самог краја остао је усправан као бор на врху планине који усправно пркоси ветровима.
Упркос његовом критичком ставу према успостављеним идеолошким вредностима свих врста, друштвена заједница није могла да занемари његов допринос историји и култури овог народа и зато му је додељен велики број признања и одликовања међу којима и оних најзначајнијих на југословенском простору. Али та признања нису утицала на њега, његов поглед на свет и на његово стваралаштво и жељу да стално трага за новим и да преиспитује постојеће. У том трагању најлепше узлете и домете остварио је у својим књижевним делима: у новели “Кораци по живом” у којој на оригинални начин без идеолошких урамљивања, говори о судбини хероја борца и у збиркама приповедака “Доба раних хладова” и “Доба позних хладова”. Његова књига “Доба вечних хладова” нажалост остала је у рукопису и угледаће светлост дана без свог аутора.
Памтићемо га као човека који се веома радовао сусрету са драгим људима. Кад прође неколико месеци да му се човек кога је он волео не јави, па кад се случајно сретну, Тома би, попут раздраганог дечака, пљеснуо рукама и узвикнуо “Јухууу! Векови прођоше, а тебе нема!” Толико је волео своје пријатеље да му је и месец несусретања са њима био дужи од века.
Драги наш Томо. Векови ће проћи, сви ћемо проћи, а твоје дело ће бити ту, на вечни помен Твог Штитара и Твоје Србије.
Почивај у миру међу онима које си волео више од живота.
Рођен је у угледној породици штитарских староседелаца Арсеновића, 29. фебруара 1932. године и као да је и сама та занимљива чињеница да датум његовог рођења пада сваке четврте године допринела да данас у вечност пратимо старину по животном добу и младића по духу.
У раном детињству у породичној задрузи напајали су га историјска памћења кроз која је Мачва пролазила од Првог српског устанка, а посебно сећања на страхоте Првог светског рата и витешке победе српске војске, али и догађаји, идеје и стремљења новог доба, социјална кретања и нове вредности. Све је то формирало свест бистрог дечака, који је широм отворених очију и бескрајно радозналог духа ушао у одрастање и у упознавање живота.
И ко зна у ком би се правцу кретао и до којих би стваралачких врхова досегао бриљантни ум Томислава Арсеновића, како би громадно било дело овог великог Штитарца, да његово детињство није пресекао крвави мач Другог светског рата, који је њему лично, а и његовој Мачви и Србији од 1941. године, променио живот сурово и заувек. Са неизмерном тугом у гласу, често је говорио да од детињства на својим плећима носи “седам гробова”, мислећи на оца седамнаестогодишњег брата и још петоро најближих рођака које су Немци стрељали почетком рата у својим бестијалним и острашћеним тежњам да потру и Мачву и Србију и све што је српско и што српску мисао има.
Та бол је његовом стваралаштву и раду била некаква вечита одредница, нека друга страна његове изразито стваралачке личности, која му је увек и у свему будила сумњу и страх да то што ради неће на крају испасти добро, да ће нека зла сила то лепо што је он створио доћи и порушити. Зато ће у вечном сећању свих који су Тому познавали и који су се са њим дружили остати његова, често понављана мисао: “Све је добро, све је натрашке!” Ова мисао потврђивала је његов карактер боље од сваке психоанализе: добар је овај свет, добро је то што ми радимо и покрећемо, племенито је то и вредно, али доћи ће неке мрачне силе и оне ће нас саплести у нашој намери да свет учинимо бољим и да нашим делањем покренемо добро у људима.
Својим урођеним оптимизмом он је непрекидно покретао нове идеје и подржавао идеје других људи са једнаком ревношћу као и да су његове, али сенка зла која му је прекрила светлост у детињству никада није прошла и зато је са зебњом сумњао у сваки свој успех и свако прегнуће. У једној личности био је то невероватан спој рођеног оптимисте и вечитог скептика.
Будући хроничари бавиће се до детаља животом и делом Томислава Арсеновића и тада ће на једном месту, за вечита времена остати једно богато дело, једно ствралаштво које ће чувати и Мачва и Србија, као што чувају Јанка Веселиновића или као што Врање и Србија чувају Бору Станковића, на чијим се делима напајао током свог вишедеценијског стваралаштва. Али, подсећања ради, треба рећи да је животни пут Томислава Арсеновића протекао у учењу, раду и стваралаштву. По завршетку основне школе, матурирао је у Шабачкој гимназији, а дипломирао на одсеку југословенске књижевности на Београдском Универзитету. Радио је као професор у средњој школи у Шапцу, извео генерације ђака и своје знање успешно преносио на друге и пленио вером у оно што је објашњавао.
Из просвете отишао је у публицистику, историјска истраживања и књижевно стваралаштво. Покретач је и главни уредник познатог шабачког часописа “УСТВАРИ”, у међурепубличкој заједници за просвету и културу “Сава” покренуо је и уређивао часопис “Провинција” који је лично сматрао својим највећим радним успехом. Био је члан уређивачког колегијума часописа “Народна стварност” и дао лични печат овом часопису. Сарађивао је у бројним листовима и часописима како на простору Србије тако и у публикацијама које су излазиле на подручју бивше Југославије. И свуда где су се појављивали његови текстови уочавао се оригинални приступ и полемички дух. Иако је по васпитању и опредељењу био изразити аутентични левичар, никада није био идолопоклоник и апологета. Вечити скептик преиспитивао је и одбацивао сваку догму и све што је идеологија наметала са било које стране. Због тога је лично трпео последице и у каријери и у животу, али он се није одрицао таквог свог приступа животу ни по коју цену. А та цена је, нажалост често била врло висока. Може се с правом рећи да је Тома Арсеновић био аутентични истински господин међу друговима у времену у коме смо се ословљавали са “друже”, али и велики господин који је са пркосом ословљавао господу са “другови” у овом времену, кад се више не ословљавамо са “друже”. Његов дух до самог краја остао је усправан као бор на врху планине који усправно пркоси ветровима.
Упркос његовом критичком ставу према успостављеним идеолошким вредностима свих врста, друштвена заједница није могла да занемари његов допринос историји и култури овог народа и зато му је додељен велики број признања и одликовања међу којима и оних најзначајнијих на југословенском простору. Али та признања нису утицала на њега, његов поглед на свет и на његово стваралаштво и жељу да стално трага за новим и да преиспитује постојеће. У том трагању најлепше узлете и домете остварио је у својим књижевним делима: у новели “Кораци по живом” у којој на оригинални начин без идеолошких урамљивања, говори о судбини хероја борца и у збиркама приповедака “Доба раних хладова” и “Доба позних хладова”. Његова књига “Доба вечних хладова” нажалост остала је у рукопису и угледаће светлост дана без свог аутора.
Памтићемо га као човека који се веома радовао сусрету са драгим људима. Кад прође неколико месеци да му се човек кога је он волео не јави, па кад се случајно сретну, Тома би, попут раздраганог дечака, пљеснуо рукама и узвикнуо “Јухууу! Векови прођоше, а тебе нема!” Толико је волео своје пријатеље да му је и месец несусретања са њима био дужи од века.
Драги наш Томо. Векови ће проћи, сви ћемо проћи, а твоје дело ће бити ту, на вечни помен Твог Штитара и Твоје Србије.
Почивај у миру међу онима које си волео више од живота.
Миленко Ераковић
Најновији број
18. април 2024.
