ДРАГАН ЂУРИЋ, ПОЉОПРИВРЕДНИК ИЗ МИШАРА
Не играмо више њихове игре
Проблем је као и у сваком другом послу - монопол. Док је монопола, каже Драган Ђурић, пољопривредник из Мишара, нема среће ни за пољопривреду. Има и визију о томе како даље али, како тврди, држава никако да стане уз пољопривреднике, никако да им да ветар у леђа
Пољопривреда је егзактна делатност. Тачно се зна колико чега се уложи, колико може да се добије, на крају прода и заради. Тако је своју рачуницу пронашао и Драган Ђурић из Мишара.
Све је у овом пољопривредном газдинству ишло својим током. Сточарством су се у породици Ђурић бавили одувек, али рачуница са почетка текста је, једноставно, морала из црвеног да пређе у зелено да би имало смисла бавити се пољопривредом.
- Имали смо до маја прошле године 25 јунади. Отворила се прича са извозом године. То је била добра ствар. Цена је била око 2, 40 евра по килограму. Онда се десило да су сељаци напунили штале јунадима и намерно је оборена цена. Губили смо 200 до 300 евра по говеду. Срећан сам што их више немам, нисам могао више да играм ту игру. Људи немају коме данас да продају бикове - каже Ђурић за Глас Подриња.
Слична је била прича и са товом свиња. Да је остао у тој причи, газдинство би, како каже, пропало.
- На крају смо се одлучили да радимо само прасад. Годишње произведемо око 1.200 прасади. Имамо 50 крмача и нашли смо неку рачуницу, односно имамо добар пласман. Не можемо више да финансирамо кланице на 30 до 70 дана - истиче наш саговорник.
Свој став појашњава чињеницом да, на пример, преда свиње, упише се колико килограма живе мере је предао, а новац од продаје добије не пре 30, а често тек око 70 дана по предаји.
- И не само то. Дешава се редовно да ми предамо стоку, упише се регуларно килажа, а када нам плате после тих 70 дана, добијемо мање новца, јер је наводно тежина калирала. То није нормално, али у таквим условима ми се бавимо пољопривредом - наглашава Ђурић.
Према његовим речима, проблем је као и у сваком другом послу - монопол. Док је монопола, додаје, нема среће ни за пољопривреду.
Ђурић обрађује и 15 хектара сопствене земље. И ту је нашао рачуницу.
- Обрађујемо земљу зато што је имамо и што је срамота да је продамо. Гајимо кукуруз, пшеницу и соју. То што произведемо продајемо, а купујемо готову сточну храну. Када бисмо то сами радили, морали бисмо да имамо изграђена складишта, уређаје за мешање, као неопходне витамине и минерале. Правити сопствену храну је исплативо за мању производњу стоке, за већу више се исплати овакво размишљање. На дневном нивоу потрошимо око 400 килограма сточне хране - напомиње Ђурић.
Има Драган Ђурић и визију о томе како даље, али држава никако да стане уз пољопривреднике. Никако да им да ветар у леђа, а једина реална будућност Србије је у пољопривреди. И због тога Ђурић сматра да гро субвенција које држава даје, треба да се усмери на породична пољопривредна газдинства, јер су управо она основа комплетне пољопривредне производње.
Владе без стратегије
- Наша држава, на жалост, немам никакву стратегију за пољопривреду. Она зна, отприлике шта ће са пољопривредом до поднева, чак не ни до сутра, и то је огроман проблем. Морамо да имамо стратегију, шта је план и како да финализујемо наше производе. Овако важан ресурс за целу земљу не може да се препусти стихији - тврди Драган Ђурић.
Све је у овом пољопривредном газдинству ишло својим током. Сточарством су се у породици Ђурић бавили одувек, али рачуница са почетка текста је, једноставно, морала из црвеног да пређе у зелено да би имало смисла бавити се пољопривредом.
- Имали смо до маја прошле године 25 јунади. Отворила се прича са извозом године. То је била добра ствар. Цена је била око 2, 40 евра по килограму. Онда се десило да су сељаци напунили штале јунадима и намерно је оборена цена. Губили смо 200 до 300 евра по говеду. Срећан сам што их више немам, нисам могао више да играм ту игру. Људи немају коме данас да продају бикове - каже Ђурић за Глас Подриња.
Слична је била прича и са товом свиња. Да је остао у тој причи, газдинство би, како каже, пропало.
- На крају смо се одлучили да радимо само прасад. Годишње произведемо око 1.200 прасади. Имамо 50 крмача и нашли смо неку рачуницу, односно имамо добар пласман. Не можемо више да финансирамо кланице на 30 до 70 дана - истиче наш саговорник.
Свој став појашњава чињеницом да, на пример, преда свиње, упише се колико килограма живе мере је предао, а новац од продаје добије не пре 30, а често тек око 70 дана по предаји.
- И не само то. Дешава се редовно да ми предамо стоку, упише се регуларно килажа, а када нам плате после тих 70 дана, добијемо мање новца, јер је наводно тежина калирала. То није нормално, али у таквим условима ми се бавимо пољопривредом - наглашава Ђурић.
Према његовим речима, проблем је као и у сваком другом послу - монопол. Док је монопола, додаје, нема среће ни за пољопривреду.
Ђурић обрађује и 15 хектара сопствене земље. И ту је нашао рачуницу.
- Обрађујемо земљу зато што је имамо и што је срамота да је продамо. Гајимо кукуруз, пшеницу и соју. То што произведемо продајемо, а купујемо готову сточну храну. Када бисмо то сами радили, морали бисмо да имамо изграђена складишта, уређаје за мешање, као неопходне витамине и минерале. Правити сопствену храну је исплативо за мању производњу стоке, за већу више се исплати овакво размишљање. На дневном нивоу потрошимо око 400 килограма сточне хране - напомиње Ђурић.
Има Драган Ђурић и визију о томе како даље, али држава никако да стане уз пољопривреднике. Никако да им да ветар у леђа, а једина реална будућност Србије је у пољопривреди. И због тога Ђурић сматра да гро субвенција које држава даје, треба да се усмери на породична пољопривредна газдинства, јер су управо она основа комплетне пољопривредне производње.
- Наша држава, на жалост, немам никакву стратегију за пољопривреду. Она зна, отприлике шта ће са пољопривредом до поднева, чак не ни до сутра, и то је огроман проблем. Морамо да имамо стратегију, шта је план и како да финализујемо наше производе. Овако важан ресурс за целу земљу не може да се препусти стихији - тврди Драган Ђурић.
Н. К.
Најновији број
18. април 2024.
