Трап и зелена салата

Ако се село некад и сад значајно разликују онда је то начин чувања хране зими где се појављује некдашњи трап где се опет логично трапило и одгајање под најлоном зелене салате и тако редом већ од искраја јануара и правих пролећних фебруарских дана и онда редом до расаде која се веле повртари пикира да сигне што раније .
Стари су умели рећи да се једе оно што у башти стигне и коље или туку свиње кад почну мразеви. Сада је све у другом раму али недавна прича на пијаци о лубеници која је из магазе стигла на недељну трпезу вратила је предање у рам свакодневице. У магази у пшеници као тек убрана а из млекара стизао је и парадајз и штошта лепога... Помињани трап је био уз примерену конструкцију и изолацију од природних материјала попут сламе штитио од измрзавања кромира и остало али и од исклијавања док се баш ових дана у повртарским крајевима пид најлон угнездио кромпир који покрива и по неколико хектара земље у очекивању добре цене. Само коју стотину метара даље увелико се сече зелена салата која опет има цену вредну неге у пластеницима који изгледају у том зеленилу нестварно.
Свако време носи своје бреме рекоше стари али бројну чељад некада је у посту у животу одржала туршија и поврће из трапа који је опет био и прилика да се и покоје предање удене у ову причу. Бабо Павле знао у повечерје обићи трап да се не би шта увуколо како је умео рећи и улаз у трап остао отворен а у предању и би тако.
Кад петлови учестају у трап стизао на виђење са кршном Станијом Лазар јединац кулака добро знаног у Поцерини и Посавотамнави. А Станија беше девета ћер сиромаха који је код кулака служио и припремао свадбу за сина јединца који му је у кићеном фијакеру после престанка мразева и првих уцвалих крошњи и поред очевог противљења уз помоћ мајке испросио Станију. А сељани ко сељани опет рекоше да је времешни Петар у брзини оставио отворен трап и одредио ток ашиковања који је дуго препричаван о прелима и седељкама уз таблић...
Сада опет повртарска година и нема паузе тврде упућени. По окончању послова у јесен оживе најлони и уз грејање и покривање леје најлоном ето брзо првих усева. Неки су отишли и даље у грејаним стакленицима. Стари и сада воле рећи да је рабош изгубљен али је мало них који би одбили прву салату, кромпириће а тек парадајз и паприке... Ако је некоме пошла вода на уста подсећамо на лубеницу са почетка приче и друге тајне остале од мудрих који су волели о великим зимском празницима трпезу летњом учинити.
Никако не смемо заборавити јагоде које уз обилну родност најављују и прве сласти уколико зима сумњиви врте главом, не узме данак. Шерети осмехом одевају да више ни баба Марта није оно што је била.
И како то само живот зна уредити пронађосмо и трап на побрђу Посавотамнаве. Било како било све је одисало животом а неко примети да се учинило да звони и дечија граја. Беше и грожђа али како се приповедач којом мученицом заложио оста нејасно да ли из трапа или из магазе. А сведоци рекоше да је предњачила зелена салата.
Неко ће рећи као у причи али свакодневница неуморних сељана уз едукације доноси ране плодове али и капу скида предању које нас је истини за вољу све одржало. И тако реч по реч, сатлик по сатлик стиже се до нових модела и трапова и савремене производње. Све мање радне снаге и обиље технике чине своје да се савременом путањом мора до берићета. Бројни остарели по рецептима бака и дедова пркосе летима и сладе се из трапова да би на бројним окупљањима предност давали оном што пркоси времену.
Трап и зелена салата ходају руку под руку и само у једном хтели то признати или не предност дају салати. Напокон ход стварности је такав да се лакше следи уз механизацију и савремене токове. А трап, он остаје у носталгичном раму из ког мирисно и топло сећа на отишло предалеко да би се пратило. У сусрет пролећу сигурни смо само једно, да ни оно стигло из трапа али и испод најлона нико не би одбио...