ДОБА ЧИСТИХ РАЧУНА

Имао је почивши српски Патријарх Герман једну узречицу, коју је често користио у јавним наступима: „Све нам је дозвољено, али нам није све од користи!“Ова мисао вероватно је и њему користила и помогла му да кормилари српском црквом у, по њу, тешким деценијама после Другог светског рата, да је сачува од деоба и проскрибовања и да користи сваку прилику да се појави са највишим представницима тадашњих власти. Иако је могао да користи институцију патријарха да постане дисидент и да на тај начин скрене пажњу светских центара моћи на положај цркве под комунистичком влашћу, он то никада није чинио, јер то „није било од користи!“. Мудри Патријарх изабрао је друго решење, да својим појављивањем уз Броза и друге званичнике подсети свет да постоје и он и црква коју је водио и да чак ни комунисти не могу да униште овако важну институцију, па га зато и позивају. Тако су опстали и он, али и црква.
Подсећање на цитирану патријархову узречицу има смисла у животу сваког од нас и свакодневно, јер нас живот непрекидно уводи у позицију да слободну вољу морамо да коригујемо различитим одрицањима од онога што ће нам, у крајњем, уместо користи донети штету. Ове патријархове узречице држи се највећи број и људи и институција.
Док се институције придржавају такве праксе - добро је и друштво је стабилно. Међутим, кад институције, заслепљене отуђењем моћи која их дели од обичног света почну да се понашају тако да поверују да су вечне, недодирљиве и да је корист изнад свих других аршина њиховог деловања, тада је „ђаво однео шалу“. Тада на сцену ступа злоупотреба институција и ствара се плодно тле за корупцију, чији пипци полако, али неумитно, прождиру сваки углед институције и чини је потпуно безначајном у очима људи. Свет уместо са поверењем на институцију гледа са згражањем и она постаје безначајна и неутицајна. Постаје сама себи сврха, а то је само један корак до њеног престанка.