Инфо

14. март 2019.14. мар 2019.
Кривина у огледалу

„Госпођа Весић“

Србија је обележила још једну годину од бруталног убиства премијера Србије Зорана Ђинђића. Од тог 12. марта 2003. године прошло је 16 година којих смо, можемо слободно рећи изгубили, протраћили, бацили низ ветар. Кулминација свега тога изгубљеног је данашња власт која нема, ама баш, ниједну једину заједничку ставку са оним за шта се залагао Ђинђић.
Врхунац бешчашћа актуелне власти према првом демократском премијеру Србије у 20. веку је оркестрирана ономатопеја напредњачких медиокритета који се данас куну у Ђинђића и који су сигурни да би он данас био са Прворођеним. Предводник ове научне фантастике је актуелни заменик градоначелника Београда Горан Весић, у народу одомаћен као „госпођа Весић“. Тај „госпођа Весић“ је делио некада заједничке ставове са Ђинђићем, био му је један од потребнијих потрчака. Када је време мало сазрило, „госпођа Весић“ је нестао, а потпуно је укопан са променама у Демократској странци. Васкрсао га је Прворођени, а у замену за то васкрсење „госпођа Весић“ је постао „већи католик од Папе“.
У склопу тог и таквог идеолопоклонства било је нормално очекивати реченицу - „да је Ђинђић жив, био би заједно са Вучићем“. Рекао је то, а да није ни трепнуо. Једно питање за „госпођу Весић“ - Како то да такав политичар, визионар и државник, каквог Србија није имала у новијој историји, није био уз Ђинђића већ је био на мрачној страни? Како је могуће ставити у исту раван та два човека, када је овај што нас данас јаше изјавио да се у животу само два пута напио - први пут када је Звезда узела Куп Шампиона и други пут када је убијен Ђинђић. „Госпођо Весић“ памтите ли те речи свог газде? А, да ли се сећате да је тај визионар, тај Србин каквог мајка никада није родила од њега, прелепљивао табле са именом булевара који је понео часно име убијеног премијера са именом Ратко Младић? Ни тога се не сећате? Наравно да се не сећате „госпођо Весић“ када се историја у случају Прворођеног рачуна само од тренутка када је радикалски шињел заменио са напредњачким стиропором.
Колико човек мора да буде огаван, љигав и покварен и да тако нешто изјави, мислим на „госпођу Весић“? Том човеку ништа није свето осим амбиције да буде први човек српске престонице, што у ствари и јесте без обзира на чињеницу да Београд има легално изабраног председника. Треба имати мало укуса и у тој одвратној политици. Још је Карл Маркс рекао да ћете најбоље видети ко је какав човек ако му даш власт у руке и последњих седам година је много тога јасно. Ђинђић је на власт дошао после изборе, а отишао је тако што су га стрељали са леђа. Док је цела Србија плакала и туговала, Прворођени је од среће пио, а касније и прелепљивао име улице која је названа по Ђинђићу. Покојни премијер никада није ниједну ружну реч рекао о Прворођеном, за разлику од Прворођеног који је бесомучно вређао Ђинђића, чак и мртвог.
Прворођени је сада у офанзиви под називом „Будућност Србије. Ђинђић је био у кампањи која је названа „Србија на добром путу“. И док Прворођени своје присталице попут стада премешта са једне испаше на другу, Ђинђић са собом није водио аутобусе са присталицама и није монтирао скупе бине по уским улицама. Ни ТВ екипе се нешто нису претргле о извештавања са те кампање, а у директним укључењима и прекидима програма да и не говоримо.
Где ли је „госпођа Весић“ видела било какву сличност између Ђинђића и Прворођеног, нејасно је. Тај безобразлук и безобзирност је недостојно нормалног човека. За време Ђинђића су се стварали нови медији који нису били његови мегафони, нису се гасиле најгледаније емисије, није стварао култ личности, није одговарао на наручена питања, јер их није било, Србија је имала наду. Медији га нису мазили, већ су користили сваку прилику да га нападну. Све контра онога што данас Прворођени ради.
Можда и најважније од свега, Ђинђић се никада не би веселио и напио да се његовом политичком противнику било шта ружно десило, о томе „госпођа Весић“ не говори, а зна да је тако. Како је то данас могуће да „госпођа Весић“ верно служи некога ко се са алкохолом веселио због убиства премијера корене има у нечему шта здрав разум не може да докучи. Србија Зорана Ђинђића и Србија Прворођеног немају везе једна са другом и свако ко то не види има проблем са менталним здрављем.
Са Прворођеним на челу, Србија нема никакву шансу да постане држава каква би била да је Ђинђић наставио да ради оно што је радио. Ђинђићеве потезе и реформе нико није разумео, ретко ко их је подржавао. Србија је почела да се буди, као што се и данас буди. Разлика је много, а једна од њих је и та што Србија данас нема некога као што је био Ђинђић, али има човека који је попут онога против кога се покојни премијер борио. И што је најгоре - Ђинђић није преживео Србију, а Србија ће тешко преживети Прворођеног.

Најновији број

28. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa