ПОВЕЗАНИ СМО НЕВИДЉИВИМ НИТИМА

Весна Симовић рођена је 1976. у Владимирцима, у новинарској кући. Њен отац Миле Васић био је наш колега, врстан новинар, ведар и омиљен међу пријатељима. Весна је дуго желела да се, попут њега, бави „витешким послом“, како је доживљавала новинарство. Као гимназијалка писала је за Шабачку ревију, а потом се пријавила на аудицију за спикере на РТВ Шабац. Данас јој се чини да је тата ту „умешао прсте“, јер није желео да раде у истој кући. Саветовао јој је да се најпре специјализује за неку област, а после да ради као новинар. Послушала га је и одлучила, из потребе да „истерује правду“, да упише Правни факултет. Студије су јој глатко ишле, иако је било апсурдних ситуација попут оне у којој је полагала испит из Међународног права у време Нато агресије на Србију. Последњих шеснаест година ради као правник у ЈП „Пошта Србије“.
- Моја намера да се бавим правом била је на преиспитивању од почетка студија, зато што је оно што пише у књигама и законима често потпуно другачије од наше реалности. Разочарана у правну струку, потражила сам смисао на другој страни. Тако сам почела да пишем. Иако је суштина сваке правне норме добра намера, сведоци смо да се иза свих формалних прописа крију намере неких људи који би само да зараде. Тешко је то посматрати и, још горе, учествовати у свему томе. Правнички језик ми је помогао да се извештим у писању зато што је, иако наизглед груб, прецизан и непогрешив у изражавању истине.
У септембру прошле године, пред Сајам књига, Весна је објавила своје „Цртице“. У току две године бележила је кратке „записе тренутка“, које је објављивала на Инстаграму. Писала је где год, на семафору, у дому, док обавља кућне послове, посебно кад пегла... Није јој јасно зашто људи беже од свакодневних послова, посебно од чишћења сопственог дома кад нас то „прочишћава и на дубљем нивоу“. Татини гени су „прорадили“, али и потреба да зарони у своју дубину. „Цртице“ нису само њена реч, него и начин на који живи.
- Због својих уверења, многи одустају од себе и прилагођавају се захтевима средине и другим људима. Тако изгубе оно што је најважније, саме себе. Увек сам била са друге стране масе и са сопственим ставом, од ког нисам одустајала ни по цену осуде већине. Тако живим и данас, јасно и гласно износим своје мишљење, што није популарно, али је за мене једино могуће. Уколико не кажемо оно што приметимо и осетимо, постајемо саучесници у свим процесима који нам се не свиђају. Не пристајем да будем саучесник. Речи имају магичну моћ и то се негде, на неком нивоу чује и доводи до промене.
- Бенедето Кроче је говорио да је интуиција једнака експресији. То једино има тежину. Зашто се ниси потписала, да ли је то „страх од ауторства“?
- У процесу писања, лечила сам неке своје страхове и побеђивала их. То је терапијски рад. Нисам желела да се потпишем, нити да се било где појављујем, зато што људи не посматрају дела, већ оне који су их написали. То је озбиљна заблуда овог света. Дела су оно што је трајно и вечно, а ми смо само гласноговорници који преносе своју поруку. Неки људе се изгубе правећи од свог лика велико дело, а дела остају запостављена. Путница је назив мог инстаграм налога, што није случајно. У почетку сам „качила“ фотографије са путовања по свету, а онда сам кренула на егзотично путовање ка себи. Задржала сам Путницу као своју одредницу, зато што се лепо уклопила у концепт мог живота.
- У књизи нема биографије на полеђини?
- Људи раде на биографијама да испуне очекивања других.
- И због свог ега.
- Слажем се. Зато нисам објавила биографију. Због каталогизације и заштите ауторских права, било је неопходно да напишем име и презиме на полеђини књиге. Међутим, мени је битно да оно што сам написала дође до оних душа које ће то препознати.
Када је сазрело време да „Цртице“ буду објављене, најпре је понудила рукопис великим издавачима, али није добила никакав одговор. Непријатно изненађена, истражила је политику великих кућа и схватила да игноришу непознате ауторе. Е, онда се наљутила.
- Одлучила сам се за самостално издање, јер верујем у то што радим. То је захтевало девет месеци рада. Када је књига изашла из штампе, кренула сам по књижарама и била шокирана чињеницом да не прихватају књиге од физичких лица. Пошто се као правник бавим јавним набавкама, сасвим извесно знам да у јавним набавкама могу да се појаве физичка лица као понуђачи, али, из неког чудног разлога, писцима као физичким лицима није дозвољено да своја дела понуде књижарама. Успела сам да пронађем књижаре које су прихватиле да продају моје књиге. Интересантно је да су све четири, од којих је једна шабачка „Сова“, испод нивоа земље, дакле, у сутерену. Имала сам утисак као да сам у 13. веку и да по скривеним местима нудим неко забрањено штиво. Што се тиче нивоа свести, скоро да се ништа није променило од средњег века, иако имамо модерне штампарије и блиставе књижаре.
- Шта можемо да учинимо?
- Монополи постоје не толико због монополиста, већ због свих оних који похрле код њих. Изаберу, или пређу у велике издавачке куће, где добију скромнији третман, да би зарадили више. На тај начин сви учествујемо у томе, у било којој области, не само у издаваштву. Лакше нам је да приђемо великима и узмемо мрвице уместо да направимо капацитет за неки другачији принцип, односно, да променимо принцип моноплисте. Васпитавана сам тако да постоје неке институције и људи који ће да стану са друге стране и представе нечији рад. У данашњем свету тако не може нигде да се стигне. Уместо да чекам да то што радим други примете, одлучила сам да станем сама иза себе. Успевам да растем заједно са свима који желе да расту.
Када су јој људи који се годинама баве књигом, рекли да без маркетинга нико неће видети њене Цртице, одлучила је да се представи као писац.
- Немам жељу да експонирам себе, нисам битна ја, него они који ће препознати делове себе у „Цртицама“. Верујем у космички маркетинг зато што трагам за истином. Када то препознамо на нивоу енергије, онда је то истинско повезивање и све што радимо има смисла. Једни друге видимо само када се препознамо. Није свака књига за сваког човека, нити је сваки човек за сваку књигу. Када то препустимо „случајностима“ и невидљивим нитима срца којима смо сви повезани, онда маркетинг има смисла.
ОТАЦ КАО ИНСПИРАЦИЈА
Свака девојчица има у свом оцу витеза. Миле је за мене то био и јесте и дан-данас, поговото што се бавио витешким занатом, новинарством, и што је био у потрази за истином. И његово име доста говори – Миле је био мио човек. Он је за мене био најважнији учитељ, и лајф коуч, и моја велика инспирација. Када је отишао из ове физичке димензије, бол је дуго био у мени, али сам схватила да увек ту, да се преселио у моје срце. Видим га у некој мојој реакцији и осетим како проговара из мене. „Глас Подриња“ као његова матична кућа у мени буди лепе емоције. Трчкарала сам док је водио емисије на радију и чекала га да изађе, док је био у деску. Цела прича у вези са Гласом и Шапцем је топла прича.

НИШТА НЕ МОРАМО
Требало би да радимо само оно што волимо. Не морамо ништа. Буквално не морамо ништа осим да пратимо свој осећај и радимо оно што нас испуњава. Када остварујемо своју сврху, то је најбоље што можемо да урадимо за себе, своју породицу и цео свет. Ми променимо приоретите, себе запоставимо и онда нас нема нигде, изгубимо се у улогама, посебно на нашим просторима.

МИ СМО КРЕАТОРИ СВОГ ЖИВОТА
Сви смо ми креатори свог живота. Требало би да се вратимо себи и да поступамо онако како нам диктира тихи глас наше душе, а не да се прилагођавамо већини. Верујем да се истинске промене за којима жудимо догађају у појединцу, а капацитет за промену је огроман у сваком од нас. Требало би да заронимо у себе и освестимо таленте од којих смо одустали, да сагледамо шта је то што можемо да урадимо за себе, а када урадимо најбоље за себе, урадићемо и за друге. Верујем да би требало да се вратимо исконском у себи и престанемо да јуримо за новцем и статусом. Егзистеницја није новац и пуки опстанак, како се, углавном, тумачи, него живот у складу са сопственом сврхом. Једино када радимо оно што нам радује душу, нећемо залутати и изгубити се.

ЦРТИЦА
Некога пробуди лепет анђеоских крила...
Неко толико чврсто спава, и да би се пробудио,
Ђаво мора да га убоде трозупцем
Пре или касније сви се пробудимо из Великог сна. Неко пре, неко касније. Неко тек на самом крају пута. Неко има лакши сан па је и буђење лагано. Неко чврсто спава, па је буђење теже. Болније.
Анђео и Ђаво имају у ствари исти задатак, јер свако од њих има спаваче које буди, само су им методе различите. Ослушните и уочите мале опомене поред пута које вам остављају Анђели. С њима је буђење и лакше и лепше. Милосрдније.
Ако не обратите пажњу и поруке игноришете, не преостаје ништа друго него да вас пробуди његов колега са трозупцем.
Циљ обојице је исти. Они не награђују и не кажњавају. Они нас само буде из Великога сна.