Инфо

14. март 2019.14. мар 2019.
ХАРМОНИЧНЕ МЕЛОДИЈЕ ДУШЕ
ПОЧЕО ЧАСНИ ПОСТ: ИНТЕРВЈУ СА ПРОТОМ ИЛИЈОМ МИТРИЋЕМ

ХАРМОНИЧНЕ МЕЛОДИЈЕ ДУШЕ

Пост је пројава слободе зато што човека чини мање зависним од приземног и помаже му да лоше навике сведе на минимум. Једнодимензионални пост се врти у кругу од фрижидера до стола, а истински пост је у себесагледавању, промени и превредновању свог живота кроз покајање и неосуђивање других. Свети апостол Павле каже: „Који једе Господу једе, јер благодари Богу; и који не једе, Господу не једе и благодари Богу“. Пост нема смисла без љубави
Почео је Часни, или, Васкршњи пост, време када дубље зарањамо у себе и покушавамо да одговоримо на питања: Шта сам? Ко сам? Одакле долазим и куда идем? Да се „уклонимо од зла и чинимо добро“, јер свет јесте поларизован. Да схватимо да је љубав једина истинска стварност. О посту, као средству, а не смислу, како се олако схвата, разговарали смо са протојерејем Илијом Митрићем.
Који је смисао поста? Шта је то чему би требало да нас научи?
- Пост свој смисао проноси на све димензије нашег постојања и прожима целог човека као духовно и телесно биће. Он је и духoвни и телесни, (постимо и душом и телом), и афирмативни и рестриктивни - увећавамо доброчинства, а покушавамо да смањимо чињење зла и греха. Вољни, зато што својом вољом и слободом узимамо пост, чулни јер се уклањамо од свега што би нас могло навести на грех. Има лични печат и никад није лишен заједнице Цркве. Акцентовао бих пост као пројаву слободе, зато што свесно и слободно ограничавање служи као средство за постизање духовне слободе - човека чини мање зависним од приземног и помаже му да лоше навике сведе на минимум.
Које су духовне добробити уздржања?
- Пост је чин слободне воље, баш као што је и вера умногоме ствар наше слободне воље. Онај ко не може себе да ограничи у храни, тај не може да победи ни много јаче ни прикривеније страсти. Недисциплина у храни води нас до недостатка дисциплине у другим областима живота. Пост се не исцрпљује храном, пост стомака је прва степеница у узвишеном путовању ка савршенијем и бољем човеку, које се остварује нашим подвигом и Божијом благодаћу. Са друге стране, пост храном се нимало не сме минимизовати, јер се јавља као темељна врлина.
Пречесто говоримо о телесном посту, о томе шта би и не би требало јести и пити. Шта представља духовни пост? (Позната је прича о старцу који је Ивану Грозном рекао: „Иванушка, Иванушка, зашто постиш, а браћу своју једеш“)
- Једнодимензионалност поста, његово свођење на храну, није чак ни дијета, а често је повод да човек падне у грех гордости и прелести, што значи - губљење духовних оријентира, прецењивање себе и потцењивање других. Једнодимензионални пост се врти у кругу од фрижидера до стола, а истински пост је у себесагледавању, промени и превредновању свог живота кроз покајање и неосуђивање других. Пост је победа над својим слабостима. Свети владика Николај у Молизвама на језеру каже: „Ма се хранио песком из језера. Ти ми нећеш доћи, ако пост не уђе у душу моју“.
Када је и где, на којим местима у јеванђелским причама, Христос говорио о посту?
- Први помен поста у јевнђељу је Христов пост у пустињи, а Он први пут говори о посту када осуђује лажни пост фарисеја, пост „за спољну употребу“, ради хвале људске. На истом месту позива своје ученике на унутрашњи пост који људима није видљив, а Богу је знан. Други пут се помиње на месту када ученици Јована Крститеља питају Христа зашто они и фарисеји посте, а његови ученици не посте. Он им одговара да сватови, односно апостоли, не могу бити жалосни док је женик, Христос, са њима, али ће доћи време када ће женик бити узет од њих, а они постити. Такође, Христос помиње пост код исцељења младића којег апостоли нису могли исцелити од демона. Ту каже да се овај род, мислећи на демоне, ничим другим не може изгнати, осим постом и молитвом. Свети оци, који су имали велиико искуство личне борбе са страстима, слабостима и демонима, често су наглашавали разлику између истинског поста и поста храном, наводећи пример ђавола и његових демона који никада не једу, али се њихово нејело никако не може назвати постом.
Да ли су, и ако јесу, како су постили први хришћани?
- Предање Цркве сведочи о постојању поста код првих хришћана и апостола. Није могуће помислити да пост, који Христос назива силом којом се одгоне демони, не буде практикован од његових ученика. Прве хришћанске заједнице су хришћани из јеврејског народа где је пост дубоко укорењен. Сведочанство о постојању поста налазимо у Светом писму у Делима апостолским и Посланицама, а такође и у делима раних хришћанских писаца. Најстарији аутентични хришћански пост је Васкрсшњи пост, који се формирао пред догађај хришћанске Пасхе – Васкрса, празника распећа и васкрсења Христовог. Васкршњи пост је имао свој развој од једнодневног потпуног поста, кад се ништа није јело ни пило (чак ни вода), преко поста једне седмице све до данашњег, који се формирао крајем трећег века. На његов развој, као и на формирање осталих постова, утицао је раст Цркве и њена брига о спасењу свих. Нарочити утицај на Васкршњи пост имало је постојање институције катихумена, оних који су се постом припремали да на Васкрс приме крштење и постану чланови тела Цркве.
Како је могуће да су свети оци у првим вековима хришћанства говорили исто што данас говори савремена медицина - да је боље бити мало гладан, него више сит, о гладовању као начину исцељења и превентиве бројних здравствених проблема?
- Да, то је јако занимљиво, као да је некада човек јео храну а сад храна једе човека. Мислим да је то последица поједностављивања човека, његовог свођења на физиолошке процесе. Човек је много више од тога, цео свет у малом. Створен и од душе и од тела, које су првобито биле нераскидиво везане у једно биће – душа жива, како човека назива Библија у моменту његовог стварања. Ми, дакле, сада немамо искуство аутентичног човека каквим га је Бог саздао, јер смо у датости пале природе, покварене грехом која није онаква какву је Бог створио. За нас је једина мера човека Богочовек Христос, који нам собом сведочи потпуног човека. Зашто све ово говорим? Зато што су најдубље у тајну човека, као комплексног и комплетног бића, проникли они који су се највише приближили Богочовеку Христу.
Пословицу „У здравом телу здрав дух“ можемо да кажемо и на следећи начин: „Здрав дух има здраво тело“. Шта Ви мислите?
- На питање свог опонента, иначе незнабожца, како телесна болест може да се одрази на душу, Атинагора, хришћански писац из II века, одговара да је душа музичар, а тело инструмент. Уколико се инструмент поквари, музичар неће моћи из њега да извуче хармоничне мелодије, а када је музичар болестан, инструмент ћути. Наша српска реч тело јако подсећа на реч цело, а потпуно излечење у Цркви се назива исцељење – поново успостављање целог човека.
Има ли смисла пост без љубави? Да ли наносимо себи штету правилима које поштујемо и притисцима којима подлежемо зато што „треба постити“, „ваља се“, дакле, ако пост није из аутентичне потребе?
- Не само пост, ништа нема смисла без љубави. Како каже апостол Павле: „Ако језике човечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи. Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све верује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати“. Стицање овакве љубави је наш стални задатак у чијем нам остварењу помаже и пост. Пост смислен, истинит, нелицемеран. Пост који нас враћа у крило мајке Цркве и загрљај ближњих.
Мислите ли да би требало поштовати свачије право на избор? Чини се да се дешава да они који посте осуђују оне који не посте и тиме, осуђујући, крше саму суштину поста? Духовна гордост је замка у коју се лако упада и бољка која се тешко лечи.
- Свети апостол Павле каже: „Који једе Господу једе, јер благодари Богу; и који не једе, Господу не једе и благодари Богу“, и после тога додаје: „А ти, зашто осуђујеш брата свога? Или ти, зашто ниподаштаваш брата свога? Јер ћемо сви предстати суду Христовом“. Овакав однос према ближњима је оно што Христос назива квасцем фарисејства, који закваси целог човека. Међу страстима од којих се човек најтеже ослобађа јесте гордост. Духовна гордост је одбацивање помоћи Божје и полагање наде у себе и своје унутарње силе.
НАША ТРАГЕДИЈА
„Иако у свету добро и зло постоје истовремено, никаква синтеза међу њима није могућа, ма колико нам се чинило да је све то сад помешано и сиво, заправо је поларизовано. И не само да нас свако добро и зло дело води рај или у пакао, него и рај или пакао доводе у нас. Чинимо добро и чувајмо себе од зла и друге од себе, јер наша трагедија често започињe нападом на другога, а завршава се самоповређивањем“.

ХИМНА ЉУБАВИ
“Ако језике човечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи. Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се. Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу. Не радује се неправди, а радује се истини. Све сноси, све верује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати...“

М.Филиповић

Најновији број

28. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa