Живот обојен тоновима

Музика је више од једноставног збира прецизних тонова. Она је чиста љубав, хармонија, душа Универзума. Блистава попут звездане ноћи, разиграна као летња киша, лагана и умирујућа као топао поветарац. Уздиже људски дух до исконске суштине, досежући бесмртност постојања. Долази из срца, а привилегију да je доживе, интерпретирају на ренесансни начин поседују малобројни. Када уметност музике превазиђе процесуално настајање и заокружи коначност, граница између ствараоца и посматрача ишчезне пред импресијом. За Мину Глигорић, шармантну Шапчанку раскошног гласа, музика је исконска потреба, сублимирајући део живота, најживља боја света, од првог корака тона.
-Љубав према музици постоји још од првих корака. Тата је свирао бас гитару, мама певала у хору, па се у нашој кући увек чула песма. Као дете била сам члан хора Вива, а већ са 10 година сам сама одлучила и замолила тату да ме научи да свирам гитару. Узела сам свеску и почела да пишем песме. Имам око 30 својих песама. Дакле, компоновање је моја прва љубав.
Како је породица гледала на Ваш таленат и одлуку да се професионално бавите музиком?
-Моја породица је највећа подршка. Од њих сам добила своју прву гитару, а убрзо и клавир који ми је био потребан због даљег школовања. Била сам прихваћена већ у основној школи. Наставник музичког ми је указивао част да изводим своје песме пред ученицима старијих разреда. Најбољи савет добила сам управо од породице. Да будем своја.
Имали сте прилику да сарађујете са светски признатим именима из области класичне музике и соло певања. Колико усавршавање, у земљи и иностранству, помаже да обликујете свој таленат?
-Свако искуство обликује уметника. Истакла бих да су највећа имена са којима сам сарађивала заправо врло скромни и једноставни људи. Уметност је у једноставности. Уметник мора бити огољен пред публиком, да би му она веровала. У себи мора потражити оно рањиво биће и у композицију уткати нешто своје лично, како би било истинито. Тек тада, када се представите као биће са манама и врлинама, као обичан човек са даром да гласом дође до срца других, настаје чаролија. Значила ми је подршка свих вокалних педагога и мотивисала ме да напредујем.
На Факултету музичких уметности, поред практичног дела, имали сте и бројне теоријске предмете који омогућавају да стекнете добро образовање када су у питању уметност и друштвено-хуманистичке науке.
-Да, наравно. Теоријски предмети су само употпунили нашу слику о музици и уметности. Споменула бих и глуму, имали смо ту част да радимо са професорима на ФДУ.
Дуго је италијански језик сматран јединим могућим за извођење оперских представа. Да ли је заиста тако, или је то ипак ствар сензибилитета?
-У свету су посећене и вредноване опере у којима се певa и на француском („Кармен“), или немачком („Чаробна фрула“). Италијански језик због саме природе отворених и дугачких самогласника, речи у којима се у природном говору већ назире мелодија, омогућава и олакшава певачу да постигне легато фразу, уједначеност.
Колико одрицања, труда и рада захтева посао којим се бавите?
-Оперски певач мора бити попут спортисте, а мора и психички бити врло стабилан. Познато је да стрес утиче на све, тако и на глас. Он је најосетљивији инструмент, стога захтева одређену врсту одрицања. Нема честог боравка у задимљеним просторијама, сан мора трајати минимум 8 сати, саветује се узимање 2 литре воде дневно и превентивни одлазак два пута годишње код фонијатра. Млад певач мора бити врло опрезан при избору улога, како би глас што дуже остао у форми. Техника се учи до краја живота и никад се не научи, јер се наш глас мења у складу са нашим телесним и психичким променама. У томе и јесте чар овог посла, јер стално тражи од вас да идете даље ка напретку. Дан пред концерт или представу волим да сам у карантину. То је дан када ни са ким не разговарам и припремам се за предстојећи наступ. Да, одрицања су заиста велика.
Део сте Оперског студија Народног позоришта у Београду, хонорарни сарадник у позоришту „Душко Радовић“ и „Мадлениануму“, предавач на Артистикум центру за едукацију и развој уметности, чланица Дуа „Миди“, свирате клавир и гитару. Ваш свет је у потпуности саздан од музике. На који начин организујете време? Да ли вам нешто недостаје?
-Мој свет саткан је од те вечне игре боје, звука и емоције коју називам-МУЗИКА. Није увек психички лако издржати дан који укључује режијско-музичке пробе у трајању од четири сата, затим одлазак на другу пробу и викендом наступ у Академији 28, где моја колегиница Дина Милетић и ја изводимо композиције из Дизнијевих цртаних филмова, поп нумере... Када ми је тешко, често подсећам себе да је привилегија данас бавити се оним што заиста волиш. Када се вратим на ту мисао, све постаје смисленије. Важно је бити одговоран према свом таленту. Увек. Сматрам да подједнако квалитетно изводим и композиције класичне музике и поп нумере, а сарађујем и са савременим композиторима уметничке музике. Оваква искуства доносе слободу ума, слободу у изразу, осећањима. Тренутно ми недостаје време које бих одвојила да прочитам књигу, недостају ми дружења са пријатељима, одласци у Шабац и тренуци са мојом породицом, нарочито баком и деком од којих пуно учим.
Да ли сте некада компоновали и интерпретирали неку од својих нумера?
-Као што споменух раније, већ у основној школи на часовима музичког сам изводила своје прве песме, а и у средњој смо на школским одморима изводили ауторске нумере. Моја прва студијска песма била је „Музика и ти“, коју сам извела са Групом 93. Једно од занимљивијих искустава било је извођење моје композиције на испиту из клавира, на иницијативу комисије. Никада то нећу заборавити.
Изводите композиције класичне музике, соло песме, оперске арије, познате популарне поп-рок нумере, као и оне из мјузикла и филмова. Шта слушате и певате за „своју душу“?
-Зависи од тренутка и расположења. Одрасла сам уз рок музику, а у слободно време волим да певам страну поп музику и соул. С обзиром на то да се тренутно припремам за насловну улогу у опери „Коштана“, истражујем и народне песме из Врања, па у последње време и то певам.
Колико се разликују, а колико преплићу улога предавача и студента, с обзиром на то да сте недавно завршили мастер студије и константно се усавршавате?
-Као предавач, трудим се да деци на најједноставнији начин представим проблематику и одмах понудим решење. Најсрећнија сам када видим да је дете усвојило индикацију, да одлази срећно кући. И даље радим са ментором, својом професорком Катарином Јовановић која је једина особа којој могу и желим да верујем, па често и те своје ђаке доводим код ње на консултације. Она ми помаже да напредујем и као педагог, а не само извођач.
Пројекат на ком сте тренутно ангажовани и будући планови?
-Тренутно радим на једном великом пројекту у оквиру Народног позоришта у Београду који на сцени броји око 120 људи. То је опера Петра Коњовића, „Коштана“, у режији Југа Радивојевића, где тумачим лик Коштане. У истој кући тренутно радимо и једну од Моцартових најранијих опера „Бастијен и Бастијена!“, а кроз који месец ће бити и извођење опере „Љубавни напитак“. Претходног месеца дебитовала сам и у позоришту „Мадленианум“, у опери „Чаробна фрула“, као Памина. Истакла бих и сарадњу са GIPAC продукцијом која је окупила уметнике из Пекинга, Бостона, Београда и Новог Сада и која ми је омогућила да дебитујем у опери „Дон Ђовани“ као Церлина. Режију потписује Александар Николић. Овог лета одлазим на тронедељно усавршавање у Немачку.
Ваш савет за младе који желе да се баве музиком и оне који планирају да студирају на Факултету музичких уметности, одсек Соло певање?
-Младе људе који желе да изводе класичну музику бих увек охрабрила и подржала. Одмах бих упозорила да је за овај посао најважније стрпљење и остати доследан себи у том процесу. И кључно, иако нешто технички није добро до краја, важно је доћи до срца оних који нас слушају. Различита тумачења истог дела, истог лика су валидна, не могу бити погрешна, у томе и јесте чар уметности.

Биографија
Мина Глигорић рођена је 1993. године у Шапцу, где је похађала основну и средњу музичку школу. Са највишом оценом завршила је основне и мастер студије на Факултету музичке уметности у Београду на одсеку за соло певање. Одликована је као најбољи студент академије у школској 2014/2015. Вишеструки је добитник првих награда на такмичењима, учесник у различитим пројектима које је Факултет организовао, а своје усавршавање наставила је на летњим курсевима у иностранству. Имала је прилику да учи од реномираних уметника на светском нивоу у области певања: Владимира Редкина, солисте „Бољшој театра“, Кристијана Хилца, професора Универзитета уметности у Берну, Евелин Таб, Роберте Мамели, Марине Бартоли и Дејвида Гауленда, уметничког директора Ројал опере у Лондону. Под покровитељством Министарства културе, уз подршку Француске и Чешке амбасаде, изводила је песме које је скупио Јован Фрајт. Истиче се и учешће са гудачким оркестром Факултета у Задужбини Илије М. Коларца, као један од најмлађих учесника.

Музика храни душу
-Музика заиста јесте вечна игра боје, звука, осећања. Она храни наше биће. Тада је свака слика нашег живота обојена. Она повезује сва наша срца, она је пут до смисла и истине. У уметности и музици проналазимо себе. Оне трају, јер их ми сваким тоном, сваком бојом, сваком речју изнова оживљавамо.