Инфо

28. март 2019.28. мар 2019.
Сељаци у  “црвеном јарму”
ИСТРАЖИВАЊА ДРАГИШЕ БОЖИЋА О ПРОПАСТИ СРПСКОГ СЕЛА ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

Сељаци у “црвеном јарму”

Као један од најилустративнијих података о страдању српских сељака после Другог светског рата, наш саговорник цитира да је само кроз Казнено поправни дом “Забелу” прошло до средине 1951. године 86.000 “житара”
У ратним временима Другог светског рата постојале су такозване реквизиције, којим су окупаторске и „домаће“ војске сељацима одузимале жито, стоку, дрва... Чинили су то и партизани, за исхрану бораца. Делимично одузимање „вишкова“ пољопривредних производа за армију и „радни народ“ трајало је до 1947. када влада Федеративне Народне Републике Југославије доноси Уредбу о обавезној испоруци вишкова житарица и меса по такозваним везаним ценама, које су биле и по неколико пута ниже од оне на пијаци. Те године почиње и оснивање домаћих колхоза, називаних нашим именом: сељачке радне задруге, каже на почетку Драгиша Божић и наставља:
За спровођење „планског откупа“, како су га називале власти, или „принудног“ како су га осећали сељаци, створени су читави тимови од врха државе па све до најмањег засеока. Формално, по Уредби, откуп је на терену требало да спроведу срески и месни народни одбори, али, у пракси, то је спроводила машинерија среских комитета Комунистичке партије и Удбе. Тачније, припадници и сарадници обе ове власти, који су називани активистима.
Комунистички врховни властодршци у Југославији су поделили сељаке (и класно их завадили) по категоријама. Из нижих категорија су регрутовани „активисти“, а у вишим су откривани „кулаци“. Први су другима отимали жито, стоку, вуну, маст - све, од белог лука до волова и имања. Рушене су чак и куће, такав случај је био и у Крнулама. Кад више нису имали шта да им узимају, терали су их у 'апс, тукли, давили, осуђивали на вишегодишњу робију, са које се многи нису вратили ни живи, ни мртви.
Принудни откуп је правдан пред нашом и светском јавношћу потребама Југословенске армије, градског становништва и сиромашних крајева. (Банаћанима су, рецимо, говорили да народ у околини Зајечара умире гладан, а Зајечарцима да је помоћ неопходна Црној Гори). Пошто је Југославија у то време била позната светска пролетерско-антиимперијалистичко-интернационална „звезда“, није ни скривано да смо у храни помагали „братске“ и „демократске“ земље. Танјуг је 1947. године објавио званичну изјаву да је следовање хлеба код нас веће него у Француској, Чехословачкој, Пољској и Швајцарској, и да смо те године у виду поклона пружили помоћ Румунији 20.000 и Албанији 10.000 тона житарица.
Из бројних разговора са бившим „кулацима“, њиховим наследницима, као и некадашњим „активистима“, неминовно се долази до закључка: пре Резолуције Информбироа - 1948. - „плански“ откуп и „добровољно“ учлањивање у сељачке радне задруге били су колико-толико подношљиви, бар у подручјима изван Војводине. Али, после свађе са Совјетима, југословенске власти су се свим силама обрушиле на село и сељаке, који су, како је то једном приликом тада рекао Душан Петровић-Шане, главни кривци што су Руси љути на нас.
Што су оптужбе са Истока биле жешће да смо постали америчке слуге, КПЈ пооштравала је терор над сељацима, који је достигао кулминацију 1949/1950. Отимачином жита и стоке хтело се „утицати“ на богате сељаке да се „добровољно“ упишу у СРЗ. Када и после тога нису хтели, „почистили“ би им и задње зрно из амбара и одвели последње говече из штале, а онда допунским нарезом тражили још. Ако би неко и докупио, само да би испунио обавезу, оптуживан је да је то раније скривао. На све кукњаве активисти су саветовали: „Уђите у сељачку радну задругу и нећете имати проблема!“
Можда као крунски доказ да су појачане репресије према селу и сељацима биле првенствено у циљу додворавања разгневљеном „другу“ Стаљину, говори и следећи податак: Стаљин је умро 4. марта 1953., а само осам дана после његове смрти, 12. марта, Савезно извршно веће је усвојило предлог Закона о амнестији „привредних саботера“. Тај закон је Скупштина Југославије усвојила већ 21. марта. Амнестирани су сви „кулаци“ од даљег издржавања казне, али им није враћена конфискована имовина. Државне власти ни тада нису хтеле да признају да су људи у 99 посто случајева невино робијали, него је испало да им је великодушно опроштен део казне.
Аргумент“ за невраћање земље је био, да су „кулаци“ били криви и да би то била штета за сељачке радне задруге, које су добиле ту одузету земљу.
Међутим, без обзира на „мираз“, СРЗ нису могле да преживе, па је убрзо и тај стаљинистички изум отишао у „музеј глупости и несреће“. Али је земља, уместо да буде враћена власницима, „удата“ у такозвани друштвени сектор. А „кулаци“, чак и њихови унуци, све до 2000-те године су вукли „реп“ и догађало се, рецимо, да неком младићу када конкурише за војну школу или ону за унутрашње послове државна безбедност прикачи „завичајну карактеристику“ да му је деда осуђиван као „привредни саботер“, сведочи Божић.
ГЛАС ПОДРИЊА: Ваша књига Црвени јарам је пуна језивих сведочења оних људи коју су све ово некако преживели, а говорили су вам под пуним именом и презименом. Такође има и покајничких исповести њихових мучитеља.
Божић: У нашим причањима и исповедањима „кулака“ и „активиста“ видеће се да је, стварно, „доле рађено свашта“. Почев од ноћног узнемиравања, преко батинања, чупања бркова, гушења у прегрејаним просторијама (кључаонице су заптивали воском да не уђе ни дах кисеоника), држања људи голих у леденим подрумима... све до пржења „кулачких“ вратова врелим гвожђем и дављења у бунарима. На робију је ишло истовремено и по троје из куће. Доста „кулака“ није изашло живо из руку Удбе, а скоро нико неоштећеног здравља. Они који су умрли у робијашницама, тамо су и остали, а да им се најчешће ни гроб не зна.
Према једном податку, само кроз КПД Забелу прошло је, до средине 1951. године, 86.000 „житара“. Одатле су они распоређивани на разна казнено-поправна градилишта: Костолац, Дечане, Пећ, Нови Београд, Славковицу, Буљкес, Книћанин... Довођени су чак у Славонски Брод, на изградњу аутопута „Братство и јединство“, а где су КПД Ниш и Сремска Митровица, и сијасет „ситних“ логора, које ће помињати наши саговорници!
По најновијим провереним подацима кроз евиденцију робијашнице у Забели до марта 1953-ће прошло је више од сто хиљада „житара“.
ГЛАС ПОДРИЊА: Помињали сте да терор над сељацима није Титов изум, већ да се он угледао на претходни који је тридесетих година врши Стаљин у тадашњем Совјетском Савезу?
Божић: Да, Стаљин је знао да све сељаке – читаве области протера у Сибир. Постоје поуздани подаци да је за време принудне колективизације, тоталне ликвидације приватне својине над земљом, у Совјетском савез, што директним погубљењима, што од глади, сибирских зима, тешког физичког рада и мучења уморено између 8 и 11 милиона сеоског становништва. Највише жртава било је из Украјине.
ГЛАС ПОДРИЊА: Зашто се наша историографија мало бави овом темом, тачније државним злочинима и пљачком између 1944-те и 1957-ме године?
Божић: За време Тита, а и после њега све негде до 1989-те године за покретање ове теме могло се одговарати, а богме и робијати. Ја сам први у Југославији те године начео ову тему у виду фељтона у ревијама Село и Зора које је тада издавала Политика. То је било толико изненађујуће шокантно да су многе колеге новинари на ту тему правили са мном интервјуе у штампи, радију и телевизији. Приче су бивале све жешће и жешће па је Комисија за село Централног комитета социјалистичке партије Србије наложила забрану. Главна замерка је била: „Зар сада када се у Југославији кува на све стране још треба да се расплакујемо над сељацима“. Неколико месеци сам остао без посла. Почетком 1990-те кренем поново по Србији да трагам за преживелим жртвама државне пљачке. Тада је лист Борба био храбар и слободан, па прихватио да се фељтон настави код њих под новим именом Црвени јарам. Сви покушаји тадашње Милошевићеве власти да се и ту стави забрана остали су безуспешни.
ГЛАС ПОДРИЊА: Можемо ли ми , стасали после ових сурових година извући неке поуке?
Божић: Можемо извући поуке ако смо спремни да се погледамо у огледало и суочимо се са чињеницом да смо се заиста зверски понашали према својим ближњима. Морамо се као појединци супротставити свакој сили у држави која нас ради својих интереса хушка једне на друге.
Љ.Ђ.

Најновији број

28. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa