КАДА ЈЕ НОЋ У НАМА

„Не би нам Црни месец наудио да Ноћ није била у нама“. Стиховима започињемо причу о Лилит, неухватљивој, фаталној, митолошкој, астролошкој, застрашујућој за све који се дају застрашити. Она је наша подсвест, место где живе непознати страхови, духови, инстинкти, све што бисмо да избегнемо, ако смо бегу склони. Исто као што у човековом карактеру постоје особине које није спреман да види, тако и у Васиони постоје небеска тела која чекају да буду откривена и призната. Као да се цела васиона осликава у сваком појединцу. Није као, квантна физика је то доказала. А сва неоткривена небеска тела биће (раз)откривена онда када за то сазри време у човеку самом. Јер, све је у вези са свим, а „постоји време за све, време играња, и време ридања...“ (Књига Проповедникова).

Ко је, или,
шта је Лилит?
Година 1918. била је пресудна за упознавање, када је астролог Сефариел објавио постојање другог сателита Земље, увео га у своја астролошка тумачења и дао му име Лилит. Могућност да се види овај сателит била је ретка, само у одређеним астрономским условима. Потом су га, односно, је (Лилит) пратили, записујући тренутке када је видљива и проучавајући простор око Земље. Астрономи су тврдили да постоји, правили табеле о њеном кретању, а смели астролози уврстили у своја тумачења. Истина је да је и дан-данас Лилит само хипотеза, њено постојање није научно признато, али то само увећава њену мистерију. Неки кажу да се она указује онима који су спремни да дубоко зароне у себе, до у најдубље тмине, са којима ће се неодступно суочити. Бескомпромисно. Знајући да ће проласком кроз Таму доћи до „срца Сунца“. Дакле, на питање шта је Лилит, одговор је - могући сателит. Ко је Лилит? Оно што би требало обасјати.

Митологија
Као и сва небеска тела, која уз помоћ митолошке позадине добијају своју симболику и смисао, тако и прича о Лилит залази у давну прошлост. Постоји у неколико верзија, у зависности у којој се култури и времену помиње. Једна од њих говори о Лилит као првој Адамовој жени, која је одбила да буде подређена и послушна мужу, па је протерана у пустињу. Неки кажу да је сама отишла. „Бог створи човека, човека по обличију своме, по обличју Божијем створи га; створи човека и жену“ („Књига постања“). У осталим традицијама позната је као заводница и прељубница. На хебрејском језику њено име значи ноћ. Тамна страна природе, анималне страсти и инстинкти. Она је та која руши и разара, одбачена и невољена, од чије магичности и заводљивости страхују они крхког духа, који воле сигурност, какву год. Она је фурија, понекад сурова, која раствара лаж. Неодољива и сама. Интелигентна и интуитивна. Неко ко се ослања на себе и сматра равноправност својим основним правом за коју је спремна да се бори. И бори се. До краја. Ратница.

Принцип Лилит у астрологији
Митолошка прича о првој Адамовој жени живи и дан данас кроз принцип Лилит у астрологији. У кући којој се Лилит нашла, аспекту и знаку доноси, кажу астролози, дубоки осећај одбачености и невољености. Описује догађаје и особе који извлаче најдубље страхове на површину и потребу суочавања са њима, добровољно или присилно. Особине које људи одбијају да прихвате као своје, анималне инстикте и подсвесне жеље. Догађаје од којих неко стрепи и дрхти, а који се дешавају кроз особу која представља Лилит у његовој карти. Тамо где постоји принцип Лилит, описане су несвесне реакције, потреба за доминацијом и борбом, огромна сексуалност, независност, потреба за пословним успехом, као и особа која нас анимира да се суочимо са најболнијим делом свог бића. Све најдубље сенке психе овде добијају облик. Позиција Лилит указује на нешто исконско што носимо и (или) скривамо у себи.

И? Шта сад?
Упркос томе што вековима одбацују и игноришу њено постојање, људи праве амајлије како би се заштитили од њеног опчињавајућег лика, преносе са генерације на генерацију приче о њој, бесној, разорној Лилит, ноћној сови чије оглашавање у тишини ноћи поставља питања. Њена прича живи да подсети да упознавање себе ни најмање није лако и да зато срећа прати храбре. У сваком од нас живи Лилит. Ако Месец као први Земљин сателит описује осећања, душу, емоције брижност, све оно људско, рањиво и саосећајно у човеку, онда је Лилит, као други, могући сателит, супротност томе. Она је сурова, или сурово реална, можда и окрутна. Али, она је та која иде руку под руку са Месецом. Они су пар. Светлост и сенка. Дуалност која је ту да бисмо је препознали. Тек тада почиње истинско разумевање себе у свету и света у себи. Прихватање позитивног и негативног аспекта са љубављу води ка трансформацији и целовитости. Једноставно, али не и лако. Неопходно.

„За Црни Месец говоре да је тамна карма и човеков грех, међутим, он представља и излаз из несвесног. То је лунарни принцип у човеку који је ван контроле ума и представља најмоћнију манифестацију несвесног. Да би се правилно користила моћ Црног Месеца, потребно је да се ослободимо комплекса и предрасуда. У супротом, доводи до компликација и показује деструктивни део личности, док су јаке жеље и емоције потпуно ван контроле. Због оваквог утицаја, човек иде у крајности и екстреме. Црни Месец се манифестује кроз двоструку природу. Или је особа само зло, или постаје жртва зла. Црни Месец представља заборављене потребе и емоције, као и сва она осећања која се нису уклопила у слику друштва. Он је изгубљени дао нас. Показује најнижи пут на који човек може пасти. Међутим, као показатељ наших тајних грехова, може се променити независним и свесним развојем.“
(Јелена Студен Војводић, astro-hosue)

ЦРНИ МЕСЕЦ
Месец има Тајну страну
Никад ти је нећу дати
Поклањам је океану
Да је, Сунце, не дохватиш.
У дубине, где су стине,
Далеке од твоје зраке,
Од топлине, од милине,
У безгласне помрчине,
Под рањене сипе краке.

Месец има страну...Тајне
Која душе кљасте лови
Сви грејови, чуме, снови,
Све ка тавној страни плови
Лети, слаже, запомаже,
Црне дупље црно траже...
Крви жена глад јој таже...
Хранимо је, појимо је,
крвљу својом дојимо је,
Ту, Месеца тавну страну,
Сунчев, знам, жуд неутажив,
Где је сила што те тражи,
Вечна ватра што те снажи,
Покажи се! Сав. Не лажи.
Кажу, луд ће покушати,
Мудри брзо одустану,
На светлу се врате страну
Где ти, Сунце, Срцем платих.
У Месеца невидљивке,
Кратере ко сновиђења,
У отровне чудне биљке,
Далеко од озарења,
Нити зара, нити жара,
Да тавнину искра пара,
Своју Тајну суновратих.
У Месеца невидљивке,
У отровне чудне биљке,
У њима се гнезди. Сама.
Једна. Своја. Женска. Тама.
Јади, глади и осама,
Од њих буја... моја тама.

Месец има тамну страну
Наборану, намрешкану,
Морем сињим подржану,
И јарећем недоклању
И вучијем урликању,
Лога, шпиља, тамо јесте.
Дивље душе ту се мресте,
И ви, кљасте, долетесте,
Овамо сте гошће честе...
У тами се размилесте...
Где сте..? Јесте..!Сви се мресте!
Пун је Месец, сни се мресте...

У најдубљи расед мора,
Сувим ледом - непорецив,
Где корота и покора
Скрајају се женској деци,
Спустила сам своје и ја,
Горчине и сагрешења,
Крај мајкине маме таме,
Ко бршљан је обавија,
Успиње се, лиже, мења,
Слика Луни тавно лице,
Наличјем га често крсте,
Дозивљу те не-милице
Већ медузе тамнопрсте.
Да се вратиш на Почетак,
Пре но што си био зигот,
Да окусиш срце Таме,
Место где се рађа Живот.
Да распознаш све(т) пре маме,
Вечно Ништа у Слободи,
Сунце моје, лези на ме,
Сад сам спремна да се плодим.
Месец има крљушт рибе,
перје сове, свлак од змије,
на тло цветно миро лије
Док мач клизи низ каније.

Дићи ћу те до дна Таме,
Прапочетку сад те водим,
Мушко моје, хајд пода ме,
Да сву Таму - ослободим.
Месец има крљушт рибе,
Перје сове, свлак од змије,
Срце хоћу, дај, вучије,
Са урликом док се лијеш...
Милица Цакић