Један уздржан јачи од 50 "за"

Сви ви који се питате зашто залудни народ шета и шета месецима уназад тражећи нешто, добили сте, а да нисте ни свесни, доказ о насушној потреби да се ова земља мора под хитно нормализовати.
Елем, у понедељак је на Новом Београду одржана седница Председништва Српске напредне странке. Маниром старих комунистичких система и партија, да би се показала моћ и величина, која је из неког разлога само Прворођеном битна, напредњаци имају председништво које броји више од 50 чланова. Подсећања ради, оно председништво СФРЈ бројало је само осам чланова. Али није то много битно за причу. Важно је то да се то Председништво са 50 гласова "за"изјаснило за расписивање ванредних парламентарних избора у Србији. Била би та одлука једногласна, да се један члан Председништва није дрзнуо да буде уздржан. Тај члан Председништва је, случајно, председник Србије и председник СНС. Помислио би неко да је тај глас у мору оних "за" небитан и да само доказује да у СНС не постоји једноумље, али не. Тај глас је битнији и важнији од свих 50 "за" и због тог једног "уздржаног", одлука педесет педесетједнина није уважена, испоштована и на крају усвојена.
Демократија на делу. Џаба Ђукин, Зокин, Глишин, Небојшин, и свих других знаних и незнаних, гласова, када их је један "уздржан" надлгасао. Ајде, браћо и сестре, ви што се бесомучно превозите од тачке А до тачке Б са сендвичима и водом у рукама, објасните нама фашистима, насилницима и лопужама да ли је то нормално. Шта ће вам онда Председништва, Главни одбори, Скупштине, Конгреси, када имате једног "уздржаног" чија је воља светиња попут Стаљинове, Титове, Ким Џонг Унове? Наравно, ово питање се не односи на шабачке напредњаке, јер колико је Прворођеном стало до те екипе говори и податак да их није удостојио ни погледа, а камо ли нечег другог приликом митинга у нашем граду. Њихов глас још дуго неће бити релевантан у СНС.
И онда се неко у овој нашој Србији пита зашто се протестује у више од 100 општина и градова. Напредњаци на својој кожи осећају ту диктатуру, али попут појединих жртава отмичара пате од стокхолмског синдрома, слепо и заљубљено прате вољу једног човека, без обзира на привид да се и они нешто питају и да о нечему и они одлучују. Вероватно да ће будућност дати одговоре на сва ова постављена питања, јер се сада не види никакв смисао.
А, воља Прворођеног је сада да се у Београду 19. априла организује највећи скуп људи у историји Србије. И наравно да та воља мора да буде испоштована до максимума. Оно што је Путин видео у Београду, према најавама из напредњачког окружења биће дечија игра у односу на оно што ће Прворођени да види. Ни Путин не може да се хвали више највећом дружбом у новијој историји Србије. Квоте и аутобуси су већ у приправности, а самим тим се и сендвичи се наручује. Живо ме занима шта ће бити са онима којима се не долази у Београд тог дана и да ли ће имати право да буду уздржани по том питању. Вероватно им нико неће претити губитком посла и смањивањем плате. Такве се ствари не дешавају у напредној Србији која хита ка бољој будућности захваљујући најјачем јахачу апокалипсе.
У свему овоме, можда, има и нечег доброг. То је могућност да буду расписани ванредни парламензатни избори на које сви слободномислећи људи ове земље неће констатовати и који ће сигурно дати ветар у леђа протестима у Србији. На тај начин Прворођени ће и са 90 освојених процената изгубити легитимитет и мораће да објасни својим пријатељима у Бриселу, Берлину, Паризу и Вашингтону како то да у срцу Европе у 21. веку неко бојкотује изборе. У тој игри уздржаних неће бити, па ком опанци, ком обојци.