МИНИСТАРКА СЛАВИЦА ЂУКИЋ ДЕЈАНОВИЋ НА ТРИБИНИ У ШАБАЧОМ СПС-У
Сваког дана у Србији 104 ОСОБЕ мање
Пре 50 година у Србији се рађало 100.000 беба, а умирало више од 60.000 становника. Данас су подаци супротни. Умире више од 100.000 људи, а рађа се тек нешто више од 60.000 беба. Млади образовани људи напуштају Србију. Просек година оних који одлазе је 28,7. Свака пета особа која оде је високообразована. Ако бисмо сада урадили све најбоље што може да се уради, као држава, прве ефекте бисмо могли да имамо тек за 10 до 15 година
Прошлог четвртка Градски одбор Социјалистичке партије Србије посетила је Славица Ђукић Дејановић, министарка без портфеља задужена за демографију и популациону политику. Пред препуном салом у некадашњем Комитету говорила је о међугенерацијској сарадњи. Међутим, неизбежна тема била је негативна демографска слика у Србији и начини да се она поправи.
Министарка признаје да по добијању овог ресора о демографији није знала више од просечног грађанина Србије, али је схватила да мора да учи и заједно са својим сарадницима је прошла вишемесечне стручне обуке. На институту за друштвене науке сазнавала је о највећим проблемима са којима се Србија сусреће у овој области.
Које су најважније ствари које сте схватили када сте почели да се бавите питањима демографије?
-Сазнала сам поразни податак да се у Србији на 1.000 становника роди девет беба, а умре 15 људи. Схватила сам и да постоји депопулација, односно да нема живoта у многим селима и општинама. Тај проблем не може решавати никакав акт и није довољан новац. Потребно је да подигнемо свест свих да радимо на овим проблемима. Ово је питање сваког човека. Тема није политичка, него дубоко државничка, тема за будућност.
Поред негативног природног прираштаја, велики проблем са којим се суочавамо су и одласци младих из земље.
-Млади образовани људи напуштају Србију. Просек година оних који одлазе је 28,7. Свака пета особа која оде је високообразована. То говори о томе да Србија постаје земља мање образованих људи, која нема довољно радне снаге, нема потенцијала за рађање и будућност.
Шта конкретно кажу подаци? Колико нас је мање?
-Мислили смо да је 2016. године било најмање живорођених беба у последњих 107 година. Наредне године се родило нешто више беба, али је 2018. године тај број јако пао. Пре 50 година у Србији се рађало 100.000 беба, а умирало више од 60.000 становника. Данас су подаци супротни. Умире више од 100.000 људи, а рађа се тек нешто више од 60.000 беба. Само на основу негативног природног прирашатаја у Србији нас је до прошле године било за 107 мање сваког дана. Од 2018. године дневно нас је мање за 104. То је податак који прене сваког човека и наведе да размишља да ли је то уопште могуће. Током 2017. и 2018. године забележен је најмањи удео прворођених беба од 2000. године.
Да ли је утврђено који су разлози томе?
-Проблем смањења живорођене деце последица је три фактора. Прво, број жена које учествују у репродукцији, од 15 до 49 година, је у Србији јако опао. Жене први пут рађају касније и све већи број људи емигрира.
Шта је потребно код нас да се деси да би се демографска слика у Србији поправила?
-Да бисмо се обнављали као становништво потребно је да свака жена у фертилном периоду има најмање двоје деце. Конкретно и математички прецизно 2,1 дете. Тај број је сада 1,47, а ми смо стратегијом за подстицај рађања предвидели да у наредних 10 до 15 година тај број треба да се повећа на 1,85 да број становника не би опадао у наредном периоду.
Подаци брину. Може ли нешто да се уради?
-Да нема могућности да се нешто уради и поправи не бих била овде. Једна Данска, која има изванредне финансијске могућности, суочила се са овим проблемом. Када су почели да га решавају ишли су до сваког појединца. Чак су и гледане серије на телевизији морале да имају срећне породице са најмање троје деце. Уколико то није био случај мењали су сценарио.
Који су конкретни начини предвиђени да се дође до жељеног броја деце?
-Стручњаци су рекли да морамо да радимо на тзв. посебним циљевима. Један од њих је ублажавање економске цене подизања детета, што смо учинили кроз Закон о финансијкој подршци породицама са децом и то је јако важно за наше услове јер људи и даље тешко живе. Такође је важно и усклађивање рада и родитељства. Има много средина где родитељи почињу да раде од 7 сати, а вртићи тек од 8. Може се снизити и психолошка цена родитељства кроз различите сервисе. То је важно како би се олакало мајкама које су углавном стубови сигурности породице. Колико год жена да је еманципована када се врати кући са посла најчешће је чекају и кување и прање и домаћи задаци. Еманципација је жени донела нове обавезе, али је у нашој култури није ослободила оних класичних. Зато су изузетно важне сервисне активности које би организовала локална самоуправа или други сектори. Значајно је и унапређење и очување репродуктивног здравља. Имамо велики број нежељених малолетничких трудноћа. Код нас се, нажалост, још увек проширење породице планира прекидом трудноће који оставља страшне последице. Смртност од карцинома дојке и грлића материце је неупоредиво већа него у нпр. скандинавским земљама, док је оболевање потпуно исто.
Када се могу видети резултати рада Вашег Кабинета?
-Ако бисмо сада урадили све најбоље што може да се уради, као држава, прве ефекте бисмо могли да имамо тек за 10 до 15 година. Ово је национално питање. Нема брзих резултата и ниједан министар овде не може да се прослави.
Ове године је увећан фонд предвиђен за решавање демографских проблема. Прошле године је донет и Закон о финансијској подршци породицама са децом.
-Буџет Кабинета на чијем сам челу је за 2019. годину увећан пет пута у односу на онај из 2016. године и износи 650 милиона динара. Финансијска подршка породици је јако значајна. Закон, иако доста критикован, направио је револуцију у смислу пронаталне политике. Новина је да свака жена која роди дете потпуно се изједначава са оном која је у сталном радном односу, без обзира на то да ли је ангажована по привременим или повременим пословима, уговору о делу, да ли је власница пољопривредног газдинства или пољопривредна осигураница.
Свесни сте да је на рачун тог Закона изнето доста замерки. Хоће ли се нешто учинити по том питању?
-Закон је проширио права, али је Комисија, на чијем сам ја челу такође, добила задатак да анализира имплементацију тог Закона и да видимо да ли постоје категорије жена, односно рођене деце који су тим Законом оштећени у односу на претходни. Јасно смо издвојили три категорије. Жене које много зарађују имају право само на три просечне плате. Неко је плаћао доприносе на плату од 150.000 или 200.000 динара, а онда може да добије само 75.000 ако оде на трудничко боловање. Друга категорија су жене које су тек почеле да раде и тог месеца затруднеле и морале да отворе боловање. Закон каже да се сва финансијска давања рачунају на примања из претходног месеца, а те жене нису имале претходни месец. Ми смо и за њих предложили да се мора наћи начин да добију неку финансијску подршку. Такође су погођене и све жене које имају мање од шест месеци радног стажа. Чланови комисије су били и представници Минситарства финансија. Сада се припрема текст и верујем да ће бити изгласана промена за ове три категорије, јер нико не сме бити оштећен новим законским решењима.
Стерилитет је још један од проблема са којим се сусреће све већи број парова. Држава је схватила озбиљност овога.
-Имамо око 10 одсто парова у фертилној популацији који након годину дана жеље не могу да се остваре као родитељи. Ми смо о трошку Републичког фонда за здравствено осигурање успели да обезбедимо три финансирања покушаја биомедицински потпомогнуте оплодње. Ако из једног од прва два покушаја буде рођена беба, имају право и на друго дете до тог трећег покушаја такође о трошку Државе. Ових дана су сачињени сви подзаконски акти о формирањеу банке ћелија, ткива и ембриона чиме се чини корак даље на плану решавања неплодности.
Шабац око просека
Статистички подаци често умеју да буду досадни, али је овде значајно изнети их да бисмо схватили у каквој се ситуацији као држава налазимо. Да ли Шабац и Мачвански округ спадају у просек?
-Попис каже да Мачвански округ има 283.000 становника. Мушкарци су у мањем бројунего жене. Природни прираштај је јако негативан и износи минус 2.000. Годишње се у Мачву досели око 4.000 људи, а одсели скоро 5.000. Број живорођене деце у Мачванском округу и у Шапцу је нешто испод просека, 8,6 беба на 1.000 становника, док је број умрлих нешто изнад просека.На 1.000 становника у Србији умре 15 људи, а у Шапцу 15,2. Доброј ешто је просечна старост становника у Шапцу нижа од просека, а нижа је и просечна старост мајке при рођењу првог детета. Статистика каже и да су у јануару 2016. Године у Шапцу рођене само 83 бебе, а у истом месецу ове године 107 беба. Овај податак је добар и за целу Србију. Ове године је у првом месецу рођено око 5.000 беба, а пре три годинемање од 3.000.
Улога локалне самоуправе
На који начин локалне самоуправе могу да преузму део терета на себе?
- Један од задатака локалних самоуправа је да направе сопствене популационе демографске планове и виде шта су приоритети. Ми као Кабинет организујемо јавне позиве за суфинансирање мера популационе политке већ трећу годину. Ових дана је тај конкурс завршен. Жао ми је што Шабац није аплицирао ни ове ни претходних година. Многе средине су добиле неповратна средства. Шид је нпр. тражио 18 електричних бицикала да неговатељице иду у 18 села да помажу мајкама са бебама. Сомбор је тражио да платимо жену која ће да пегла и да им купимо пеглу и омогућили су свим породицама са двоје и више деце до 15 година да опран веш донесу на пеглање. Ове мере су наишле на одличне реакције.
Министарка признаје да по добијању овог ресора о демографији није знала више од просечног грађанина Србије, али је схватила да мора да учи и заједно са својим сарадницима је прошла вишемесечне стручне обуке. На институту за друштвене науке сазнавала је о највећим проблемима са којима се Србија сусреће у овој области.
Које су најважније ствари које сте схватили када сте почели да се бавите питањима демографије?
-Сазнала сам поразни податак да се у Србији на 1.000 становника роди девет беба, а умре 15 људи. Схватила сам и да постоји депопулација, односно да нема живoта у многим селима и општинама. Тај проблем не може решавати никакав акт и није довољан новац. Потребно је да подигнемо свест свих да радимо на овим проблемима. Ово је питање сваког човека. Тема није политичка, него дубоко државничка, тема за будућност.
Поред негативног природног прираштаја, велики проблем са којим се суочавамо су и одласци младих из земље.
-Млади образовани људи напуштају Србију. Просек година оних који одлазе је 28,7. Свака пета особа која оде је високообразована. То говори о томе да Србија постаје земља мање образованих људи, која нема довољно радне снаге, нема потенцијала за рађање и будућност.
Шта конкретно кажу подаци? Колико нас је мање?
-Мислили смо да је 2016. године било најмање живорођених беба у последњих 107 година. Наредне године се родило нешто више беба, али је 2018. године тај број јако пао. Пре 50 година у Србији се рађало 100.000 беба, а умирало више од 60.000 становника. Данас су подаци супротни. Умире више од 100.000 људи, а рађа се тек нешто више од 60.000 беба. Само на основу негативног природног прирашатаја у Србији нас је до прошле године било за 107 мање сваког дана. Од 2018. године дневно нас је мање за 104. То је податак који прене сваког човека и наведе да размишља да ли је то уопште могуће. Током 2017. и 2018. године забележен је најмањи удео прворођених беба од 2000. године.
Да ли је утврђено који су разлози томе?
-Проблем смањења живорођене деце последица је три фактора. Прво, број жена које учествују у репродукцији, од 15 до 49 година, је у Србији јако опао. Жене први пут рађају касније и све већи број људи емигрира.
Шта је потребно код нас да се деси да би се демографска слика у Србији поправила?
-Да бисмо се обнављали као становништво потребно је да свака жена у фертилном периоду има најмање двоје деце. Конкретно и математички прецизно 2,1 дете. Тај број је сада 1,47, а ми смо стратегијом за подстицај рађања предвидели да у наредних 10 до 15 година тај број треба да се повећа на 1,85 да број становника не би опадао у наредном периоду.
Подаци брину. Може ли нешто да се уради?
-Да нема могућности да се нешто уради и поправи не бих била овде. Једна Данска, која има изванредне финансијске могућности, суочила се са овим проблемом. Када су почели да га решавају ишли су до сваког појединца. Чак су и гледане серије на телевизији морале да имају срећне породице са најмање троје деце. Уколико то није био случај мењали су сценарио.
Који су конкретни начини предвиђени да се дође до жељеног броја деце?
-Стручњаци су рекли да морамо да радимо на тзв. посебним циљевима. Један од њих је ублажавање економске цене подизања детета, што смо учинили кроз Закон о финансијкој подршци породицама са децом и то је јако важно за наше услове јер људи и даље тешко живе. Такође је важно и усклађивање рада и родитељства. Има много средина где родитељи почињу да раде од 7 сати, а вртићи тек од 8. Може се снизити и психолошка цена родитељства кроз различите сервисе. То је важно како би се олакало мајкама које су углавном стубови сигурности породице. Колико год жена да је еманципована када се врати кући са посла најчешће је чекају и кување и прање и домаћи задаци. Еманципација је жени донела нове обавезе, али је у нашој култури није ослободила оних класичних. Зато су изузетно важне сервисне активности које би организовала локална самоуправа или други сектори. Значајно је и унапређење и очување репродуктивног здравља. Имамо велики број нежељених малолетничких трудноћа. Код нас се, нажалост, још увек проширење породице планира прекидом трудноће који оставља страшне последице. Смртност од карцинома дојке и грлића материце је неупоредиво већа него у нпр. скандинавским земљама, док је оболевање потпуно исто.
Када се могу видети резултати рада Вашег Кабинета?
-Ако бисмо сада урадили све најбоље што може да се уради, као држава, прве ефекте бисмо могли да имамо тек за 10 до 15 година. Ово је национално питање. Нема брзих резултата и ниједан министар овде не може да се прослави.
Ове године је увећан фонд предвиђен за решавање демографских проблема. Прошле године је донет и Закон о финансијској подршци породицама са децом.
-Буџет Кабинета на чијем сам челу је за 2019. годину увећан пет пута у односу на онај из 2016. године и износи 650 милиона динара. Финансијска подршка породици је јако значајна. Закон, иако доста критикован, направио је револуцију у смислу пронаталне политике. Новина је да свака жена која роди дете потпуно се изједначава са оном која је у сталном радном односу, без обзира на то да ли је ангажована по привременим или повременим пословима, уговору о делу, да ли је власница пољопривредног газдинства или пољопривредна осигураница.
Свесни сте да је на рачун тог Закона изнето доста замерки. Хоће ли се нешто учинити по том питању?
-Закон је проширио права, али је Комисија, на чијем сам ја челу такође, добила задатак да анализира имплементацију тог Закона и да видимо да ли постоје категорије жена, односно рођене деце који су тим Законом оштећени у односу на претходни. Јасно смо издвојили три категорије. Жене које много зарађују имају право само на три просечне плате. Неко је плаћао доприносе на плату од 150.000 или 200.000 динара, а онда може да добије само 75.000 ако оде на трудничко боловање. Друга категорија су жене које су тек почеле да раде и тог месеца затруднеле и морале да отворе боловање. Закон каже да се сва финансијска давања рачунају на примања из претходног месеца, а те жене нису имале претходни месец. Ми смо и за њих предложили да се мора наћи начин да добију неку финансијску подршку. Такође су погођене и све жене које имају мање од шест месеци радног стажа. Чланови комисије су били и представници Минситарства финансија. Сада се припрема текст и верујем да ће бити изгласана промена за ове три категорије, јер нико не сме бити оштећен новим законским решењима.
Стерилитет је још један од проблема са којим се сусреће све већи број парова. Држава је схватила озбиљност овога.
-Имамо око 10 одсто парова у фертилној популацији који након годину дана жеље не могу да се остваре као родитељи. Ми смо о трошку Републичког фонда за здравствено осигурање успели да обезбедимо три финансирања покушаја биомедицински потпомогнуте оплодње. Ако из једног од прва два покушаја буде рођена беба, имају право и на друго дете до тог трећег покушаја такође о трошку Државе. Ових дана су сачињени сви подзаконски акти о формирањеу банке ћелија, ткива и ембриона чиме се чини корак даље на плану решавања неплодности.
Статистички подаци често умеју да буду досадни, али је овде значајно изнети их да бисмо схватили у каквој се ситуацији као држава налазимо. Да ли Шабац и Мачвански округ спадају у просек?
-Попис каже да Мачвански округ има 283.000 становника. Мушкарци су у мањем бројунего жене. Природни прираштај је јако негативан и износи минус 2.000. Годишње се у Мачву досели око 4.000 људи, а одсели скоро 5.000. Број живорођене деце у Мачванском округу и у Шапцу је нешто испод просека, 8,6 беба на 1.000 становника, док је број умрлих нешто изнад просека.На 1.000 становника у Србији умре 15 људи, а у Шапцу 15,2. Доброј ешто је просечна старост становника у Шапцу нижа од просека, а нижа је и просечна старост мајке при рођењу првог детета. Статистика каже и да су у јануару 2016. Године у Шапцу рођене само 83 бебе, а у истом месецу ове године 107 беба. Овај податак је добар и за целу Србију. Ове године је у првом месецу рођено око 5.000 беба, а пре три годинемање од 3.000.
На који начин локалне самоуправе могу да преузму део терета на себе?
- Један од задатака локалних самоуправа је да направе сопствене популационе демографске планове и виде шта су приоритети. Ми као Кабинет организујемо јавне позиве за суфинансирање мера популационе политке већ трећу годину. Ових дана је тај конкурс завршен. Жао ми је што Шабац није аплицирао ни ове ни претходних година. Многе средине су добиле неповратна средства. Шид је нпр. тражио 18 електричних бицикала да неговатељице иду у 18 села да помажу мајкама са бебама. Сомбор је тражио да платимо жену која ће да пегла и да им купимо пеглу и омогућили су свим породицама са двоје и више деце до 15 година да опран веш донесу на пеглање. Ове мере су наишле на одличне реакције.
M.M.
Најновији број
18. април 2024.
