БАЦАЧИ ПРСТИЈУ: ТЕАТАРСКА ВОЖЊА КРОЗ САВРЕМЕНИ СВЕТ

Да је жири на конкурсу Стеријиног позорја донео добру одлуку, потврдила је и међународна позоришна заједница, па су “Бацачи прстију” награђени и у Немачкој, позоришним признањем Brücke Berlin под покровитељством Херте Милер. Недуго затим, уследила је и праизведа у Штутгарту, а потом и представа у њујоршком позоришту Cherry Arts. Као радио-драма, комад је снимљен и емитован на станици FFP у Паризу, а представа у Шабачком позоришту биће прва изведба “Бацача прстију” на оригиналном језику.

Битан је циљ
Берлин- Штутгарт – Њујорк – Париз – Шабац… Светски пут овог комада мало је мање необичан ако се у виду има чињеница да су “Бацачи прстију” своје путовање почели у Шапцу, на прошлогодишњем фестивалу Позоришно пролеће, где је овај комад имао своје прво јавно читање.
Био је то почетак сарадње Стеријиног позорја и шабачког ансамбла, коме је припала привилегија да први у Србији одиграју један од најинтригантнијих нових текстова са нашег говорног подручја.
Главне улоге тумаче младе глумице Кристина Пајкић и Ивана Терзић, а заједно с њима ову представу “возе” Анета Томашевић, Страхиња Баровић, Владимир Милојевић, Слободан Петрановић и Чарни Ђерић. Возе – у буквалном смислу ове речи, јер сценографију чине четири аутомобила у возном стању, а сцена представља постапокалиптични аутопут.
Кључ чијим окретањем почиње ова позоришна вожња, јесте у необичном такмичењу за аутостопере. Правила такмичења су да нема употребе новца, мобилних телефона, нити оружја за случај самоодбране. Не сме се користити друго преноћиште осим шатора, а побеђује онај тим који први стигне на насумично одабрану локацију.
Наративни образац за road movie је само оквир за причу о неадекватности неолибералног, капиталистичког система, од које болују сви јунаци овог комада. Госпођа коју су извршитељи избацили из стана, усамљени младић без бизнис плана за живот, полицајац који патролира у празно и мистериозни мушкарац без прста, постављени су као знакови крај пута који води… ка победи, или у пропаст? То је и основно питање које ауторка комада поставља, не остављајући гледаоце без одговора.
“Прибижавају се”, гласи једна од последњих реплика. “Тамо где стижу, не чека их ништа добро, али они ипак иду, јер битан је циљ!”
Идеју да напише овај комад Ива Брдар добила је када су њен аутомобил устопирале две девојке из Пољске: “У Кракову се с времена на време организује такмичење у ауто-стопирању са насумично изабраном дестинацијом”, објашњава ауторка. “Сваки пар стопера добија свој број. Ово такмичење је, иначе, засновано на пољској изузетно развијеној традицији ауто-стопирања. Од 1958. па све до 1990. у Пољској је ауто-стопирање било државни пројекат подржан од Националне туристичке заједнице. Сваки ауто-стопер имао је свој идентификациони број и осигурање, а возачи који би их покупили заузврат би добијали бонове за основне намирнице.”

И ако је сазнала да су њене сапутнице на одредиште стигле седме, за њу су биле победнице. “Победнице у категорији бесмисленог путовања”, закључује ауторка.

Карте у једном смеру
У причи о аутостоперкама, редитељ Бојан Ђорђев видео је образац бајке: јунакиње крећу на пут, надајући се победи и не схватајући да ће до циља бити заувек промењене. Сваки пролазник који им понуди вожњу, доноси им нов ниво спознаје, тако да је ова бајка уједно и прича о сазревању. Наивне, младе и жељне авантуре, јунакиње ове приче упознаће савремени свет, на начин много страшнији и тежи, од онога што су замишљале.
“Епизодна структура пута је типична за многе бајке”, каже Бојан Ђорђев. „Тај пут, на којем протагонисти и протагонисткиње сусрећу различите ликове – рецимо вештицу, принца, ловца, вука, чудовиште или сен из света мртвих, у овом случају одвија се на некој магистрали у Србији. У бајци свака епизода, сусрет, препрека је корак у одрастању, лекција, обред прелаза из једног друштвеног, физичког и духовног облика постојања у други. Ана и Моника крећу на такмичење у аутостопу са севера Европе на њен југ. Њихов обред прелаза јесте суочавање са светом у којем живе, његовом подељеношћу, његовом суровом дијалектиком, која постаје очигледна на путу – или у овим конкретним случајевима са деложацијом, незапосленошћу, уништавањем универзалне здравствене заштите и индустрије у једном типичном друштву периферије капитала”, наводи редитељ.
Набавите своје карте за ову театарску вожњу… и запамтите: нема повратних! Све су у једном смеру… у оном смеру у ком се креће и наша цивилизација. У смеру који показује подигнут прст, било да је подигнут да устопира возило или да додели “лајк” посту са друштвене мреже.

Представа “Бацачи прстију” овог месеца у Шапцу, биће изведена три пута: другог, трећег и петог априла. Очекује је гостовање у ревијалном програму Стеријиног позорја, а с обзиром, а то да премијеру гледа неколико селектора, очекују се и позиви за друге фестивале.

БОЈАН ЂОРЂЕВ, редитељ “Бацача прстију”, један је од најзанимљивијих савремених позоришних аутора у Србији. Студирао је на Факултету драмских уметности у Београду и на чувеној позоришној школи DasArts у Амстердаму. Поред Београда и Амстердама, његове представе игране су у Берлину, Бриселу, Њујорку, Шангају, Бечу, Цириху, Љубљани, Ријеци и Загребу. Један је од оснивача колектива “Теорија која хода” у оквиру кога је почео сарадњу са Синишом Илићем и Мајом Мирковић, сценографом и костимографкињом које је окупио и у раду на овој представи. Аутор оригиналне музике је Лука Папић, за сценски покрет задужен је Чарни Ђерић, а асистент редитеља био је Марко Рибић, млади позоришни уметник из Шапца.