Саможртвовање је неминовност

Осим естетског утиска који оставља, важан задатак уметности је да изазове снажан осећај идентификације код посматрача. Моћ коју поседује, или бар тежи да достигне, одувек је благотворна, просветљујућа за оне који желе и кадри су да је виде, осете. Због тога је неопходно да стваралаштво буде део духовног живота човека, проникне у обесмишљену свакодневицу. Константна заробљеност друштва између неразумевања, слободног и често пристрасног интерпретирања прошлости уз константно пресликавање постојећих матрица на будућност доводи уметност и уметника у позицију гласника, вечитог бунтовника. Мале интимне сторије испричане кроз призму академског сликара Бојана Радојчића носе снажну универзалну поруку у којој појединац препознаје себе. Наводе на преиспитивање личне егзистенције, уверења. На цртежима великог формата доминирају тајанствени ликови путем којих уметник иницира суштинску комуникацију, уметничко дело -конзумент.
Цртање и сликање подразумева одређену слободну површину за стварање. Да ли за уметника „било која површина“ крије зов да је испуни?
Апсолутно. И не само површина. Уметник данас има могућност да на било који начин, користећи било које визуелно средство (ако говоримо о визуелним уметностима) изрази свој став, пренесе неку идеју или емоцију. Иако је цртеж доминантни медиј којим се изражавам, на изложби Мале смрти су најтужније која ће се догодити за неколико дана у Културном центру, биће изложени објекти сачињени од сакупљених мрава, унутрашњости одбачених врата и термофолије. То су неки, на први поглед, обични безвредни предмети које сам у раду искористио да испричам једну интимну причу о малим стварима које и те како могу бити велике и некоме јако битне.
Шабац је Ваш родни град, овде је почело и Ваше стваралаштво. Школовање Вас је одвело даље и сада се стваралачки враћате као признати уметник. Шабац је део Вас приватно, а колико је, на било који начин, део Вашег стварања, рада, каријере?
Шабац је одиграо ту неку базну улогу у мом уметничком развоју. Моје најраније уметничко образовање започето је у тадашњем Дому омладине, на часовима цртања и сликања код професора Драгише Марсенића, које сам похађао још као основац. Касније сам школовање наставио у средњој Уметничкој школи у Шапцу. Са сигурношћу могу рећи да је тај период мог одрастања у Шапцу дефинисао оно чиме ћу се касније бавити у животу. Данашња веза са градом је искључиво приватне природе.
Колико се Ваш стваралачки израз мењао од почетка до данашњих дана?
У естетском смислу се није много мењао. Цртеж и велики формати су одувек били нешто у чему сам се најбоље изражавао. Такође, ни излетања у нека друга поља, попут ове изложбе која ће бити у Културном центру нису нешто неуобичајено за мој рад. За мене је најбитнији концепт, порука и прича коју носи рад који треба да успостави дијалог са посматрачем. Мислим да се мој рад с временом конкретизовао, постао више документаристички и друштвено критички орјентисан.
Кроз радове говорите о саможртвовању. Шта је саможртвовање за Вас и зашто је неизбежно у савременом свету?
Саможртвовање је личан чин који сваком од нас следује. Не постоји универзални разлог и прецизан одговор на то питање. То је тема којом сам се бавио пре неколико година, јер сам схватио да то није људска потреба, нити циљ, већ људска судбина. То је нешто што као жива бића која размишљају и делују у задатим оквирима не можемо избећи. Само је питање на који начин ћемо то извести, а то зависи од сваког од нас.
Најчешће, искуство рађа разочарење, а један циклус слика посветили сте дечаку, малом човеку у доба невиности душе, који је, свеједно, разочаран. Шта умањује радост најмлађима и како је то утицало на Ваше стваралаштво?
Трилогија о дечаку је заправо моја анализа саможртвовања кроз три различита случаја у којој дечак јесте главна фигура, али се суштински бавим човеком, појединцем и његовим начином борбе.
Ваш дечак крије лик, сугерише ли то универзалност, или је то прилика за сваког посматрача да „имплементира“ свој дечачки лик, или лик неког познатог?
Углавном, већина фигура на мојим цртежима су тако кадриране да им се не види лик. Акценат је на атмосфери и тензији, а не на персонализацији. Мислим да је на тај начин далеко већа могућност идентификације са таквим ликом.
Колико је у суочавању са светом човек осуђен на тешку унутрашњу борбу у којој ратује део личности, који сигурност налази у скривању и повлачењу у одаје душе, и други део који тежи да буде примећен, отворен? Да ли је то сукоб или је једно исходиште другог?
То је та жртва о којој причам, у којој постоје три начина борбе и суочавања са проблемом. Пасивни отпор у ком појединац улази у ескапизам желећи да се клони надолазећег проблема стварајући идеалан свет унутар своја четири зида, игноришући реалност, равнодушност тј. прихватање реалности свестан да је било каква борба унапред изгубљена и трећи најрадикалнији вид борбе, активни отпор, у ком се свесно одлучујемо на бруталност и аутодеструктивност. Карактеристично за сва три начина је управо фатални резултат, а то је саможртвовање. Дуго сам размишљао који је од ова три начина мој начин реаговања и схватио да не постоји један принцип већ да се сви ми као људска бића крећемо од једног до другог у зависности од задатог проблема.
У време „умирања“ Југославије били сте дете, свесно свега, а недовољно зрело да формира свој суд и анализира различите аспекте дешавања око себе. Циклус Генетски инжењеринг посветили сте постјугословенским генерацијама, односно онима који су рођени у време када је некадашња држава нестајала. Шта је терет те генерације и шта она преноси на своју децу?
Тај рад заправо истражује поље скривеног насиља. Генетички инжењеринг се заправо бави симболичким насиљем које је спроведено над читавом једном генерацијом од стране доминантних политичких и интелектуалних елита. Покушао сам да једном фиктивном представом прикажем активности тих елита које су врло перфидно и на невидљив начин брутално вршиле промену државне идеологије мењајући тако генетски код грађана бивше Југославије, у овом случају српске националности. Занимало ме је на који начин и због чега је дошло до промене идеолошких вредности и шта нас је као друштво довело овде где смо. Због чега смо дошли у позицију да нам се нове генерације рађају са три прста уместо са пет? Одговор на ова питања лежи управо у активностима српских генетичара који већ деценијама успешно мењају друштвене вредности. Релативизација историје и злочина који су се десили је до те мере постала перверзна да су многи изгубили интересовање да јој се супротставе. Клерикализација друштва је толико постала доминанта да је ушла у све сегменте друштва. У Шапцу имате пример да је Вера Благојевић протерана из назива гимназије и Дома омладине. Називи улица су се током протеклих деценија драстично изменили. Николај Велимировић се увукао у школске клупе. Стална поставка шабачког Музеја у једном свом сегменту на сраман начин се односи према жртвама Другог светског рата у складу са државном политиком изједначавања партизанског и четничког покрета. Све су то вредности које су остављене новим генерацијама, које су еманципаторске друштвене вредности замениле једном дубоко конзервативном и корумпираном матрицом.

Скандинавија кроз визир уметника и уметност
у Скандинавији
Моје везе са Скандинавијом су веома јаке и датирају још из студентских дана. Иако су професионалне везе остварене пре неких 8-9 година, мој први контакт са севером везан је одласком на Исланд 2005. године. Иако је савремена уметност наднационална, у којој уметници често говоре о универзалним темама, ипак уметност у свакој земљи је одраз друштва у којем и сама настаје, па тако и уметност у Скандинавији не одскаче пуно од менталитета и навика северног човека који је по природи уздржан, клони се конфликта, затвара у своје интимне нише и врло често се бави некаквим естетизованим и етеричним темама лишеним било какве експлицитне самокритике. Аутистичност скандинавских друштава се поприлично осликава и на њихову уметност.

Изложба у
Културном центру
У Галерији Културног центра 1. априла са почетком у 19 часова биће свечано отворена самостална изложба Бојана Радојчића под називом „Мале смрти су најтужније“ у оквиру које ће бити изложени објекти сачињени од сакупљених мрава, унутрашњости одбачених врата и термофолије, уз поруку да и обични предмети могу бити део интимне приче о малим стварима иза којих се крију велике и важне.