Време кад се живело за хоби

Тешко је успомене изразити језиком чињеница. Оно што је остало утиснута истина прошлости за једне, често одступа од памћења других. Због тога кроз сећање Бранислава Бране Дивића на почетак седамдесетих и прве градске ауто мото трке у Шапцу и бившој Југославији, немамо намеру да верно набрајамо податке, већ пренесемо емоцију једног другог времена, времена када се за хоби живело, а љубав, труд и ентузијазам били на већој цени од новца.

Љубав са оца на сина
Те седамдесет и прве Шабац је био мали град са великом душом. Место сањара и ентузијаста који су веровали да снагом сопствене воље могу да обликују свет. У кући бившег официра краљеве војске, повременог шофера Дивића у Карађорђевој улици, љубав према аутомобилима са успехом је нашла пут од оца ка сину. Тада тридесетогодишњи Бранислав, увелико ради на свом “љубимцу” фићи абарту.
-Много сам волео свог оца, а волећи њега заволео сам аутомобиле. Далеке 1946. водио ме је на трке аутомобила у Београд. Стаза је водила око Каламегдана. После тога се, по мојим сазнањима, до шабачких уличних трка 71. године нигде у Југославији кроз град нису одржале- прича Брана Дивић и са поносом додаје:
-Провео сам 1.000 сати радећи на свом ауту. Не сећам се више колико је то износило у непроспаваним ноћима. Ујутро сам регуларно ишао на посао. Ништа ми није сметало. Тако је то када нешто радиш из љубави. То нове генерације тешко могу да разумеју. Не схаватју покретачку моћ љубави коју је данашњи материјализам уништио.
Делови су били реткост. Да би финални резултат био ауто који је развијао тада невероватних 175 километара на сат, Брана се сналазио на различите начине. Углавном их је сам правио, а оно што није могао из Италије је набављао.
-Нешто сам крио на граници, нешто пријављивао. Није било много разумевања. За гуме су ме на царини “одрали”, упркос чињеници да сам имао “папир” који је потврђивао да сам спортиста. Са друге стране, увек је било занатлија који су могли да помогну. Предњи федер је по мојој замисли исковао Јуса ковач из Мале. Волан је био специјалан, точкови другачији... На крају то више није био фића, већ скроз ново возило, подигнуто само седам центиметара изнад земље да би тако брзо ишао. Мој први комшија, Драган Пејић, тада скоро дете, много је волео аутомобиле и трчао уз мене, али се није пуно у механику разумео. Са друге стране механичар Бата Арнаутовић ми је доста значио. Увече направим ауто, дам му новац за гориво да разради мотор и целу ноћ вози где стигне, не би ли га ујутро наштимовао да идем на трке- сећа се Брана Дивић.

Спектакл за грађане,
главобоља за полицију
Довијајући се за делове истовремено кује планове о ауто трци кроз градске улице. Велику подршку у тој замисли имао је од тадашњег судије за прекршаје Љубе Куртића. Захваљујући његовом ауторитету и београдским везама, Министарство технике је, упркос противљењу градских служби у лето 1971. одобрило одржавање ауто трка у Шапцу.
Главобоља за полицију, представљала је прави спектакл за грађане. Око кружне стазе обухваћене улицама Маршала Тита, Стојана Новаковића, Војводе Мишића и Иве Лоле Рибара по Дивићевим речима окупио се цео град. Шапчанима није сметала, услед недостатка обезбеђења на стази, ни угрожена лична безбедност. Жељни дешавања, дошли су да виде и подрже.
-Цео град је тај дан био на улици. Било је опасно возити, јер нисмо имали обезбеђење. Не дај Боже да смо излетели са стазе. А било је “клизавих ситуација”. Један ауто ми је сметао, и три пута сам га ударио јер ми је секао пут. То је био НСУ 1200 и покојни Ајдарић у њему. Био сам бржи, а он ми није дао да га обиђем, па га ја ударим. То је тада било страшно, али не и за мене, јер сам ја свој аууто радио сам- сећа се тока трке Брана и невоља са полицијом:
-Полиција није била одушевљена тркама. Тадашњи шеф Моша ми је искључио једног учесника који је возио мотор јер је остао без дозволе, није помогао ни мој протест да се ради о трци, а не јавном саобраћају.

Без пуно правила
Пропозиције су биле клизна категорија. За спорт код нас у повоју, скоро да нису постојала, како Брана каже смишљана су у ходу.
-Нико није знао правила. Све се сводило на импровизацију- објашњава Дивић, који је после других градских ауто мото трка у Шапцу, одржаних 1972. године, престао да се такмичи, али је страст према аутомобилима и сада јака као тих дана.
-Након тих других трка се више нисам такмичио. Отишао сам у бизнис, отишао сам из Шапца. Међутим, као што никада нисам без овог града и Саве могао, не могу ни без аутомобила. Пратим ауто мото трке и данас, и због њих сам и свет пропутовао. Што се самог хобија тиче сигуран сам да ћу му се некад вратити. Волео бих поново да имам радионицу и организујем трке. Ово што се данас ради није ништа, јер је победник онај ко има више пара и купи савршенији ауто. Волео бих да млади науче да цене осећај задовољства када нешто сам урадиш и осете лепоту ентузијазма која те кроз тај посао носи- закључује Брана Дивић.