Театарско путовање кроз живот

Такмичење аутостоперки је реални феноменолошки куриозитет у Пољској, али провучен кроз филтер драматуршког и списатељског талента Иве Брдар, и искусног редитеља Бојана Ђорђева, постаје прича за савремени театар. Ана и Моника, две девојке које свакодневица, сачињена од неузбудљивих послова у компанијама и квалитативно неиспуњеног времена, гура ка авантури. У генима им је записан пут аутостопом, а негде, у малом месту на граници, крије се циљ једног такмичења који привидним сјајем даје контуре велике промене и награде за којом жуде. Стрезимировци, симбол недођије у кутку „нашег“ дела света, локација вредна сваког труда, жртве, да би на крају донела разочарење и болан осећај изгубљеног времена, идентитета.
-Комплексна политичка и социолошка прича света у ком живимо. Ствари које ми радимо из забаве постоје паралелно са муком која се дешава тик уз нас. Границе постају невидљивије, а свет све подељенији - рекао је редитељ Бојан Ђорђев.
Током свог путовања девојке упознају различите профиле људи, који мењају њихово поимање стварности. Из света безбрижности, младалачке бунтовности, авантуре улазе у суров и реалан, опортунистички. Човек човеку више није вук, него средство ка остварењу циљева. У односу користољубља и „најбољи“ човеков пријатељ губи сваку одредницу живог бића. Оставља тек понеки траг који сведочи да је постојао, ту негде.
Девојке су тим, али не жртвују индивидуалност. За једну је авантура циљ, док друга пут види као средство ка коначном одредишту - ПОБЕДИ!
Први одговор кочницама на уздигнут палац, даје Жена, без имена, баш као и сваки наредни лик. Затварајући врата аутомобила започела је прва од четири секвенце које могу бити једноставно препричане, но увек изискују читање између редова. Несрећна жена која је због глобализације изгубила све, или вешти продавац магле који збуњеним девојкама нуди сјајно „за цео живот“ посуђе, као симбол свих непотребних ствари које носимо са собом, док људе остављамо без дилеме. Оног тренутка када постигне свој циљ, стоперке су нежељене сапутнице, остављене на цести.
Ово је само почетак четири епизодне приче савремене роуд (road) бајке.
Мотиви возача протежу се од крајње филантропских до патолошких, али у својој основи крију усамљеност, бесмисао. Други „шофер“ је у потрази за одговорима на питања да ли моћ коју даје положај има снагу у стварности где границу између живота и смрти чини број СМС порука. У инстант временима трага се за брзим решењима, од оброка до животне среће, емоције су потиснуте и постају само тренутна потреба уместо суштине. Трећа секвенца доноси сусрет протагонисткиња са младићем који трага за срећом, иако ни сам не зна да дефинише по чему ће је препознати. Четврта и финална вожња доводи Монику и Ану до искушавања самог живота и његових лимита. Циљ је све ближи, жеља све јача, толико да крше и једно од основних правила такмичења.
На крају, ако га уопште има, погрешна претпоставка благодети остварења циља, доноси (само)жртве на трагу до њега. Пут од оптимизма до резигнираности понекад је „дуг“ тек неколико стотина километара.
Када се глумци поклоне публици мисао о драми, животу, кретању као илузији, свету месту бесмисла и антипода, не престаје да се развија. Језгровита метафорична прича о деградацији појединца, друштва и вредностима савременог доба.
Посебан изазов за ауторски тим био је да атмосферу којом одише текст приближе публици. Уз реална четири аутомобила била је неопходна стилизација сценографије како би што верније приказали наратив представе, кретање и дешавања на сцени.
-Свако ново читање и извођење текста доноси другачије гледиште на тему. Специфичност драми даје и посебна сценографија - истакла је драматуршкиња Ива Брдар.