Фото: Јелена Јеремић
Владимир Миљковић- aкадемски сликар
Сликарски дневник
Велики ствараоци су променили свет уметности. Само сликар који је сведок своје епохе, може победити заборав. У сликарству не постоје ограничења. Темељна анализа модерног човека кроз лично искуство.
Дела провоцирају дијалог, буде емоције
Дела провоцирају дијалог, буде емоције
Млади уметник Владимир Миљковић ствара дела инспирисана историјским догађајима и кроз њих на својствен начин, уз специфичан ликовни израз, анализира модерно друштво, проналазећи паралелу у односу прошлост-садашњост, указујући на проблеме у којима се налази и живи човек савременог доба. Полазна тачка у његовом стваралаштву је лично искуство, трагање за сопством исказано кроз ангажовано сликарство.
-Трагање и увођење мог ''Ја'' у сликарство, то је основно полазиште. Обухватање својих сазнања, ставова, искустава... Заправо, само себе можемо дати као нешто ново, сваки други феномен и тематика, били би само препричавање и банализовање већ постојећег садржаја. Ставови и околности у животу се мењају, самим тим ће се мењати и визуелна уметност. Схватио сам да тo могу постићи само кроз сликарство, јер како бих другачије одговорио на питање „Ко си ти?“
Колико је сликар сведок епохе у којој живи, а у којој мери у свом раду баштини традицију, догађаје из прошлости који свакако нису занемарљиви када говоримо о нашим просторима, али и шире?
Све је то слободна воља уметника. Сликарство већ дуго нема своја ограничења, правце и манифесте који се ''морају'' поштовати. Ми сами бирамо на који начин ћемо се изразити, мада, кажу да само онај сликар које је сведок своје епохе, може победити заборав.
Мој приступ сликарству је попут вођења дневника. У тај свој дневник, осликавам мени важне догађаје, људе, сазнања и ставове. Самим тим, у мом опусу налазе се серије слика и цртежа који су одговор на актуелне теме, историју и појаве у модерном друштву.
Ваш циклус слика који је недавно представљен на самосталној изложби у Кући краља Петра I носи назив „Осуђеници“. Зашто сте се одлучили за овакав наслов, да ли су уметници, или смо сви ми осуђеници, и шта нас чини таквима?
Назив изложбе је симболичан увод у темељну анализу модерног човека, са свим проблемима које крије савремено друштво. Већина тих проблема, последица су великих и трагичних историјских догађаја, којих човечанство, као да не жели да се сети. Лицемерје и површност, произвели су огроман број људи који пате од депресије и анксиозности. Слике представљене у Кући краља Петра I, сведоче о томе, истичући пажљиво биране, сада већ историјске личности, као и лично искуство на којем покушавам да градим прецизан став.
Колико је универзалног у људима, а колико смо одређени местом рођења и индивидуалном надоградњом?
Место рођења, поготово у уметности, може бити пречица или одскочна даска, а може бити и додатни терет из којег се препреке само нижу. То је заправо јако сурова реалност, која само троши човека. Велика је ствар када не морамо да мислимо и страхујемо о својој егзистенцији, и када своје време можемо да усмеримо само на стваралаштво. Али, то нас ставља на тест, из којег се види колико нам је стало до наших циљева и да ли имамо довољно снаге за њих. Те препреке су можда, временом премостиве, ако уложимо у своје знање и вештину. Први приоритет је стварање услова за свакодневни рад, јер нико не живи само од талента.
Колико је у Србији заступљено ангажовано сликарство и како би дефинисали ангажовано сликарство?
Има га - толико је заступљено, то га и дефинише.
Може ли уметност да промени свет, односно да утиче на колективну и појединачну свест?
Наравно да не може. Ако погледамо историју, велики уметници су велики јер су променили свет уметности, а не свет у глобалу. Свака револуција, свака идеја и став, пробудиле су емоције и навеле на промену само неке, а у поређењу са осталима, то је увек недовољан број.
Постоји ли неко мерило по коме уметник може да процени да ли је дело или циклус утицао на људе, покренуо их на размишљање, не само о делу, већ и о себи, другима, окружењу, свету?
Уметност је свакако одличан пример, како се дела увек настављају и чувају ( бар у сегментима ) своје претходнике. Било да је реч о глуми, музици или визуелној уметности, увек нас неко инспирише, увек нас неко очара и покрене на размишљање. Свако ко је у стању да својим делима провоцира дијалог и буди било какве емоције, тај неко је свакако вредан пажње и дивљења.
Колико себе, а колико друге осуђујемо?
Колико нам се дозволи.
Када говоримо о идеологијама и друштвеним екстремима. Шта нас чини подложним утицају идеологија и колико заиста учимо из сопствених грешака? Колико уметност помаже да осветлимо поједине тренутке из прошлости како бисмо их препознали у садашњости, али и спречили да се понове у будућности?
Незнање је последица површности и предрасуда. У таквом друштву нема слободе ни за државу, ни за појединца.
Скривена лица, то је оно што карактерише Ваш рад. Да ли су то скривена лица, покривена невидљивом маском иза које посматрач тражи обличје, или су то избрисана лица, обезличених људи као симбола губитка индивидуалности?
Ни једно ни друго. Лица се не могу дефинисати као скривена, напротив, таквим приступом приказује се и ентеријер портрета, а не само екстеријер, самим тим избегавам класичност и баналност за коју овде нема места. Идеја је да кроз све те портрете, фигуре, композиције и планове, покушам да искажем свој лични став и моје схватање света у којем живимо. Наравно, то је више него опште објашњење и оно може бити универзално за све моје слике, али покушавам да одем корак даље у визуелном приказу. Тада се мешају ткиво, емоција и карактер. Резултат је богат колорит и једна аморфна форма, која је можда некима морбидна, али је ипак један искорак, а то мени много значи.
Владимир Миљковић рођен је 10. јуна 1994. године у Шапцу. Дипломирао је 2017. године на Факултету примењених уметности у Београду, одсек графика и књига. Мастер студије завршио је на Факултету ликовних уметности у Београду, одсек сликарство, у класи професора Радомира Кнежевића и наредне године уписао је докторске студије на истом факултету. Излагао је на XVIII Бијеналу студентског цртежа 2015, Бијеналу студентске графике 2016, ФЕСТУМ 2015. и 2016. године, изложби Портрет у Галерији Стамбол капија 2015, Линоарт 2016, Изложба УГА у арт-холу зграде Политика, ЕX-YУ јубилеј конкурс за графику 2016. Добитник је похвале на конкурсу за цртеж фондације Владимира Величковића у Галерији Хаос 2016, а излагао је на међународној изложби минијатура Rochester Contemporery art Centar New York. У шабачком Народном музеју излагао је на 61. и 62. Октобарском салону, а излагао је и на Ниш Арт фондацији у Галерији Филип Морис у Нишу, и Кући легата у Београду 2018. године.
-Трагање и увођење мог ''Ја'' у сликарство, то је основно полазиште. Обухватање својих сазнања, ставова, искустава... Заправо, само себе можемо дати као нешто ново, сваки други феномен и тематика, били би само препричавање и банализовање већ постојећег садржаја. Ставови и околности у животу се мењају, самим тим ће се мењати и визуелна уметност. Схватио сам да тo могу постићи само кроз сликарство, јер како бих другачије одговорио на питање „Ко си ти?“
Колико је сликар сведок епохе у којој живи, а у којој мери у свом раду баштини традицију, догађаје из прошлости који свакако нису занемарљиви када говоримо о нашим просторима, али и шире?
Све је то слободна воља уметника. Сликарство већ дуго нема своја ограничења, правце и манифесте који се ''морају'' поштовати. Ми сами бирамо на који начин ћемо се изразити, мада, кажу да само онај сликар које је сведок своје епохе, може победити заборав.
Мој приступ сликарству је попут вођења дневника. У тај свој дневник, осликавам мени важне догађаје, људе, сазнања и ставове. Самим тим, у мом опусу налазе се серије слика и цртежа који су одговор на актуелне теме, историју и појаве у модерном друштву.
Ваш циклус слика који је недавно представљен на самосталној изложби у Кући краља Петра I носи назив „Осуђеници“. Зашто сте се одлучили за овакав наслов, да ли су уметници, или смо сви ми осуђеници, и шта нас чини таквима?
Назив изложбе је симболичан увод у темељну анализу модерног човека, са свим проблемима које крије савремено друштво. Већина тих проблема, последица су великих и трагичних историјских догађаја, којих човечанство, као да не жели да се сети. Лицемерје и површност, произвели су огроман број људи који пате од депресије и анксиозности. Слике представљене у Кући краља Петра I, сведоче о томе, истичући пажљиво биране, сада већ историјске личности, као и лично искуство на којем покушавам да градим прецизан став.
Колико је универзалног у људима, а колико смо одређени местом рођења и индивидуалном надоградњом?
Место рођења, поготово у уметности, може бити пречица или одскочна даска, а може бити и додатни терет из којег се препреке само нижу. То је заправо јако сурова реалност, која само троши човека. Велика је ствар када не морамо да мислимо и страхујемо о својој егзистенцији, и када своје време можемо да усмеримо само на стваралаштво. Али, то нас ставља на тест, из којег се види колико нам је стало до наших циљева и да ли имамо довољно снаге за њих. Те препреке су можда, временом премостиве, ако уложимо у своје знање и вештину. Први приоритет је стварање услова за свакодневни рад, јер нико не живи само од талента.
Колико је у Србији заступљено ангажовано сликарство и како би дефинисали ангажовано сликарство?
Има га - толико је заступљено, то га и дефинише.
Може ли уметност да промени свет, односно да утиче на колективну и појединачну свест?
Наравно да не може. Ако погледамо историју, велики уметници су велики јер су променили свет уметности, а не свет у глобалу. Свака револуција, свака идеја и став, пробудиле су емоције и навеле на промену само неке, а у поређењу са осталима, то је увек недовољан број.
Постоји ли неко мерило по коме уметник може да процени да ли је дело или циклус утицао на људе, покренуо их на размишљање, не само о делу, већ и о себи, другима, окружењу, свету?
Уметност је свакако одличан пример, како се дела увек настављају и чувају ( бар у сегментима ) своје претходнике. Било да је реч о глуми, музици или визуелној уметности, увек нас неко инспирише, увек нас неко очара и покрене на размишљање. Свако ко је у стању да својим делима провоцира дијалог и буди било какве емоције, тај неко је свакако вредан пажње и дивљења.
Колико себе, а колико друге осуђујемо?
Колико нам се дозволи.
Када говоримо о идеологијама и друштвеним екстремима. Шта нас чини подложним утицају идеологија и колико заиста учимо из сопствених грешака? Колико уметност помаже да осветлимо поједине тренутке из прошлости како бисмо их препознали у садашњости, али и спречили да се понове у будућности?
Незнање је последица површности и предрасуда. У таквом друштву нема слободе ни за државу, ни за појединца.
Скривена лица, то је оно што карактерише Ваш рад. Да ли су то скривена лица, покривена невидљивом маском иза које посматрач тражи обличје, или су то избрисана лица, обезличених људи као симбола губитка индивидуалности?
Ни једно ни друго. Лица се не могу дефинисати као скривена, напротив, таквим приступом приказује се и ентеријер портрета, а не само екстеријер, самим тим избегавам класичност и баналност за коју овде нема места. Идеја је да кроз све те портрете, фигуре, композиције и планове, покушам да искажем свој лични став и моје схватање света у којем живимо. Наравно, то је више него опште објашњење и оно може бити универзално за све моје слике, али покушавам да одем корак даље у визуелном приказу. Тада се мешају ткиво, емоција и карактер. Резултат је богат колорит и једна аморфна форма, која је можда некима морбидна, али је ипак један искорак, а то мени много значи.
М. Живановић
Најновији број
25. април 2024.
