Кривина у огледалу
Субота 13.
Нема човека на улици са којим сам макар на тренутак застао да се поздравим да ме није питао шта ће бити у суботу 13. априла на протесту у Београду. Никоме нисам успео да одговорим на то питање.
Мало због тога што немам појма, а мало и због тога што сви ти људи, углавном немају намеру да се појаве на том велико протесту у Београду, јер их боли уво. Превише су и размажени, и све и свако им смета, па немају намеру да се боре, лакше је да тамо неке будале покушавају уместо њих.
Могу само да претпоставим да се неће десити ништа слично 5. октобру 2000. Проворђени и његова екипа неће поднети оставке, довољно смо зрели да се ништа неће палити, нити ће се било ко потући због политике. Али, бићу тамо. Шест година смо спавали и ћутали. Сада када смо се пробудили, немамо право да поново заспимо. Упаљена је бакља слободе коју нико, ни Прворођени, ни ми, неће моћи да угаси.
Свако ко је против овог режима у којем Јутка волка, Сима наручује и организује убиство новинара, најпознатији српски дезертер лечи своје комплексе из младости тако што глумата да је одслужио војни рок у трајању од две недеље, у којем шеф БИА воли новинарке које лако клекну, у којем нас лажу из сата у сат да неко напада жене, бије човека на улици, и убеђује да живимо никада боље - нема оправдања да се не појави на протесту 13. априла у Београду. Када ћемо, ако нећемо сада?
Не идем 13. у Београд да бих подржао Бошка Обрадовића, Драгана Ђиласа, или било којег политичара. Идем да бих дао свој допринос у борби за основне људске вредности за које су се готово сви европски народи давно изборили. Хоћу да се изборим за иоле фер и демократске изборе. Сањам слободне медије, а не ове у којим једна пијана будала са Телевизије Пинк сатима говори да је неко фашиста зато што му је тако речено. Желим да се људи на локалу бирају именом и презименом, а не да се разни лажни доктори, медиокритети и неуспешни комплексаши крију иза свог лидера и да у свакој општини и граду један исти човек буде кандидат за градоначелника. Хоћу да коначно живимо у земљи у којој је могуће добити посао и ако ниси члан странке и у којој ће свако да ради свој посао, а не да мора по цену губитка посла да се иде на бесмислене митинге из града у град. Вапим за правдом где ће судови да пресуде да ли је неко лопужа, а не председник државе и његови лакеји.
Тачно је да су неки други политичари имали шансу да то ураде раније и нису успели. Али, не смемо да ми дигнемо руке од нас самих. Нико се други неће борити за нас. Ми морамо то да урадимо. Мој кум има изреку - Таква нам је цедуља. И јесте. Нама је запало да по ко зна који пут освајамо слободу. Нико нема право да се према својој отаџбини понаша као Прворођени. Није му нашу Србију деда на коњу донео из Чипуљића, па да се према њој понаша као да је његова прћија. Србија је наша домовина, а не његово приватно власништво. Због тога немамо право да одустанемо од борбе.
Хосе Мухико Пепе, бивши председник Уругваја и познатији као најсиромашнији председник на свету, 12 година је био талац војне хунте. Првих седам година није имао прилике да иједном види звезде на небу. Издржао је све и постао председник. Једном приликом је рекао да свако ко се за нешто бори и ако верује у то за шта се бори, нема право да одустане од те борбе. Ко смо и какви смо ако дигнемо руке од себе и својег права да живимо како доликује једном великом народу каквав смо ми? Његова је и она чувена реченица коју често цитирамо - Мрак је највећи пре свитања. У Србији је почело да свиће и од нас зависи да ли је будућност Србије у аутобусима који на силу превозе уцењене у преплаћене људе из града у град, или у грађанима који слободно и својевољно шетају српским улицама. Оно што је сигурно, то је да је почело, а још сигурније је - изВућићемо се!
Мало због тога што немам појма, а мало и због тога што сви ти људи, углавном немају намеру да се појаве на том велико протесту у Београду, јер их боли уво. Превише су и размажени, и све и свако им смета, па немају намеру да се боре, лакше је да тамо неке будале покушавају уместо њих.
Могу само да претпоставим да се неће десити ништа слично 5. октобру 2000. Проворђени и његова екипа неће поднети оставке, довољно смо зрели да се ништа неће палити, нити ће се било ко потући због политике. Али, бићу тамо. Шест година смо спавали и ћутали. Сада када смо се пробудили, немамо право да поново заспимо. Упаљена је бакља слободе коју нико, ни Прворођени, ни ми, неће моћи да угаси.
Свако ко је против овог режима у којем Јутка волка, Сима наручује и организује убиство новинара, најпознатији српски дезертер лечи своје комплексе из младости тако што глумата да је одслужио војни рок у трајању од две недеље, у којем шеф БИА воли новинарке које лако клекну, у којем нас лажу из сата у сат да неко напада жене, бије човека на улици, и убеђује да живимо никада боље - нема оправдања да се не појави на протесту 13. априла у Београду. Када ћемо, ако нећемо сада?
Не идем 13. у Београд да бих подржао Бошка Обрадовића, Драгана Ђиласа, или било којег политичара. Идем да бих дао свој допринос у борби за основне људске вредности за које су се готово сви европски народи давно изборили. Хоћу да се изборим за иоле фер и демократске изборе. Сањам слободне медије, а не ове у којим једна пијана будала са Телевизије Пинк сатима говори да је неко фашиста зато што му је тако речено. Желим да се људи на локалу бирају именом и презименом, а не да се разни лажни доктори, медиокритети и неуспешни комплексаши крију иза свог лидера и да у свакој општини и граду један исти човек буде кандидат за градоначелника. Хоћу да коначно живимо у земљи у којој је могуће добити посао и ако ниси члан странке и у којој ће свако да ради свој посао, а не да мора по цену губитка посла да се иде на бесмислене митинге из града у град. Вапим за правдом где ће судови да пресуде да ли је неко лопужа, а не председник државе и његови лакеји.
Тачно је да су неки други политичари имали шансу да то ураде раније и нису успели. Али, не смемо да ми дигнемо руке од нас самих. Нико се други неће борити за нас. Ми морамо то да урадимо. Мој кум има изреку - Таква нам је цедуља. И јесте. Нама је запало да по ко зна који пут освајамо слободу. Нико нема право да се према својој отаџбини понаша као Прворођени. Није му нашу Србију деда на коњу донео из Чипуљића, па да се према њој понаша као да је његова прћија. Србија је наша домовина, а не његово приватно власништво. Због тога немамо право да одустанемо од борбе.
Хосе Мухико Пепе, бивши председник Уругваја и познатији као најсиромашнији председник на свету, 12 година је био талац војне хунте. Првих седам година није имао прилике да иједном види звезде на небу. Издржао је све и постао председник. Једном приликом је рекао да свако ко се за нешто бори и ако верује у то за шта се бори, нема право да одустане од те борбе. Ко смо и какви смо ако дигнемо руке од себе и својег права да живимо како доликује једном великом народу каквав смо ми? Његова је и она чувена реченица коју често цитирамо - Мрак је највећи пре свитања. У Србији је почело да свиће и од нас зависи да ли је будућност Србије у аутобусима који на силу превозе уцењене у преплаћене људе из града у град, или у грађанима који слободно и својевољно шетају српским улицама. Оно што је сигурно, то је да је почело, а још сигурније је - изВућићемо се!
Ненад Кулачин
Најновији број
18. април 2024.
