РАЗГОВОР СА МИРОЉУБОМ НИКОЛИЋЕМ, ДИРЕКТОРОМ CARITASA ŠABAC
МИ НИСМО САМИ
Радимо на неколико аспеката живота наших корисника – настојимо да поврате оне способности које су имали и да развију оне које нису препознали у себи. Већина њих била је изолована због своје болести, као и стигматизације околине. Основни циљ Дневног боравка је да дамо смисао тим људима, да ујутру имају разлог да направе напор да се спреме и крену у дан. Дневни боравак је место где се осећају корисним, јер имају активности које их испуњавају. Много је таквих који су се социјално укључили, кроз запошљавање, и остварили могућност да самостално живе. Прошле године, шесторо људи је отишло из „Свете Софије“ и запослило се. Живе и раде нормално
Caritas Šabac је добровољно, невладино и непрофитно удружење, основано на неодређено време ради остваривања циљева промоције и сведочења делотворне хришћанске љубави у служби целокупног развоја човека, остваривања социјалне правде и мира и изградње цивилног друштва делујући превасходно у социјално – здравственој и хуманитарној области.
Ово што сте управо прочитали, можете пронаћи на сајту Caritas Šabac. Да то нису празне приче (а има и таквих, све више), уверили смо се у разговору са директором Мирољубом Николићем, а посебно, обиласком Дневног боравка „Света Софија“, који нам је, овај пут, у фокусу. Толико радости нисмо очекивали.
„Света Софија“ је Дневни боравак за одрасле особе са менталним сметњама и интелектуалним потешкоћама, која представља логичан след активности Caritasa Šabac?
- Када је, 2011. донет нов закон о социјалној заштити у РС, дата је могућност и невладининим организацијама да могу да пружају услуге социјалне заштите, под условом да испуњавају стандарде који су прописани законом и законским актима. С обзиром на то да се Caritas Šabac још од 2001. бави социјалном заштитом, кроз дугогодишњи рад са особама са менталним сметњама, уз пружање услуге помоћи у кући, логични наставак био је рад на отварању Дневног боравка. То је препозната услуга на нивоу Европе и у пракси је заступљена у скоро свим системима. За нас је био изазов да је покренемо и у Шапцу. Године 2014. реализовали смо пројекат који је финансирала Европска унија – Отворени загрљај – чији је циљ био развој услуга у заједници који ће омогућити да одлазак у институцију буде превениран особама са менталним сметњама, или да им буде омогућен излазак из институција.
Шта би то, конкретно, подразумевало?
- Циљ пројекта је да се ради на деинституализацији, с обзиром на то да у Србији постоји 18 домова у систему социјалне заштите, где су смештене особе са менталним сметњама и интелектуалним потешкоћама, као и пет великих психијатријских болница. Велики број њих је дугорочно смештен, преко 70% на више од десет година, зато што у својим заједницама немају подршку. Њихов разлог је чешће социјалног, него здравственог карактера. За развој поменутих услуга, веома је важно приближавање Србије Европској унији и остваривање људских права. Особама са инвалидидитетом, у складу са међународним документима, превасходно мислим на Међународну конвенцију о заштити особа са инвалидитетом, чији је Србија потписник, дато је право да могу да живе у својим заједницама, близу својих домова, чланова породице и да не морају да буду приоморани да иду у институције. Caritas Šabac је посебно поносан на чињеницу да је прва услуга социјалне заштите у РС, која је намењена одраслим особама са менталним сметњама и интелектуалним потешкоћама, поникла у Шапцу.
Дневни боравак је отвореног типа, без обзира на старосну доб?
- Закон о социјалној заштити подразумева бригу о деци и младима до 26 година, као и за одрасле и старе. Људима који су упознати са овом проблематиком то је јасно, али је за општу популацију тешко направити разлику између менталнх сметњи и интелектуалних потешкоћа. Менталне сметње се углавном односе на психијатријске болести које се развију у току живота, као што је психоза, шизофренија и слично, а интелектуалне потешкоће подразумевају поремећаје у развоју детета. Са „Светом Софијом“, ми смо пионири, и Caritas у Шапцу, али и Шабац као град, јер је омогућио особама са таквим проблемима да буду збринути у заједници, како други кажу, они који су нас оцењивали, по највишим светским стандардима.
Карактеристично је за Дневни боравак Св. Софија да свој рад базирате на италијанском моделу заштите менталног здравља у заједници?
- То је за нас важно зато што је то најбољи модел. Италија је прва држава која је спровела деинституализацију. Седамдесетих година, Италијани су имали 86 великих психијатријских болница, где је било смештено више од 100.000 људи. Са развојем услуга у заједници, процесом који је спровео др Базаља, '78. донет је закон којим је предвиђено затварање психијатријских болница. Италија је заиста успела да затвори психијатријске болнице, а да људима пружи услугу у заједници кроз услуге као што је дневни боравак, становање уз подршку, помоћ у кући и запошљавање, које је било у складу са њиховим могућностима и потребама.
Шта подразумева живот у заједници? Како живе људи са менталним сметњама и интелектуалим потешкоћама у Дневном боравку?
- Неопходна је озбиљна сарадња између различитих сектора и холистички приступ њиховим проблемима, тако да ми сарађујемо и са психијатрима, као и са колегама из Центра за социјални рад. У нашем Дневном боравку имамо пацијенте свих психијатара, зато што су они сами препознали бољитак квалитета живота својих пацијената. Једном је једна докторка рекла: „Кад видите како су људи срећни и задовољни, никада не бисте помислили да имате најтеже пацијенте, неке који су били хоспитализовани у психијатријским болницама“.
Кориснике сте запослили, не у буквалном смислу, него сте учинили да се осећају корисним?
- Радимо на неколико аспеката њиховог живота – настојимо да корисници поврате оне способности које су имали и да развију оне које нису препознали у себи. Људи са овом врстом проблема, често, због терапија и траума које су им се догодиле, занемаре и оне ствари које су знали да раде, од најосновнијих, попут одржавања личне хигијене. Долазак у Дневни боравак за некога значи да поново успостави ред у свом животу, да ујутру има разлог да се пробуди, истушира, обуче и оде негде где ће бити окружен људима. Већина њих била је изолована због своје болести, као и стигматизације околине. Имали смо случајеве да неки од наших крисника нису знали где се налази Стари град, Позориште, Музеј... Мислим да је основни циљ Дневног боравка да дамо смисао тим људима, да ујутру имају разлог да направе напор да се спреме и крену у дан. Дневни боравак је место где ће се они осетити корисним, где ће пронаћи активности које их испуњавају. Неки други се оснаже, развију своје способности, или у потпуности поврате оне које су имали.
Има ли таквих који су отишли и укључили се у животни ток?
- Много је таквих који су се социјално укључили, кроз запошљавање и остварили могућност да самостално живе. Прошле године, шесторо људи је отишло из „Свете Софије“ и запослило се. Живе и раде нормално.
Које су активности којима се баве корисници? Како изгледа један њихов дан?
- Циљ нам је да људе оснажимо. Када смо отворили Дневни боравак, мислили смо да се неке ствари подразумевају, а касније смо увидели да није тако. Када уђете у ово подручје, схватите да не знате, а нико није ни рекао, шта је нормално. Оно што ми претпостављамо, нигде није записано. Услуга Дневног боравка подразумева структурисане активности које имају корисници у току дана. Неки долазе сами, неке доводи породица, а по неке ми одлазимо. Настојимо да, они који могу, дођу сами, баш зато да бисмо их оснажили. Када дођу, ујутру је за неке спремна кафа за почетак дана, за неке ужина, доручак, евиденција терапије, разговор, прављење дневног плана и програма рада. У зависности од могућности и афинитета, делимо кориснике у различите структурисане активности.
Имате пољопривредна имања на којима су ангажовани ваши корисници?
- Када смо отворили „Свету Софију“, изнајмили смо један шљивик у Бадовинцима, јер знамо да је радно-окупациона терапија настала на подручју пољопривреде. Покретач је један немачки психијатар, др Симон, који је увидео бенефите боравка на отвореном, поготово за особе са менталним сметњама. Уз тешке терапије, са најједноставнијим радовима, тело другачије функционише.
Чак се и хормони среће буде када човек ради у башти?
Тако је. Увидели смо да то веома добро функционише са нашим корисницима.
Већина њих нема могућности и способности за активан рад, тако да се активности често заснивају на одлазак у шетњу, боравак у природи, сакупљање грања... Нема ту великог радног учинка, али имамо људе које запошљавамо и повезујемо са корисницима. Када дођем у Дневни боравак, прво питање је – „Када ћемо ићи у Вукошић и Бадовинце“?
Сваки човек има потребу за природом, она је уткана у наше биће. Виђамо производе које праве корисници у сарадњи са запосленима?
Да, они учествују у свим процесима и имају сатисфакцију. Наши производи су слатко и џем од шљива, џем од малине и купине. То много значи одраслим људима који никада у животу ништа нису радили корисно, а које је окружење осуђивало као да су они сами криви због тога што им се догодило. Један наш пријатељ из Италије, који је психијатар, рекао је: „То је као да кривите неког ко је добио темепературу од 40 степени“.
Или Скот Пек који је говорио: „То је исто као кад бисте се љутили на некога само зато што је хром“. Али, да се вратимо теми - осим пољопривредних газдинстава, имате и вешернице?
Прве социјалне кооперативе у Италији биле су вешернице. За неке кориснике је тај посао адекватан- стављају веш у машину, суше и пеглају. Корисници који савладају нове вештине у Дневном боравку, примењују касније у свом свакодневном животу – чисте своје собе, перу веш, уносе ред у свој живот. Неки од корисника су запослени код нас. Особу са менталним сметњама не можете да запослите на отвореном тржишту рада, без озбиљне подршке. Имали смо ситуацију једне наше кориснице која је неко време радила у продавници. Било је срамота да узима лекове пред колегиницама, мислила је да ће бити стигматизована, трудила се да има што већи радни учинак да би остала на послу, што је узело свој данак. Годину дана рада изгубљено је за само седам дана. То је веома осетљиво подручје. Постоје неке степенице које треба прећи да би особа могла да дође у ситуацију да ради. Зато је неопходна сарадња са психијатрима. Око појединца мора да се направи читава мрежа, од организације здравствене и социјалне заштите до породице, која има јако важну улогу у процесу рехабилитације.
Ништа без подршке. Нисмо сами?
Примери из Италије нам дају могућност да верујемо да можемо да имамо заједницу где људи нису искључени и смештени у психијатријске болнице, које су на ободима држава, у шумама, него кроз развој услуга у заједници. Могуће је да особе са менталним сметњама и интелектуалним потешкоћама буду укључене у друштво.
БАВИТИ СЕ ДРУГИМА ВАЖНО ЈЕ ЗА НАС
Друштво је јако онолико колико је спремно да се бори за своје најслабије чланове. Не мислим да је код нас све најгоре. Мислим да код нас има много људи који имају свест о потребама других. Солидарност се прожима кроз наше биће. Прошли смо кроз веома тежак период трансформације друштва, али сада, ако погледамо Шабац и Мачвански округ, видимо да постоји много људи који су спремни да пруже руку једни другима. Имам наду у наш народ. Бавити се другима, јако је важно за нас саме. То је, такође, терапија.
СВЕТА СОФИЈА ПОВЕЗУЈЕ ИСТОК И ЗАПАД
Света Софија је светитељка која је мајка Вере, Наде и Љубави. Кроз наш рад желимо да корисницима пружимо веру и вратимо наду, дарујући им љубав. Такође, Света Софија је хришћанка која повезује Исток и Запад, што је важно за напредак заједнице.
ШИРОКА ЛЕПЕЗА АКТИВНОСТИ
У овом тенутку имамо 35 корисника, од којих 15 до 20 њих долази у току дана. Дакле, неки долазе сваки дан, а други, у складу са стручном проценом, једном до три пута недељно. Широка је лепеза активности које организујемо и трудимо се да оне буду најближе реалном животу. За неке кориснике имамо само социјализацију, затим, уметничке радионице, курс страних језика, обуку за одржавање хигијене простора (корисници одржавају простор Дневног боравка), активности везане за одржавање зелених површина (с обзиром да имамо лепо двориште), низ активности које су изван дневног боравка као што је посета институцијама културе – Музеју, Библиотеци, Школи примењених уметности (ученици волонтерски долазе да учествују у радионицама). Сарађујемо и са Пољопривредном, Средњом и Вишом медицинском школом, где ученици долазе волонтерски, али и у склопу стручне праксе.
Ово што сте управо прочитали, можете пронаћи на сајту Caritas Šabac. Да то нису празне приче (а има и таквих, све више), уверили смо се у разговору са директором Мирољубом Николићем, а посебно, обиласком Дневног боравка „Света Софија“, који нам је, овај пут, у фокусу. Толико радости нисмо очекивали.
„Света Софија“ је Дневни боравак за одрасле особе са менталним сметњама и интелектуалним потешкоћама, која представља логичан след активности Caritasa Šabac?
- Када је, 2011. донет нов закон о социјалној заштити у РС, дата је могућност и невладининим организацијама да могу да пружају услуге социјалне заштите, под условом да испуњавају стандарде који су прописани законом и законским актима. С обзиром на то да се Caritas Šabac још од 2001. бави социјалном заштитом, кроз дугогодишњи рад са особама са менталним сметњама, уз пружање услуге помоћи у кући, логични наставак био је рад на отварању Дневног боравка. То је препозната услуга на нивоу Европе и у пракси је заступљена у скоро свим системима. За нас је био изазов да је покренемо и у Шапцу. Године 2014. реализовали смо пројекат који је финансирала Европска унија – Отворени загрљај – чији је циљ био развој услуга у заједници који ће омогућити да одлазак у институцију буде превениран особама са менталним сметњама, или да им буде омогућен излазак из институција.
Шта би то, конкретно, подразумевало?
- Циљ пројекта је да се ради на деинституализацији, с обзиром на то да у Србији постоји 18 домова у систему социјалне заштите, где су смештене особе са менталним сметњама и интелектуалним потешкоћама, као и пет великих психијатријских болница. Велики број њих је дугорочно смештен, преко 70% на више од десет година, зато што у својим заједницама немају подршку. Њихов разлог је чешће социјалног, него здравственог карактера. За развој поменутих услуга, веома је важно приближавање Србије Европској унији и остваривање људских права. Особама са инвалидидитетом, у складу са међународним документима, превасходно мислим на Међународну конвенцију о заштити особа са инвалидитетом, чији је Србија потписник, дато је право да могу да живе у својим заједницама, близу својих домова, чланова породице и да не морају да буду приоморани да иду у институције. Caritas Šabac је посебно поносан на чињеницу да је прва услуга социјалне заштите у РС, која је намењена одраслим особама са менталним сметњама и интелектуалним потешкоћама, поникла у Шапцу.
Дневни боравак је отвореног типа, без обзира на старосну доб?
- Закон о социјалној заштити подразумева бригу о деци и младима до 26 година, као и за одрасле и старе. Људима који су упознати са овом проблематиком то је јасно, али је за општу популацију тешко направити разлику између менталнх сметњи и интелектуалних потешкоћа. Менталне сметње се углавном односе на психијатријске болести које се развију у току живота, као што је психоза, шизофренија и слично, а интелектуалне потешкоће подразумевају поремећаје у развоју детета. Са „Светом Софијом“, ми смо пионири, и Caritas у Шапцу, али и Шабац као град, јер је омогућио особама са таквим проблемима да буду збринути у заједници, како други кажу, они који су нас оцењивали, по највишим светским стандардима.
Карактеристично је за Дневни боравак Св. Софија да свој рад базирате на италијанском моделу заштите менталног здравља у заједници?
- То је за нас важно зато што је то најбољи модел. Италија је прва држава која је спровела деинституализацију. Седамдесетих година, Италијани су имали 86 великих психијатријских болница, где је било смештено више од 100.000 људи. Са развојем услуга у заједници, процесом који је спровео др Базаља, '78. донет је закон којим је предвиђено затварање психијатријских болница. Италија је заиста успела да затвори психијатријске болнице, а да људима пружи услугу у заједници кроз услуге као што је дневни боравак, становање уз подршку, помоћ у кући и запошљавање, које је било у складу са њиховим могућностима и потребама.
Шта подразумева живот у заједници? Како живе људи са менталним сметњама и интелектуалим потешкоћама у Дневном боравку?
- Неопходна је озбиљна сарадња између различитих сектора и холистички приступ њиховим проблемима, тако да ми сарађујемо и са психијатрима, као и са колегама из Центра за социјални рад. У нашем Дневном боравку имамо пацијенте свих психијатара, зато што су они сами препознали бољитак квалитета живота својих пацијената. Једном је једна докторка рекла: „Кад видите како су људи срећни и задовољни, никада не бисте помислили да имате најтеже пацијенте, неке који су били хоспитализовани у психијатријским болницама“.
Кориснике сте запослили, не у буквалном смислу, него сте учинили да се осећају корисним?
- Радимо на неколико аспеката њиховог живота – настојимо да корисници поврате оне способности које су имали и да развију оне које нису препознали у себи. Људи са овом врстом проблема, често, због терапија и траума које су им се догодиле, занемаре и оне ствари које су знали да раде, од најосновнијих, попут одржавања личне хигијене. Долазак у Дневни боравак за некога значи да поново успостави ред у свом животу, да ујутру има разлог да се пробуди, истушира, обуче и оде негде где ће бити окружен људима. Већина њих била је изолована због своје болести, као и стигматизације околине. Имали смо случајеве да неки од наших крисника нису знали где се налази Стари град, Позориште, Музеј... Мислим да је основни циљ Дневног боравка да дамо смисао тим људима, да ујутру имају разлог да направе напор да се спреме и крену у дан. Дневни боравак је место где ће се они осетити корисним, где ће пронаћи активности које их испуњавају. Неки други се оснаже, развију своје способности, или у потпуности поврате оне које су имали.
Има ли таквих који су отишли и укључили се у животни ток?
- Много је таквих који су се социјално укључили, кроз запошљавање и остварили могућност да самостално живе. Прошле године, шесторо људи је отишло из „Свете Софије“ и запослило се. Живе и раде нормално.
Које су активности којима се баве корисници? Како изгледа један њихов дан?
- Циљ нам је да људе оснажимо. Када смо отворили Дневни боравак, мислили смо да се неке ствари подразумевају, а касније смо увидели да није тако. Када уђете у ово подручје, схватите да не знате, а нико није ни рекао, шта је нормално. Оно што ми претпостављамо, нигде није записано. Услуга Дневног боравка подразумева структурисане активности које имају корисници у току дана. Неки долазе сами, неке доводи породица, а по неке ми одлазимо. Настојимо да, они који могу, дођу сами, баш зато да бисмо их оснажили. Када дођу, ујутру је за неке спремна кафа за почетак дана, за неке ужина, доручак, евиденција терапије, разговор, прављење дневног плана и програма рада. У зависности од могућности и афинитета, делимо кориснике у различите структурисане активности.
Имате пољопривредна имања на којима су ангажовани ваши корисници?
- Када смо отворили „Свету Софију“, изнајмили смо један шљивик у Бадовинцима, јер знамо да је радно-окупациона терапија настала на подручју пољопривреде. Покретач је један немачки психијатар, др Симон, који је увидео бенефите боравка на отвореном, поготово за особе са менталним сметњама. Уз тешке терапије, са најједноставнијим радовима, тело другачије функционише.
Чак се и хормони среће буде када човек ради у башти?
Тако је. Увидели смо да то веома добро функционише са нашим корисницима.
Већина њих нема могућности и способности за активан рад, тако да се активности често заснивају на одлазак у шетњу, боравак у природи, сакупљање грања... Нема ту великог радног учинка, али имамо људе које запошљавамо и повезујемо са корисницима. Када дођем у Дневни боравак, прво питање је – „Када ћемо ићи у Вукошић и Бадовинце“?
Сваки човек има потребу за природом, она је уткана у наше биће. Виђамо производе које праве корисници у сарадњи са запосленима?
Да, они учествују у свим процесима и имају сатисфакцију. Наши производи су слатко и џем од шљива, џем од малине и купине. То много значи одраслим људима који никада у животу ништа нису радили корисно, а које је окружење осуђивало као да су они сами криви због тога што им се догодило. Један наш пријатељ из Италије, који је психијатар, рекао је: „То је као да кривите неког ко је добио темепературу од 40 степени“.
Или Скот Пек који је говорио: „То је исто као кад бисте се љутили на некога само зато што је хром“. Али, да се вратимо теми - осим пољопривредних газдинстава, имате и вешернице?
Прве социјалне кооперативе у Италији биле су вешернице. За неке кориснике је тај посао адекватан- стављају веш у машину, суше и пеглају. Корисници који савладају нове вештине у Дневном боравку, примењују касније у свом свакодневном животу – чисте своје собе, перу веш, уносе ред у свој живот. Неки од корисника су запослени код нас. Особу са менталним сметњама не можете да запослите на отвореном тржишту рада, без озбиљне подршке. Имали смо ситуацију једне наше кориснице која је неко време радила у продавници. Било је срамота да узима лекове пред колегиницама, мислила је да ће бити стигматизована, трудила се да има што већи радни учинак да би остала на послу, што је узело свој данак. Годину дана рада изгубљено је за само седам дана. То је веома осетљиво подручје. Постоје неке степенице које треба прећи да би особа могла да дође у ситуацију да ради. Зато је неопходна сарадња са психијатрима. Око појединца мора да се направи читава мрежа, од организације здравствене и социјалне заштите до породице, која има јако важну улогу у процесу рехабилитације.
Ништа без подршке. Нисмо сами?
Примери из Италије нам дају могућност да верујемо да можемо да имамо заједницу где људи нису искључени и смештени у психијатријске болнице, које су на ободима држава, у шумама, него кроз развој услуга у заједници. Могуће је да особе са менталним сметњама и интелектуалним потешкоћама буду укључене у друштво.
Друштво је јако онолико колико је спремно да се бори за своје најслабије чланове. Не мислим да је код нас све најгоре. Мислим да код нас има много људи који имају свест о потребама других. Солидарност се прожима кроз наше биће. Прошли смо кроз веома тежак период трансформације друштва, али сада, ако погледамо Шабац и Мачвански округ, видимо да постоји много људи који су спремни да пруже руку једни другима. Имам наду у наш народ. Бавити се другима, јако је важно за нас саме. То је, такође, терапија.
Света Софија је светитељка која је мајка Вере, Наде и Љубави. Кроз наш рад желимо да корисницима пружимо веру и вратимо наду, дарујући им љубав. Такође, Света Софија је хришћанка која повезује Исток и Запад, што је важно за напредак заједнице.
У овом тенутку имамо 35 корисника, од којих 15 до 20 њих долази у току дана. Дакле, неки долазе сваки дан, а други, у складу са стручном проценом, једном до три пута недељно. Широка је лепеза активности које организујемо и трудимо се да оне буду најближе реалном животу. За неке кориснике имамо само социјализацију, затим, уметничке радионице, курс страних језика, обуку за одржавање хигијене простора (корисници одржавају простор Дневног боравка), активности везане за одржавање зелених површина (с обзиром да имамо лепо двориште), низ активности које су изван дневног боравка као што је посета институцијама културе – Музеју, Библиотеци, Школи примењених уметности (ученици волонтерски долазе да учествују у радионицама). Сарађујемо и са Пољопривредном, Средњом и Вишом медицинском школом, где ученици долазе волонтерски, али и у склопу стручне праксе.
М.Филиповић
Најновији број
18. април 2024.
