Тимски загрљај и мотивациони говор

Први пут је на одбојкашки терен стао као тринаестогодишњак а данас је успешан у свом послу. Далеко од родног краја, сада у улози тренера, ниже упехе.
Звонко Николић је деведесетих година прошлог века, као и многи тадашњи дечаци и његови другари из одељења, одлучио да тренира одбојку, не слутећи да ће успети у озбиљној конкуренцији да избори своје место у сениорској екипи и буде њен дугогодишњи члан. Тадашње генерације нису имале адекватне услове за бављење овим спортом али их то није спречавало да тренирају, играју, науче да побеђују али и подносе поразе.
–Чини ми се да је долазак у клуб тадашњег тренера Драгана Максимовића био иницијална каписла за масовност овог спорта који је и пре тога био један од најпопуларнијих. Сада, из ове перспективе, морам признати да су љубав према спорту и чврста детерминисаност красиле све чланове ОК “Тамнава” јер је опште познато да смо тренирали у објекту чија је превасходна намена била складиштење и замрзавање воћа и поврћа у фабрици “Воћар” Коцељева. Ту се одиграо и мој први тренинг. “Сала” је била препуна а на тренинг је долазило нас 30-ак. Ту смо били, по правилу, до априла, а онда се играло и напољу, на терену испред Дома културе кога, колико сам чуо, нажалост више нема. И поред недостатка општих услова за рад, тренирало се и мотивисаност је постојала на сваком тренингу. Са радошћу се сећам сваког момента и захваљујем се свима онима који су део тог сећања- каже Звонко.
У време када је он правио своје прве одбојкашке кораке најпресуднију улогу у мотивисању младих за бављење спортом имали су наставници, а потом је, напомиње, била важна улога тренера млађих категорија који је морао бити изузетан аниматор и педагог.
Пуних петнаест година Звонко је био одбојкаш. Пут га је у 27. години живота одвео далеко од Коцељеве. Наставио је своју играчку а затим започео и тренерску каријеру.
–Почело је са мушком екипом Крушевца у II лиги, затим са женским екипама у Аустрији, Данској, Финској, Србији и од ове полусезоне сам поново у Финској. Из године у годину сам се трудио да изградим себе, да напредујем, постављам себи све више циљеве...Један од најзначајнијих резултата који сам до сада остварио је у Финској лиги пласманом у полуфинале Купа и осмину Challenge Cup-а. Лично сматрам да је за неке значајније резултате можда прерано јер бављење овим послом , поред свакодневног личног усавршавања, захтева и животно искуство. Ипак, мој план је да у наредних седам година освојим неко од одличја- истиче овај тридесетосмогодишњак.
Говорећи о тренерском позиву Звонко каже да, осим унапред устаљених рутина пре утакмице, аналитике и тактике, има обичај да пре сваког меча, уз “тимски загрљај”, одржи кратак мотивациони говор. Тврди да је тешко дефинисати шта значи добар одбојкаш, посебно када је реч о интернационалним играчима. Најважније је да њихове навике и културе буду склопљене у једну целину у сврху одређеног циља, јер “сви они, са својим врлинама и манама, у глобалној слици чине неизоставни део одбојкашке слагалице”.
Он се осврнуо и на српску репрезентативну одбојку за коју је рекао да постигнути резултати и освојене медаље причају сами за себе. Међутим, изразио је забринутост због стања у нашој клупској одбојци.
–Нажалост, недостатак улагања у наш спорт и немогућност играча да живе од својих зарада, натерала је многе да срећу потраже у иностранству. Некада је бављење спортом омогућавало лакшу афирмацију и доносило бољи друштвени статус. Данас то, очигледно, није тако и систем вредности је с временом значајно измењен. Личног сам мишљења да за сада на клупском нивоу губимо битку са иностраним клубовима на пољу понуде. Сведоци смо да је наша лига у великом заостатку у односу на остале земље у окружењу у којима су већа улагања у одбојку довела играче који својим квалитетом утичу на већу популарност и развитак овог спорта – оценио је Звонко Николић.