Преславе наследиле хајдучка гошћења

Богата трпеза, уместо хајдучких славља, припрема се данас за Васкрс, углавном ради што свечанијег дочека рођака, кумова, пријатеља... Наравно, наздравља се за срећно ново лето и берићет куће. Првог дана, Васкрс “штафету” прихватају Дреновчани. Они отварају сезону преслављања, а већ у понедељак, другог дана Васкрса прихватају Метковци. И тако редом. Свако село има своју преславу и обичаје који се вековима чувају и преносе на млађе.

НЕИЗОСТАВНО
ГОСТОПРИМСТВО
Иконографија је свугде слична. Капије на широким мачванским двориштима су углавном широм отворене. Домаћини свеже избријани у новом оделу и с шеширом на глави, на кућном прагу ишчекују госте. Домаћини се радују пуним аутомобилима. Гласно размишљају, добро би било да сви, посебно највиђенији гости дођу. Припремљено је много хране. Штета би било да се не поједе. Десетак дана је било мобилно стање.
Ограда је свеже офарбана. Зидови миришу на нови креч. Трава на дворишту строго “подшишана”, као на неком уредном фудбалском игралишту.
Жене су знатно раније почеле спремање ситних колача и васкршњих торти. Мушкарци припремају прасад, јагњад и пиће. Нема да нема. Посебно у Мачви, одувек је за преславу и какво друго важно гошћење морало свега да има. Ту ни један домаћин не штеди ни новца ни труда, а после како буде.
Гости се као по некаквом неписаном правилу прво мало задрже на дворишту. Потом мало разгледају шталу. Онда следе коментари шта је данас, а како је некад било.
У гостињској соби, која се некад звала оџаклија се послужује. Приликом окупљања за богатом трпезом, прво се чека кум. За софром започиње прича, обично о здрављу, новој летини откупу свиња и млека, школовању деце... А кад потом крене ручак, разговори мало утихну, а редослед изношења јела за сто се зна. . Прво супа, па кување, пихтије, сарма, прасетина и јагњетина... Пиће је по жељи, а списак понуђеног подугачак.
Поклони које доносе гости су неизоставни, а њима се највише радују деца. Она често знају сатима да “облећу” око неког заборавног госта, неби ли га тако подсетили на неписано правило доношења поклона.
Код старијих породица још увек се задржао обичај спремања “милоште”. Она се даје гостима приликом одласка, а састоји се углавном од најбољих делова печеног прасета или јагњета и најслађих колача.
- То није тако лоше. Из “милоште”, односно новинске хартије којом су били завијени колачи, сазнао сам да излази завичајни лист и прочитао доста занимљивих вести из њега, каже Зоран Зорбић, адвокат из Клења, који данас живи и ради у Београду.

ДУКАТИ РАДИ
ПРЕСТИЖА
Значај некадашњих преслава неупоредив је са данашњим. То је била јединствена прилика да се људи окупе, размене мишљења уз разноврсне посластице.
Будући да раније путеви нису били асфалтирани, а аутобуски саобраћај редак, на преславе се долазило често добро нагланцаним шинским колима, фијакерима или чезама. Коње су за ту прилику специјално припремали, тако да их комшије и домаћини дуж пута могу добро видети.
- Не као ово данас. Седну сви у аутомобил па се и не виде, ни како је ко обучен ни нашминкан. “Пролете” поред нас, да нисмо у стању ни да их пребројимо, каже старина Милан Арсеновић из Шеварица и додаје да је некада било сасвим другачије.
- На вашару су, примера ради, окупљања била много већа. Гости су стизали да се прошетају и одиграју коло. Момци и девојке често у народним ношњама, окићени дукатима, да се види ко је ко и какав мираз носи. Дешавало се и да нека девојка право са вашара одбегне вољеном. Родитељи су се често противили, али време би то излечило.
Било како било али преславе су надживеле векове, забране и разне режиме и остале као мозаик богате српске ризнице.