ГОСПОДАР И СЛУГА

Модерна политичка и уставно-правна теорија истиче да је за одређивање карактера једног политичког поретка најважније сазнати какав положај у њему има човек и грађанин, тј. утврдити онај кључни политички однос, власт- грађанин. Још пре неколико хиљада година је запажено да чим је неко на власти свемоћан, онда грађани постају немоћни, и у том случају, држава и друштво функционишу на принципу господара и слуге. На тај начин функционишу друштва и државе полупериферије цивилизације, у којима је темељни принцип политичког живота, власт је све, а човек је ништа. Тако је држава организована као владавина ауторитарних појединаца, од локалног до највиших државних органа, а не као држава у којој владају закони и демократске институције. У којој мери и колико ће човек у политичком друштву бити поданик или грађанин, зависи од више чинилаца. Између осталог, то је и питање човековог личног односа према власти, односно од његове способности да буде релативно независан, а самим тим и морално аутономан у односу на власт. Релативна независност је у тесној вези са економском независношћу, и то је најслабија тачка у земљама у транзицији, у којима долази до драстичног пада животног стандарда већине становништва.
Још је Имануел Кант (1724-1804) констатовао да је човек и сам крив ако дозволи да буде поданик, пре свега због своје непросвећености, односно незрелости, јер су његова лењост и кукавичлук препрека да се служи сопственим разумом, и достигне стање просвећености. Ширење слобода и развијање идеје о слободи као темељном принципу организације друштва, је услов без кога нема неопходних претпоставки за развијање личности. Без услова за образовање снажних личности ни једно друштво не може напредовати.