Кривина у огледалу
Где вам је шатор?
Опозиција у Србији је прешла у нову фазу протеста против актуелног режима. Формирана је Слободна зона испред Председништва Србије на Андрићевом венцу.
И шта сад? Сада треба ићи корак даље и осмислити свакодневне активности како би та зона у оправом смислу речи заслужила придев „слободна“. Тешко да ћемо од слободне зоне постати слободна држава, али је важно радити на томе свакодневно. Константан притисак на власт је нешто што Прворођеног чини константно нервозним. Никада не смемо да заборавимо да смо захваљујући протестима широм Србије успели да, барем на кратко, уклонимо са функција оне, слободно могу да напишем, барабе из Бруса и Гроцке. Колико нам је познато и главни лапсус СНС Зоран Бабић више није на функцији и то поново после притиска јавности. Неке мале победе су извојеване. Захваљујући Слободној зони, сазнали смо да председник уме да на посао дође и после пола десет, а не од пет, шест ујутру. И то је још један мали успех.
Главна борба опозиције у Србији мора да се огледа у два захтева - слободни медији и слободни избори. Без ова два детаља ми нисмо држава већ црна рупа у срцу Европе. Друга је ствар што се та иста Европа прави глува и слепа на ту чињеницу. Али, то је оно што ми је најдраже у овој борби. Нема ту ни Амера, ни Руса, ни Британаца, ни Македонаца. Сами смо и ни од кога немамо никакве помоћи. Нити нам треба. Људи морају да схвате да се за слободу морају сами изборити. Ако то не желе, онда су се предали и немају право да траже емпатију за њихово „сендвичарење“ са старим српским оправдањем - морао сам.
Сви знамо да Пинк и Хепи никада, нити су били слободни, нити ће бити. То су сервиси власти, а не народа, вазда били и остали. Не треба нама ни Информер да се ослободи. Све ће то једног дана са се сруши као кула од карата. Нама треба слободан Јавни сервис који подразумева поштовање основног новинарског правила - друга страна. Шта то значи? То је обавеза свакога ко се бави новинарством, у информативном смислу, да када неко некога оптужи, нападне, буде омогућено да овај други и одговори на истом месту у истом обиму. Тако се ради, не само на јавним сервисима који то стварно јесу, већ и у оним медијима који су се декларативно определили за једну страну попут ЦиЕнЕна и Фокса у Америци. Само је год нас могуће да председник државе за, како он каже, небитне људе из опозиције, говори да су лоповчине, фашисти, олош и багра, а да нико од њих нема могућност да му одговори.
Ево, ових дана је одржано рочиште на суду по тужби Драгана Ђиласа против Горана Весића. Ђилас је тужио Весића због тога што га назива лоповчином. И знате шта је Весић рекао пред судом? Није поновио да је Ђилас лоповчина, већ да је све то речено у духу политичке борбе, јер политичка борба није академска!? Лако је некога етикетирати када вам тај не може одговорити. Е, зато се морамо борити за слободу медија.
Потез власти који би осоколио протесте у Србији је расписивање ванредних избора. Грађани би се тада мобилисали око идеје да се на фалш изборе не излази и та ситуација би довела до правог бунта и бојкота гласања. Био би то онај моменат који сви очекујемо. Прворођени, међутим, није глуп и зна то, без обзира што су свих 7.000 функционера његове секте осетили слабост опозиције, такорећи, намирисали крв и живе за тренутак када ће њихов шеф да одлучи да се иде на биралишта. Може њих 70.000 да буде за изборе, али у тој странци, као и у држави, одлучује један човек, а сви остали представљају огроман параван.
Без слободних медија нема ни слободних избора, а без слободних медија Прворођени ће постати Доживотни. Томе се надају и шабачки напредњаци који се попут Пинка баве копирањем. Неспособни да осмисле свој протест, планирали да разапну шатор у Шапцу. И шта се десило, наравно ништа. Брже, боље, јаче, неко их је спречио у томе, јер би стварно било глупо да се спрдају са шатором у Београду, а онда тај исти шатор поставе у Шапцу. Мада, можда и грешим. Ако су хтели да организују штрајк глађу против опозиције, могу да и шатор ископирају, надреалисти су то.
И шта сад? Сада треба ићи корак даље и осмислити свакодневне активности како би та зона у оправом смислу речи заслужила придев „слободна“. Тешко да ћемо од слободне зоне постати слободна држава, али је важно радити на томе свакодневно. Константан притисак на власт је нешто што Прворођеног чини константно нервозним. Никада не смемо да заборавимо да смо захваљујући протестима широм Србије успели да, барем на кратко, уклонимо са функција оне, слободно могу да напишем, барабе из Бруса и Гроцке. Колико нам је познато и главни лапсус СНС Зоран Бабић више није на функцији и то поново после притиска јавности. Неке мале победе су извојеване. Захваљујући Слободној зони, сазнали смо да председник уме да на посао дође и после пола десет, а не од пет, шест ујутру. И то је још један мали успех.
Главна борба опозиције у Србији мора да се огледа у два захтева - слободни медији и слободни избори. Без ова два детаља ми нисмо држава већ црна рупа у срцу Европе. Друга је ствар што се та иста Европа прави глува и слепа на ту чињеницу. Али, то је оно што ми је најдраже у овој борби. Нема ту ни Амера, ни Руса, ни Британаца, ни Македонаца. Сами смо и ни од кога немамо никакве помоћи. Нити нам треба. Људи морају да схвате да се за слободу морају сами изборити. Ако то не желе, онда су се предали и немају право да траже емпатију за њихово „сендвичарење“ са старим српским оправдањем - морао сам.
Сви знамо да Пинк и Хепи никада, нити су били слободни, нити ће бити. То су сервиси власти, а не народа, вазда били и остали. Не треба нама ни Информер да се ослободи. Све ће то једног дана са се сруши као кула од карата. Нама треба слободан Јавни сервис који подразумева поштовање основног новинарског правила - друга страна. Шта то значи? То је обавеза свакога ко се бави новинарством, у информативном смислу, да када неко некога оптужи, нападне, буде омогућено да овај други и одговори на истом месту у истом обиму. Тако се ради, не само на јавним сервисима који то стварно јесу, већ и у оним медијима који су се декларативно определили за једну страну попут ЦиЕнЕна и Фокса у Америци. Само је год нас могуће да председник државе за, како он каже, небитне људе из опозиције, говори да су лоповчине, фашисти, олош и багра, а да нико од њих нема могућност да му одговори.
Ево, ових дана је одржано рочиште на суду по тужби Драгана Ђиласа против Горана Весића. Ђилас је тужио Весића због тога што га назива лоповчином. И знате шта је Весић рекао пред судом? Није поновио да је Ђилас лоповчина, већ да је све то речено у духу политичке борбе, јер политичка борба није академска!? Лако је некога етикетирати када вам тај не може одговорити. Е, зато се морамо борити за слободу медија.
Потез власти који би осоколио протесте у Србији је расписивање ванредних избора. Грађани би се тада мобилисали око идеје да се на фалш изборе не излази и та ситуација би довела до правог бунта и бојкота гласања. Био би то онај моменат који сви очекујемо. Прворођени, међутим, није глуп и зна то, без обзира што су свих 7.000 функционера његове секте осетили слабост опозиције, такорећи, намирисали крв и живе за тренутак када ће њихов шеф да одлучи да се иде на биралишта. Може њих 70.000 да буде за изборе, али у тој странци, као и у држави, одлучује један човек, а сви остали представљају огроман параван.
Без слободних медија нема ни слободних избора, а без слободних медија Прворођени ће постати Доживотни. Томе се надају и шабачки напредњаци који се попут Пинка баве копирањем. Неспособни да осмисле свој протест, планирали да разапну шатор у Шапцу. И шта се десило, наравно ништа. Брже, боље, јаче, неко их је спречио у томе, јер би стварно било глупо да се спрдају са шатором у Београду, а онда тај исти шатор поставе у Шапцу. Мада, можда и грешим. Ако су хтели да организују штрајк глађу против опозиције, могу да и шатор ископирају, надреалисти су то.
Ненад Кулачин
Најновији број
18. април 2024.
