ЧЕТРДЕСЕТ ГОДИНА СА „ГЛАСОМ ПОДРИЊА“
Верна читатељка Зора
Зора Станковић, просветни радник у пензији, наша је верна читатељка. Није „прескочила“ ниједан број „Гласа Подриња“ протеклих четрдесет година.
Зора је рођена у Шапцу, у годинама страдања Другог светског рата. Имала је само три месеца када су јој Немци ухапсили оца. Одрастала је са мајком, која је чувала децу и спремала туђе куће док се није запослила као чистачица. Живеле су на Камичку, у кући са високим плафонима, у којој је једино топло било за Божић. Тада би се сарма „крчакала“, па се ватра целу ноћ ложила. Иначе, „седиш код шпорета, грејеш нос, леђа ти зебу“.
- Било је скромно, али лепо. Сви смо некако били задовољни, без обзира колико смо имали, каже наша саговорница.
Године ’59 уписала се у Пољопривредну школу и са мајком преселила из улице Небојше Јерковића у Војводе Путника. Ту је, од станодавца Драгана Савића, научила да редовно чита Глас Подриња и Политику.
- Дао нам је три одељења, собу, купатило, које нам је служило као кухиња и шпајз. Живео је сам и требало му је друштво. Моја обавеза је била да му донесем канту артерске воде са Камичка и купим новине. Тако је то почело.
По завршетку Више педагошке школе у Земуну, предавала је домаћинство и хемију. Прва служба јој је била у основној школи у Горњој Врањској. Аутобус је чекала код Поште, као и они који су путовали до Летњиковца. Ту, на потезу између Поште и Позоришта, први пут је угледала свог будућег супруга. Видео је и он њу, нема сумње, али, све је, у то време, ишло својим редом.
- Ту смо се срели, а упознали на шабачком корзоу. Од биоскопа Париз до Пека, била је страна за младе, а друга, од Суда и Општине до Апотеке, за озбиљније, оне који су завршили школу и почели да раде. Званично смо се упознали испред Зеленог венца.
Шабачки корзо је тада био најбољи „проводаџија“. Зора га се са носталгијом сећа, као и одлазака у биоскоп и позориште са школом.
- Годину дана смо се шетали, а после узели. Док се нисмо преселили у Београд, добили смо двоје деце, Љубишу и Марију.
Те, ‘71 године, престала је да чита Политику, зато што је супруг читао Новости. Требало је да имају једне „његове“ и једне „њене“ новине. Зора се определила за локални лист. Када су се преселили у српску престоницу, осамдесет треће, постала је претплатник Гласа Подриња.
- У Београду нисам радила као просветни радник. Град је огроман, а деца другачија него у Шапцу. Радила сам канцеларијски посао. Папир где оставиш, сутра ћеш наћи.
У Београду живи последњих тридесет шест година. Тамо јој живе деца и три унука, који су њена велика радост. Жао јој је што нема унучицу, али “већ дође понека девојчица“. Ипак, остала је носталгија за родним градом.
- Срце ми је велико као кућа сваки пут кад дођем у Шабац. Са генерацијом из Пољопривредне школе састајем се сваке последње суботе у мају. Сваког лета проводим петнаест дана у породичној кући мог супруга, у улици Милоша Поцерца. Мада, све ређе срећем познате људе. Последњи пут кад сам била у Шапцу, видела сам три бивша ученика и много се обрадовала.
Зору смо позвали у госте када буде долазила у Шабац. Од Гласа Подриња је, пре много година, добила телевизор, као прву награду за познавање историје Подриња. Мора бити да постоје награде и за вишедецинјске читаоце.
А ЗА ЗОРУ - ТЕЛЕВИЗОР
У току лета ‘63. била је у току наградна игра Гласа Подриња“ – Познавање историје Подриња. Зора је сецкала купоне, прикупљала, писала одговоре и послала на време. Памти да је у септембру било извлачење срећних добитиника.
Дошла јој је другарица и рекла: „Драгичка! Добила си телевизор! Сад сам прочитала у Гласу Подриња, а и мој ујак је био присутан када је било извлачење добитника“. Кренуле су да се увере, у просторије Гласа Подриња, који је у то време био у „Лазиној“ апотеци. Шездесетих је телевизор био права атракција.
Зора је рођена у Шапцу, у годинама страдања Другог светског рата. Имала је само три месеца када су јој Немци ухапсили оца. Одрастала је са мајком, која је чувала децу и спремала туђе куће док се није запослила као чистачица. Живеле су на Камичку, у кући са високим плафонима, у којој је једино топло било за Божић. Тада би се сарма „крчакала“, па се ватра целу ноћ ложила. Иначе, „седиш код шпорета, грејеш нос, леђа ти зебу“.
- Било је скромно, али лепо. Сви смо некако били задовољни, без обзира колико смо имали, каже наша саговорница.
Године ’59 уписала се у Пољопривредну школу и са мајком преселила из улице Небојше Јерковића у Војводе Путника. Ту је, од станодавца Драгана Савића, научила да редовно чита Глас Подриња и Политику.
- Дао нам је три одељења, собу, купатило, које нам је служило као кухиња и шпајз. Живео је сам и требало му је друштво. Моја обавеза је била да му донесем канту артерске воде са Камичка и купим новине. Тако је то почело.
По завршетку Више педагошке школе у Земуну, предавала је домаћинство и хемију. Прва служба јој је била у основној школи у Горњој Врањској. Аутобус је чекала код Поште, као и они који су путовали до Летњиковца. Ту, на потезу између Поште и Позоришта, први пут је угледала свог будућег супруга. Видео је и он њу, нема сумње, али, све је, у то време, ишло својим редом.
- Ту смо се срели, а упознали на шабачком корзоу. Од биоскопа Париз до Пека, била је страна за младе, а друга, од Суда и Општине до Апотеке, за озбиљније, оне који су завршили школу и почели да раде. Званично смо се упознали испред Зеленог венца.
Шабачки корзо је тада био најбољи „проводаџија“. Зора га се са носталгијом сећа, као и одлазака у биоскоп и позориште са школом.
- Годину дана смо се шетали, а после узели. Док се нисмо преселили у Београд, добили смо двоје деце, Љубишу и Марију.
Те, ‘71 године, престала је да чита Политику, зато што је супруг читао Новости. Требало је да имају једне „његове“ и једне „њене“ новине. Зора се определила за локални лист. Када су се преселили у српску престоницу, осамдесет треће, постала је претплатник Гласа Подриња.
- У Београду нисам радила као просветни радник. Град је огроман, а деца другачија него у Шапцу. Радила сам канцеларијски посао. Папир где оставиш, сутра ћеш наћи.
У Београду живи последњих тридесет шест година. Тамо јој живе деца и три унука, који су њена велика радост. Жао јој је што нема унучицу, али “већ дође понека девојчица“. Ипак, остала је носталгија за родним градом.
- Срце ми је велико као кућа сваки пут кад дођем у Шабац. Са генерацијом из Пољопривредне школе састајем се сваке последње суботе у мају. Сваког лета проводим петнаест дана у породичној кући мог супруга, у улици Милоша Поцерца. Мада, све ређе срећем познате људе. Последњи пут кад сам била у Шапцу, видела сам три бивша ученика и много се обрадовала.
Зору смо позвали у госте када буде долазила у Шабац. Од Гласа Подриња је, пре много година, добила телевизор, као прву награду за познавање историје Подриња. Мора бити да постоје награде и за вишедецинјске читаоце.
У току лета ‘63. била је у току наградна игра Гласа Подриња“ – Познавање историје Подриња. Зора је сецкала купоне, прикупљала, писала одговоре и послала на време. Памти да је у септембру било извлачење срећних добитиника.
Дошла јој је другарица и рекла: „Драгичка! Добила си телевизор! Сад сам прочитала у Гласу Подриња, а и мој ујак је био присутан када је било извлачење добитника“. Кренуле су да се увере, у просторије Гласа Подриња, који је у то време био у „Лазиној“ апотеци. Шездесетих је телевизор био права атракција.
М.Ф.
Најновији број
18. април 2024.
