УЛОГА РАДНИЧКИХ СИНДИКАТА ДАНАС
Покрет за живот и рад у демократском друштву
Када су настајали, синдикати су представљали потребу радника чији се положај од робова разликовао тек по некој, обично минорној надници и по крајње дискутабилним правима где послодавац није, попут робовласника, баш власник радника, али је власник његовог времена. Закон тржишта огледао се у пароли „Уколико ти нећеш, има ко хоће за тај новац“, прековремени рад није постојао као категорија, радно време само формална одредница, а свака штета, био крив или не, била је на терет „сужњег којег мори глад“. Ондашњи синдикати беху организације које су некада попримале и карактер борбених скупина, јер ни физичко насиље надређених није страно. Осмишљени су методи борбе, штрајк је заживео, демонстрације пред капијама фабрика, уобличени су снови о „три осмице“ (осам сати рада, осам сати слободног времена, осам сати сна), основни захтев најчувенијих демонстрација радника 1886. године у Чикагу (1-4. мај 1886. године).
Времена су се променила, у 20. веку. Догодило се преплитање идеје синдикалног организовања и идеологије социјализма. Радничке организације су трајале, шириле се у целом свету, превазилазиле су границе држава где је социјализам био владајућа идеологија. Они „на Западу“, у земљама где је капиталистички систем носио превагу, којима солидарност запослених није одговарала, оптуживале су синдикате за тајно политичко деловање и подривање система. На другој страни, оној „црвеној“, синдикате је држава „присвојила“. Уместо улоге представника једне групе, класе, како год је пријемчивије, оне која преговара са државом, постали су једно, те су синдикати, баш код нас, деценијама били асоцијација за набавку зимнице и других потребштина на рате, по повољним условима.
Синдикати су се изборили за позицију чиниоца у социјалном дијалогу. Иако у теорији су држава, послодавци и синдикати на истом нивоу током преговора, јасно је да је баш синдикални чинилац, као најмлађи „за столом“ потцењен. Као и времена првог пасуса, прошла су и ова из претходног одељка, ново доба долази, носи своје карактеристике, али идеја синдикалног организовања, по својој суштини је ванвременска и мора да живи, ако не заувек, онда докле год постоји и један запослени, односно све док егзистира и једна особа која има улогу радника, у хијерархији позиционираног испод некога од кога добија накнаду за рад. Нажалост, радничка права су далеко од остварених, однос према раднику „миљама удаљен“ од задовољавајућег, а непоштовање је изражено на прикривене начине. Живимо у неком другачијем периоду, различитих радних односа, економских и друштвених карактеристика свакодневице и сада је време када синдикати треба да се прилагоде томе тако да не изгубе своју суштину, бит коју носе, истиче председник Уједињеног гранског синдиката „Независност“, професор на Факултету политичких наука Универзитета у Београду, проф. др Зоран Стојиљковић.
-Суштина је у солидарности. Не може да истински егзистира организација као синдикат ако нестане идеје солидарности међу људима. Солидарност је врлина коју треба подстицати од најранијег узраста. Окупљања на локалном нивоу, дружења, размена искуства оних у сличном положају су клица из којег ће да изникне плод заједништва важног у многим сегментима живота – истиче Стојиљковић.
На путу опстанка и успеха синдиката, неопходна је сарадња, не само међу синдикалним организацијама, већ и свим другим организацијама, групама грађана који немају политички предзнак, али имају смислене циљеве опште добробити.
-У ситуацији у којој смо ни препуцавања, ни жалопојке немају смисла. Смисла има само солидарност на делу и вештина да се за циљеве заборављене сиромашне већине али и младих и свих професионално унижених стручних и образованих боримо заједно. Промена неће бити све док не схватимо да нас се тичу и оправдани захтеви других и док их не подржимо. Тражимо подршку сопственим захтевима, али подржавамо, примера ради, протесте локалног становништва и представника еколошких организација против изградње мини хидроелектрана у Србији (НЕ ЗА МХЕ), протесте мајки против неповољних законских решења везаних за надокнаду породиљског одсуства (Маме су закон) или пак иницијативе усмерене против непримереног деловања јавних извршитеља (Здружена акција Кров над главом). Протести неће сами по себи довести до промена али наду и енергију држе будним указујући на корумпираност елита, неефикасност јавних услуга, погубност мера штедње, растуће социјалне неједнакости, на недостатак солидарности и социјалне правде и унижено људско достојанство.
Економија данашњице заснована је на информационим технологијама, економији знања, а уместо запсолених по уговорима о раду на одређено и неодређено време, све више је оних са различитим типовима уговора који су практично искључујући за приступ синдикатима. Време је, додаје професор Стојиљковић, да синдикат прерасте из организације за заштиту права радника у покрет.
-Наш циљ стаје у једну реченицу: да достојанствено живимо и радимо у нормалном и пристојном демократском друштву. Друштву у коме се положај стиче захваљући марљивости, таленту, знању и целоживотном учењу а не коруптивним муљањем и прелетањима у таборе победника. Економија заснована на знању и иновацијама, паметни раст је део тројства у које спадају и одрживи раст (подстицањем конкурентности и производњом која се ефикасније односи према ресурсима) и за нас у синдикатима посебно важан инклузивни раст (бољим и сигурнијим учешћем на тржишту рада, борбом против сиромаштва и социјалном кохезијом). Међутим, дигитализација и инвестиције у информационо-комуникациону инфраструктуру не значе много без образоване и обучене радне снаге, али и развијених организационих и управљачких структура. То су уједно и главни изазови са којима се Србија суочава. Решење је по нашем мишљењу у социјалном пакту о развоју и запошљавању до кога се долази кроз институције и праксу социјалног дијалога и партнерство за демократске промене са свима који деле наша уверења.
Иза нас је још један Међународни празник рада. У Београду је одржана традиција окушљања представника синдиката, док је из неких европских градова до нас стизала слика о протестима где су се синдикалци сукобљавали са полицијом.
-Мислим да се код нас преувеличавају протести у неким европским метрополама. Многи од тих тргова су мањи него што мислите, те ни бројност није таква каква се чини. Да ли би заиста имало ефекта да ми организујемо неки протест у коме ћемо улазити у институције где нема никога на нерадни дан, да ли би заиста то помогло остваривању наших циљева? Мислим да не. Треба да артикулишемо своје захтеве, да презентујемо зашто су они важни и да аргументи, а не сила, буду снага на којој ћемо базирати све наредне потезе – закључује Стојиљковић.
Времена су се променила, у 20. веку. Догодило се преплитање идеје синдикалног организовања и идеологије социјализма. Радничке организације су трајале, шириле се у целом свету, превазилазиле су границе држава где је социјализам био владајућа идеологија. Они „на Западу“, у земљама где је капиталистички систем носио превагу, којима солидарност запослених није одговарала, оптуживале су синдикате за тајно политичко деловање и подривање система. На другој страни, оној „црвеној“, синдикате је држава „присвојила“. Уместо улоге представника једне групе, класе, како год је пријемчивије, оне која преговара са државом, постали су једно, те су синдикати, баш код нас, деценијама били асоцијација за набавку зимнице и других потребштина на рате, по повољним условима.
Синдикати су се изборили за позицију чиниоца у социјалном дијалогу. Иако у теорији су држава, послодавци и синдикати на истом нивоу током преговора, јасно је да је баш синдикални чинилац, као најмлађи „за столом“ потцењен. Као и времена првог пасуса, прошла су и ова из претходног одељка, ново доба долази, носи своје карактеристике, али идеја синдикалног организовања, по својој суштини је ванвременска и мора да живи, ако не заувек, онда докле год постоји и један запослени, односно све док егзистира и једна особа која има улогу радника, у хијерархији позиционираног испод некога од кога добија накнаду за рад. Нажалост, радничка права су далеко од остварених, однос према раднику „миљама удаљен“ од задовољавајућег, а непоштовање је изражено на прикривене начине. Живимо у неком другачијем периоду, различитих радних односа, економских и друштвених карактеристика свакодневице и сада је време када синдикати треба да се прилагоде томе тако да не изгубе своју суштину, бит коју носе, истиче председник Уједињеног гранског синдиката „Независност“, професор на Факултету политичких наука Универзитета у Београду, проф. др Зоран Стојиљковић.
-Суштина је у солидарности. Не може да истински егзистира организација као синдикат ако нестане идеје солидарности међу људима. Солидарност је врлина коју треба подстицати од најранијег узраста. Окупљања на локалном нивоу, дружења, размена искуства оних у сличном положају су клица из којег ће да изникне плод заједништва важног у многим сегментима живота – истиче Стојиљковић.
На путу опстанка и успеха синдиката, неопходна је сарадња, не само међу синдикалним организацијама, већ и свим другим организацијама, групама грађана који немају политички предзнак, али имају смислене циљеве опште добробити.
-У ситуацији у којој смо ни препуцавања, ни жалопојке немају смисла. Смисла има само солидарност на делу и вештина да се за циљеве заборављене сиромашне већине али и младих и свих професионално унижених стручних и образованих боримо заједно. Промена неће бити све док не схватимо да нас се тичу и оправдани захтеви других и док их не подржимо. Тражимо подршку сопственим захтевима, али подржавамо, примера ради, протесте локалног становништва и представника еколошких организација против изградње мини хидроелектрана у Србији (НЕ ЗА МХЕ), протесте мајки против неповољних законских решења везаних за надокнаду породиљског одсуства (Маме су закон) или пак иницијативе усмерене против непримереног деловања јавних извршитеља (Здружена акција Кров над главом). Протести неће сами по себи довести до промена али наду и енергију држе будним указујући на корумпираност елита, неефикасност јавних услуга, погубност мера штедње, растуће социјалне неједнакости, на недостатак солидарности и социјалне правде и унижено људско достојанство.
Економија данашњице заснована је на информационим технологијама, економији знања, а уместо запсолених по уговорима о раду на одређено и неодређено време, све више је оних са различитим типовима уговора који су практично искључујући за приступ синдикатима. Време је, додаје професор Стојиљковић, да синдикат прерасте из организације за заштиту права радника у покрет.
-Наш циљ стаје у једну реченицу: да достојанствено живимо и радимо у нормалном и пристојном демократском друштву. Друштву у коме се положај стиче захваљући марљивости, таленту, знању и целоживотном учењу а не коруптивним муљањем и прелетањима у таборе победника. Економија заснована на знању и иновацијама, паметни раст је део тројства у које спадају и одрживи раст (подстицањем конкурентности и производњом која се ефикасније односи према ресурсима) и за нас у синдикатима посебно важан инклузивни раст (бољим и сигурнијим учешћем на тржишту рада, борбом против сиромаштва и социјалном кохезијом). Међутим, дигитализација и инвестиције у информационо-комуникациону инфраструктуру не значе много без образоване и обучене радне снаге, али и развијених организационих и управљачких структура. То су уједно и главни изазови са којима се Србија суочава. Решење је по нашем мишљењу у социјалном пакту о развоју и запошљавању до кога се долази кроз институције и праксу социјалног дијалога и партнерство за демократске промене са свима који деле наша уверења.
Иза нас је још један Међународни празник рада. У Београду је одржана традиција окушљања представника синдиката, док је из неких европских градова до нас стизала слика о протестима где су се синдикалци сукобљавали са полицијом.
-Мислим да се код нас преувеличавају протести у неким европским метрополама. Многи од тих тргова су мањи него што мислите, те ни бројност није таква каква се чини. Да ли би заиста имало ефекта да ми организујемо неки протест у коме ћемо улазити у институције где нема никога на нерадни дан, да ли би заиста то помогло остваривању наших циљева? Мислим да не. Треба да артикулишемо своје захтеве, да презентујемо зашто су они важни и да аргументи, а не сила, буду снага на којој ћемо базирати све наредне потезе – закључује Стојиљковић.
Д. Благојевић
Најновији број
18. април 2024.
