Пањ и гљиве

Најрадоснији хришћански празник у дане одевене радошћу и добротом те помирљивим односом ка свему и топлотом према најближима одвео нас је трагом мудре времешне старине у Поцерину. Кућа трошна, међу ретким оџаклијама и црвена јаја уз плам времешне пећи дочекаше нас и умише истинским миром.
Да се и ваистину роди све што се лепим да назвати постара се старина подсећањем на своје претке и обичаје. Била ту и нана Иконија која је умела лепиње и ђаконије уз јаја чељади па и сувих шљива и тако редом даровати а ђед Стеван седео на троношцу у углу крај ватре и чекао да се деца окупе. А онда из приче у причу седлао коње и беле и вране и стада бела и ђеда у гуњу и вуненим чарапама и лети и зими и беседио о ономе што мора доћи и што тако лепо беше.
Знало се и ко је у предњем челу и ко чарапе сазува и ко ноге пере и веш пегла у бакиној од мираза пегли на ћумур и ко... Легенда вели, почињао, да се у селу браћа, газде, завадише око ливадице са извором питке лековите воде до на крв. Само се чекала прилика за зло и тако из лета у лето. Брат старији имао ћер јединицу која стрица није смела ни погледати. И кићене свате дочекала погледавши у суседну авлију где стриц, стрина и три брата седе сузних очију у секу који туђин изводи пред кићене свате. Пролазила лета, а у дому никако да осване плач дечији да се заљуља колевка. Измаче и деценија стрпљења, спремао се и рат, браћа већ остарила а мржња расла. Тек млађи усни да посечено воће у нападу мржње крај ливадице треба заменити новим. Зборила прабака Загорка упорно данима, летима. И крадом сачека зета и рече му то. Са јесени посадише јабуку и крушку и гле Божијег указа! Већ уморна од чекања синовица роди близанце, а прабаба Загорка неста из сна. Деца расла и порасла али највише волела да се играју у ливадици и окрепе на извору. Анђелија и Анђелко понајвише волели ђеда из суседне авлије али крадом. Све док их ђед рођени не виде како му у игри чупају брке и милују погледом. Засузи око већ старине и око Ускрса остави штап на међи и пође брату у загрљај. Мржња изгуби битку а слога окити сваким берићетом имања а на ливадици се окупљала нова деца и китњасти смех орио летима, затварала се страница легенде.
А сада зборио стари у једној од кућа стасали млади и окупљали се у трошној кући али ђеда нико ни да погледа. Ни старији да га за савет припитају нити било шта прозборе. Он се крио уз магазу и замишљено зурио у даљину. Тек једног дана приђе му постарија рођака и Бога назва а он сузна ока само промрмља да пањ не виде а печурке ките свакаквом пажњом и опет одлута у даљину.
Веле у пар суседних села да се и сада о годовима прича о овим речима и мери колико је ново време укинуло сваки траг онога што други народи негују, већ смо стигли да се од пања учини човек у даљини али су се и гљиве проредиле, додају они који умеју видети сутра. Тек понегде се чује дечији плач али око старина се ретко ко окупља. Да чује и да како веле уме чиме да светује долазеће јер тврде стари док не умолимо добротом да зло нестане биће га или што ће можда после ових речи неко препознати да морамо видети и пањ и гљиве да би смо измирили и времена али и себе са собом.
Пут у Поцерину уз васкршње мирисе свевремене, учинио је да у повратку у шумарцима потражимо погледом и пањ и гљиве. И апсурда ли, пањева сасухлих смо се нагледали али гљива тек понегде. Исечене су шуме старина а огњишта погасила.Уз поуку, не да се видети ма колико гљива било да и пањ дрема и носи корен и гљива самих. Наставак ове приче препуштамо Вама...