Инфо

Берза

  • aero 848 ▼ -0,24%
  • akdm 342 ▲ 6,88%
  • dnos 3.200 ⚫ 0,00%
  • gmon 2.001 ▼ -0,25%
  • irtl 900 ⚫ 0,00%
  • kmbn 3.299 ▼ -0,03%
  • mtlc 1.950 ▲ 0,05%
  • niis 710 ▲ 0,28%
  • pdza 8.500 ▲ 2,41%
  • puue 140 ⚫ 0,00%
  • tpdn 300 ⚫ 0,00%
  • trgom 955 ⚫ 0,00%
(23. мај 2019.)
ШАПЧАНИН У АМЕРИЦИ: ПРОФ. ДР НЕБОЈША КНЕЖЕВИЋ

НИКАД НЕ РЕЦИ НИКАД

Кад сам први пут отишао у Америку, помислио сам „Не свиђа се мени ово“. Писао сам супрузи, која је остала у Београду: „Доћи ћемо једном заједно да видиш Америку, али да овде радимо и живимо, не долази у обзир“. Никад не реци никад. Неке ствари у животу се поклопе онако како најмање очекујете
НИКАД НЕ РЕЦИ НИКАД
Проф. др Небојша Кнежевић рођен је у Шапцу, 1972. године. До петог основне, живео је у насељу Бенска бара. Када се, са породицом, преселио на Тркалиште, наставио је похађа „Јанкову“ школу, коју је завршио одличним успехом. Био је вуковац Зелене (Медицинске школе „Др Андра Јовановић“), на смеру фармацеутски техничар. „Уколико не заврши факултет“, размишљали су његови родитељи, „има добру школу, запослићемо га у Зорка Фарми“. А данас је др Ник, како га зову у Америци, један од водећих анестезиолога и лекара из области терапије бола у држави Илиноис и ванредни професор на тамошњем универзитету. „Живот је чудо“ и тајанствени су путеви Господњи.
Када је отишао из Шапца на студије медицине, иако користи сваку прилику да дође, није се више вратио у родни град. По завршетку, остао је на факултету да ради као асистент на Катедри клиничке фармакологије. Захваљујући програму размене асистената и студената заврших година београдског и новосадског Универзитета, отишао је у Америку (2001) на месец и по дана. Питали смо га какав је био први утисак.
- Помислио сам „Не свиђа се мени ово“ (смех). Писао сам супрузи, која је остала у Београду: „Доћи ћемо једном заједно да видиш Америку, али да овде радимо и живимо, не долази у обзир“. Никада не реци никад. Неке ствари у животу се поклопе онако како најмање очекујете.
Вратио се у Београд, магистрирао и завршио специјализацију из клиничке фармакологије. Када је отишао у Америку (2003) да докторира, његов живот је кренуо другим током. Прихватио је позив Универзитета Илионис у Чикагу. Не слушајући савете, на пут је кренуо са супругом Иваном и кћеркицом која је тада имала годину и по дана. Почетак је, као и сваки, био трновит.
- Колико год да је ситуација у нашој земљи несређена, кад дођете тамо, неизбежно идете низбрдо. Тешко је уклопити се у нову средину, посебно кад човек нема никог свог. Тетка девојке мој тадашњег студента, коју никад пре тога нисмо видели, сачекала нас је на аеродрому. Тако смо кренули у непознат свет. Потребно је да прође минимално пет година да бисте схватили где сте и како тај систем функционише.
У међувремену је специјализирао анестезиологију и завршио субспецијализацију из области терапије бола. Када је постао шеф за науку и едукацију на Катедри за анестезију, престао је да ради у сали. Шеф је и Центра за клиничке студије где испитује лекове за терапију различитих врста болова.
- Мој посао су специјализанти и истраживачки пројекти, клиничке студије за нове лекове, што подразумева велику одговорност и посвећеност. Терапија бола није једноставна, зато што је бол комплексна категорија. Дешава се да пацијенти са депресијом и анксиозношћу оду у бол да би скренули пажњу на себе, а неретко, пацијенти са дуготрајним боловима оболе од депресије.
На питање како све стиже, др Ник одговара да у Америци радни дан дуго траје и да би, без подршке супруге, која није нострификовала диплому Медицинског факултета да би се посветила деци, породица много трпела.
Ивана данас ради као менаџер у Центру за клиничка испитивања.Ћерка Емилија, која је пролазила кроз све процесе прилагођавања заједно са родитељима, данас има седамнаест година, трећи је разред средње школе и размишља о колеџу. Син Сава у септембру пуни петнаест. Обоје одлично говоре српски језик и сваки летњи распуст проводе у Србији.
- Залуђени су фолклором. Чланови су црквеног фолклорног ансамбла. Поред тога, играју и у приватној групи „Дукати и бисери“. Прошле године добили су награду публике на Фестивалу у Бања Луци.
У најсрпскијем америчком граду, Кнежевићи лече носталгију одласком на ајвар, бурек, или ћевапе у неком од бројних српских ресторана. Одавно је незванично важећа цифра од 300.000 Срба који живе у Чикагу, иако у званичном упитнику још увек не постоји опција да заокружите српску националност.
- Мислим да тамо има сада сигурно пола милиона људи из бивше Југославије. Разлике се губе када си далеко.
Од пре две године, гостујући је професор на Медицинском факултету у Београду. Тамо је схватио колико Србија улаже у своје студенте и има потребу да, на свој начин, захвали и пренесе знање младим колегама код нас. И не само то. Кнежевић је спреман да, кад код може, помогне нашим људима. У његовом тиму увек је неколико Срба, њему се обраћају за препоруку када желе да упишу медицину, или када намеравају да, по завршетку студија, окушају срећу „преко баре“. Мада, ни тамо није као што је било.
- Има нас доста, конкуренција је све већа, отварају се приватни факултети, па је и потреба за страним лекарима све мања. Надам се да ће се зауставити одлив мозгова из Србије. Прилив у Америку се смањио зато што је Немачка отворена. Не само да велики број младих људи одлази тамо, него и они којима је остало неколико година до пензије.
Данас, већина младих људи има један циљ – да оде одавде. Не постављају питање шта би желели да раде и чиме да се баве, а да не говоримо о потреби бића да спозна сопствену предодређеност. Отићи одавде је као награда на лутрији живота.
- Мора потхитно нешто да се уради. Видео сам, док сам спремао докторат, да ће Кинези далеко догурати. Једном колеги нудили су да се, одмах по завршетку доктората, врати и постане доцент на факултету. Други је постао директор неког института. То је било 2004. Данас је Кина изузетно напредовала. Пошто сам уредник и рецензент многих медицинских часописа, примећујем да су њихови радови све квалитетнији.
Др Кнежевић најмање три пута годишње долази у Србију. Сваки пут, понекад и на неколико сати, дође у родни град.
У разговору је опуштен, без трунке надмености, која је, понекад, пратилац успешних. Но, они који су истински остварени, обично су лишени гордости. Спонтан, смеје се од срца, искрено. „А у улици Јована Цвијића расту друга деца...“
Др Небојша Кнежевић завршио је Медицинску школу (1991), смер фармацеутски техничар, као носилац Вукове дипломе.
Године 1997. завршио је Медицински факултет са просеком 9.87. После лекарског стажа и положеног државног испита, радио је као асистент на Катедри клиничке фармакологије и фармакологије и токсикологије на Медицинском факултету у Београду.
Од октобра 2003. живи и ради у Чикагу (САД).
Након завршене специјализације из анестезиологије, запослио се у Advocate Illinois Masonic Medical Center, где је, од августа 2015. на позицији шефа за науку и едукацију на Катедри за анестезију.
У јулу 2016. промовисан је из звања доцента у звање ванредног професора на Катедри анестезије и хирургије на Медицинском факултету Универзитета Илиноис у Чикагу.
Професор Кнежевић аутор је око 100 публикација у чувеним медицинским часописима који су цитирани широм света. Написао је тридесетак поглавља у уџбеницима које користе специјалисти анестезиологије и субспецијалисти за терапију бола. Рецензент је 29 водећих анестезиолошких часописа, као и часописа за терапију бола. У уређивачком је одбору пет стручних часописа. Потпредседник је комитета Америчке асоцијације анестезиолога за терапију хроничног и канцерског бола.
Одржао је бројна предавања на америчким и светским конгресима. Члан је организационих одбора неколиких светских конгреса.
Шеф је Центра за клиничке студије у којима испитује лекове за терапију различитих врста болова. Његова ужа област истраживања је терапија бола у леђима за коју има резултате признате у целом свету.
Добитник је бројних признања за истакнут рад, а од Америчког удружења лекара који се баве интервентном терапијом бола два пута је добио признање за академска достигнућа и то у кратком временском периоду, 2017. и 2019. што није пошло за руком ниједном лекару до сада.

ШАБАЦ ИМА ДУШУ
Шабац је много леп град. Има душу, успешне људе широм света и историју на коју би требало сви да будемо поносни. Уживам кад сам овде. Чуо сам да ћу, можда, учествовати на једном конгресу у Србији, у септембру. Унапред се радујем што ћу, после шеснаест година, бити присутан на Чивијади.
М.Филиповић

Најновији број

14. новембар 2019.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa