Писма из Авганистана: путопис кроз рокенрол и панк

Последња премијера у овој сезони у Шабачком позоришту је представа „Писма из Авганистана“, рађена по истоименој књизи фронтмена шабачког панк-рок бенда “Гоблини” Бранка Голубовића Голуба, у режији Ивана Томашевића.
"Писма из Авганистана" настала су на основу мејлова које је Бранко Голубовић слао својим пријатељима и породици током рада у мировној мисији у Авганистану. У писмима он приказује свакодневни живот у Авганистану на непосредан, неформалан и духовит начин, говорећи о људима који живе тамо, о њиховој култури, о генерацијама које одрастају у рату и којима је такав живот једина свакодневица за коју знају.
Комад је урађен на иницијативу младог шабачког глумца и музичара Николе Брековића. Представу је драматизовао Иван Велисављевић, а режирао Иван Томашевић. У ауторском тиму представе је и Стеван Маринковић, за кога Брековић каже да му је „дао ветар у леђа“ да покрене иницијативу за овај комад. У реализацији представе „ Писма из Авганистана“ били су ангажовани и Дарко Павловић, Селена Томашевић и група Комбинарт. Поред Николе Брековића, на сцени се налази и музички тандем групе Моон: Милан Катанић, гитариста и Милан Станковић, бас. У представи изводе две нумере „Гоблина“: „Далеки пут“ и „ЛСД се враћа кући“.

Признање шабачкој
рокенрол сцени
За младог шабачког глумца и музичара, на чију иницијативу је настала представа, велика је одговорност што баш ова представа затвара сезону #локалпатриотизма у Шабачком позоришту. Представу описује као врсту путописа и одавање признања шабачкој рокенрол сцени.
-Идеја о представи се давно јавила у мојој глави, пре десет година, у периоду када сам схватио да ће глума бити мој позив. Прва замисао се јавила 2009. године, када је Голуб предао своја писма из Авганистана, као идеју да се изда књига. Када је књига објављена, у издању Шабачког летњег фестивала, родила се нова идеју - да направимо бенд Трибуте Гобилини, који ће пратити промоцију књиге и свирати њихове песме. Предлог је наишао и на Голубово одобравање, па нас је пратио на три свирке, у Шапцу, Београду и Новом Саду, каже Брековић.
-Десет година касније, док се та идеја „крчкала“ у мојој глави, сео сам са Стевом Маринковићем, који ми је поставио једноставно питање: Зашто ти не би урадио монодраму „Писма из Авганистана“? Он ми је дао „ветар у леђа“ да схватим да је право време да почнем да радим на томе. Контактирао је са Голубом и питао га да ли има поверења у нашу идеју, на шта је Голуб пристао и поверио нам своју књигу за текст.
Полако смо почели да састављамо наш тим, екипу која је и реализовала представу. Идеју смо затим представили Шабачком позоришту, као институцији која би могла да стане иза једног таквог пројекта. Миња Богавац, директорка Шабачког позоришта, имала је слуха за наш предлог. Прича се уклопила у тему ове сезоне - локалпатриотизам. Када је више људи укључено, онда се лако рађају нови предлози. Моја жеља је била да и бенд буде са мном на бини, што је прихваћено, каже он.
-Представу издваја то што није измишљена прича из пера неког драматурга, већ се помињу ликови који, надам се, тамо и дан данас живе и функционишу. И ја сам се читајући књигу и припремајући се за представу, много пута питао – где ли су ти људи сад? Шта ли раде, док ми сад овде, у Шапцу, причамо о њима?! Оно што представу издваја, поред музичко-сценског наступа, је то што обилује информацијама о култури која је нама релативно страна. Ово је један излет из наше свакодневице. Смејемо се неким причама, али у исто време и помислимо „ово је баш тужно, ово се дешава некоме негде тамо“, истиче Брековић.
-Публика на премијери је била разних животних доби, интересовања и са другачијим доживљајима представе. То је разлог да верујемо да је комад испунио очекивања и да нисмо разочарали публику. Једни су чули нешто ново, а други су рекли да смо их овим комадом вратили у младост. Пред нама је и даље велики посао, након ових првих извођења. Једва чекам да чујемо и Голубове утиске, нестрпљив је Никола.

Ентузијазам и
велика одговорност
Иван Томашевић, познати шабачки глумац, режирао је ову представу. Истиче да му је било задовољство, али и стални осећај велике одговорности, док је радио на представи.
-Комад је рађен у форми монодраме, и одмах да кажем да смо се усудили да, можда мало и нарушимо ту форму увођењем још два учесника, поред главног глумца. Ради се о двојици сјајних младих људи и музичара: Милану Катанићу и Милану Станковићу. На моју жалост нисам имао прилике да разговарам са аутором Бранком Голубовићем, али кроз консултације са нашим стручним сарадником и великим Бранковим пријатељем, Стеваном Маринковићем, као и кроз разговоре са главним актером Николом Брековићем, закључио сам да у нашој представи треба одвојити тему романа, по коме представа и носи име, од приче о Гоблинима и њиховој музици. То не значи да смо представу могли да почнемо, а да ипак не чујемо и да се не подсетимо и њихове музике, каже Томашевић.
Он подсећа да представа почиње стиховима једне од њихових песама која говори о великим путовањима.
-Композиција је имала задатак да нас подсети на Гоблине, на време у коме су млади јурили на њихове концерте и да нас уведе у главну тему представе “Писма из Авганистана”. Као што је и сам аутор често радио у својим писмима, и ми смо покушали да на један духовит начин говоримо о врло великим проблемима са којима се срећу људи у тој земљи, али ни једног тренутка не желећи да се смејемо њиховим невољама, него наравима и навикама, баш као што се смејемо сами себи. Циљ је био да се исприча прича на интересантан начин за публику и да се дају стварне, праве чињенице о Авганистану, како их је и сам аутор видео, истиче Иван Томашевић.
-Задовољство ми је било радити на сцени са одличним, младим колегом Николом Брековићем. Пошто смо се сложили којим током прича треба да иде, све недоумице, проблеме или индикације смо брзо и лако решавали, често и једним погледом. Мислим да Шабачко позориште, што се младих тиче, има на кога да се ослони. Поред Николе ту су, већ доказани Кристина, Страхиња, Душан и други млади који чекају своју шансу. Мислим да је Никола успешно остварио задатак који му је наметнут, и оно што ме радује је, поред његовог талента и његова посвећеност и жеља да овој монодрами, из представе у представу открива и даје нове детаље којима ће се гледаоци сигурно радовати. Николини партнери на сцени, музичари Милан Катанић и Милан Станковић су, такође, сјајно обавили свој задатак. Они су, као Николини пријатељи, на духовит начин, звуком својих инструмената, а једном приликом и добацивањем реплика, коментарисали оно што главни глумац говори. На овај начин смо успоставили и комуникацију између чланова екипе на сцени, поред комуникације коју Брековић има и са публиком у току представе. Све у свему, мислим да нисмо изневерили оне који су очекивали више музике групе „Гоблини“, јер то није тема ове монодраме, али и да то није било превише музике за оне који су дошли да слушају „Писма из Авганистана“, подвлачи режисер Томашевић.

„Ветар у леђа“
за књигу и представу
У реализацији представе учестовао је и Стеван Маринковић, који говори о пријатељству са Голубом и рађању идеја за књигу и позоришни комад.
- И књига и представа су настале случајно. Крајем 2008. године Голубове мејлове прослеђивао сам пријатељима на читање. Послао сам их и Ани Лазић, тадашњој координаторки ШЛФ-а, без икаквих претензија. Убрзо се јавила и рекла да су ова писма одлични путописи и да их треба средити и објавити. После неколико месеци појавила се књига, са документарним филмом као пратећим садржајем. Слично је и са представом. Приликом сусрета с глумцем Николом Брековићем, предложио сам му нешто што је годину, две било у мојој глави - да уради монодраму "Писма из Авганистана" и да је изводи по градовима Србије. С обзиром на квалитет текстова, као и на Голубов статус рок звезде, био сам убеђен да може постићи успех, што би му била одскочна даска за даљу каријеру. У причу се "умешала" и Миња Богавац, тако да није прошло пуно времена, а представа се нашла на репертоару Шабачког позоришта, прича Маринковић.

Улазак панка
у шабачке
институције културе
Милена Миња Богавац, директорка Шабачког позоришта, објашњава зашто је ова представа нашла своје место у сезони #локалпатриотизма.
-"Писма из Авганистана" су књига важна за шабачку урбану културу. И пре него што су објављена, у издању ШЛФ-а, она су стизала у овај град где су имала своју читалачку публику, пре свега међу пријатељима Бранка Голубовића. Наредна генерација читала их је као путопис, али и као штиво у ком ће пронаћи одговоре на питање зашто “Гоблини” више не свирају. Занимљиво да је промовисање ове књиге, једним делом утицало и на поновно окупљање “Гоблина”. То је део приче у који улази Никола Брековић, иницијатор рада на овој представи. Никола је, у том тренутку, млади музичар опчињен “Гоблинима”, и његова идеја била је да окупи бенд који би пратио Бранка Голубовића на промоцијама књиге. Како су “Гоблини” наставили са радом наредне године, није искључено да је Никола Брековић тинејџер који је остварио сан: упознао је свог идола, свирао са њим на сцени и успео да га инспирише да се врати музици и наступима. Монодрама по "Писмима из Авганистана" била је следећи корак у тој причи, истиче Милена Миња Богавац, директорка Шабачког позоришта.
-Иако су "Писма из Авганистана" представа која тематизује једну удаљену земљу и културу, ово је представа о Авганистану, колико је и представа о Шапцу. У њој је кључни догађај сусрет две градске генерације, њихово разумевање и међусобно повезивање. У Шабачком позоришту, ову смо причу разумели као важну, а посебно смо поносни на чињеницу да нам је Бранко Голубовић уступио права на текст. Последњих дана, могли су се чути различити коментари на чињеницу да је, овом представом, панк рок закорачио у институцију културе. Али, не треба губити из вида да панк рок, сам по себи, јесте институција културе. Надамо се зато да ће представа привући различите генерације: ону којој припадају чланови “Гоблина”, али и ону која је одрастала уз њихов звук, напомиње Миња Богавац.

Лепота Авганистана
Представа „Писма из Авганистана“ описује живот у земљи са другачијом културом и обичајима од оних које видимо у нашој свакодневици. Према наводима аутора књиге по којој је рађен текст за представу, ово је прича из перспективе човека који је отишао из садашњице у, како он то описује, „средњи век“, адаптирао се у том окружењу, а читаоцима књиге, односно публици у позоришту, преноси утиске из прве руке. Његове импресије су без кукњаве, а дневне околности представљене на врло духовит начин. Аутор се постепено заљубљује у Авганистан и почиње са дивљењем да говори о култури, уметности, филозофији и архитектури ове државе. Говорећи о Авганистану из ове перпсктиве, ставља се у стану честа предрасуда о земљи у којој је стално рат и тлу на ком је људски живот безвредан. У први план се ставља лепота Авганистана.

Посебни и
авангардни Шабац
Када су „Писма из Авганистана“ објављивана у Гласу Подриња почетком 2000-тих, била су штиво које су читаоци са нестрпљењем очекивали, јер је Шабац, као средина увек имао смисла за авангардно и другачије.
Шапчани су људи отвореног ума са потребом да чују и осете различито, способни да разумеју и уваже другачије. И тада су имали слуха и интересовања за приче са којима се већина света тек сада упознаје.
Шабац смисао за авангардно доказује и данас. Не само овом представом, већ сталним поштовањем и разумевањем другачијег. Показује издвајањем седам одсто из градског буџета за културу, враћањем Станислава Винавера и Радомира Константиновића међу читаоце и ширењем слободне речи и мисли. Шабац има иницијативу да покрене креативну Србију, која је спремна да се бори за истинске уметничке и животне вредности, јер је то једини начин да се победи ријалити пошаст која је оковала земљу. Зато је Шабац и данас, као и онда када је са нестрпљењем ишчекивао „Писма из Авганистана“, посебан и велики град.