Сунце злаћано

У селу и некад и сад, сељани воле рећи свету недељу и сунце злаћано мудри никако у псовке не увлаче. Да се не дај Боже клупко заслуге не одмота и не повуче ни кривог ни дужног, зборили вазда они који воле мудрост пренели злу не требало.
Елем и у причи која следи а у раму данашњих дана кишом оденутих помиње се сунце без чијих чаробних зрака нема берићета. Ко опсује попреко га гледају и тумаче, додаје бака Загорка. Силно се домаћини настарали, уложили у усеве а они или ни да макну или се већ осећа трулеж. Тек до руке ретко шта стиже а сунце само на кратко врати осмех на лица углавном изборана бригом. Цене на пијацама маме произвођаче али и оно што се има убрати нема ко да на време склони па се старији укључе у беседе о времену тврдњом да деце никад није вишак сећајући се лета када су бројна чељад млела све пред собом иако је само копњи кукуруза било две. А како се тек радило прича је за себе.
А и у данима који нас посећују предањима беше слично. Обесни домаћин мало мало па опсује сунце. Упозоравали старији али он само одмахне руком. И тако из лета у лето док му се лепота ћер не разболе и како су времена захтевала тражио се лек и код врачара и назови лекара, сад веле народних, док старина о слави не помену море и сунце које крепи. Били то дани када се клело, до мора стиго. Тек за здравље пођоше и тамо а домаћин сетивши се својих псовки помоли клечећи пред иконом светога Ђурђа да му злаћано сунце оживи болесну кћер а да ће се заузврат вазда сећати доброте господње. И би како господ уме даровати а о свадби о којој се дуго причало уз свадбени барјак захтевао домаћин да се извезе ба позлаћеном платну и сунце које му се добрим насмејало а да платно стоји крај иконе док је потомака. И би како је речено...
Некад било сад се спомињало рећи ће сумњичави.
Да се и небо накупило свега што се опет старији волели рећи, негде мора просути сведоче све чуднија лета. Обиље киша као по правилу доноси силан број дана папрене жеге која опет уме спржити, опет се враћајући псовкама које су преплавиле дане. Мудри ђед Раденко уме окупити чељад, којих је истини за вољу све мање, и зборити о злу нанетом речима. Умео почети о томе да нарамак камења и ват дрва могу бити сламка у односу на реч опору и увреду светога где се опет све препознаје. У прилог доносио причу о сада светијешем мудрацу који је групу обесних студената и неверујућих угостио у манастирском здању и мудро зборио о временима. Млађарија сумњичаво вртела главом а старина их само у трену замоли да погледају пут сунца. Одважни једва и трен издржаше кријући очи од чаробних зрака сунца док је старина само уз благи осмех пропратила речима: “Па ви творевину господњу ни трен не можете погледати а судите о моћи највећег међу свима”. Ђед додавао да су се студенти посрамљени повукли а предање о томе остало до дана данашњег али и за долазеће генерације.
Тако је било и биће у то не треба сумњати уз наду да ће нас сунце мило погледати и нас и оне који стижу. Никако да се киши има шта замерити а из предања оста за дане данашње да упозори о величини неба да онај ко натопи тај и осуши и земљу и све на њој.
Ко верује разумеће све а ко не нека само замисли муке сељана који би у дане када се убира сено за долазећу зиму и које је као прва трава најиздашније, одлажу без наде да ће скоро бити. И тако редом из дана у дан нижу се бројне патње за хлеб насушни и чељад. Мука која зближава село и некад и сад јер и тад и сад свему је кишу Ђурђевску и Илинску пресуђивало управо сунце злаћано. По многима извор живота а у овој беседи само подсећање да је тај сјај изнад свега.