Инфо

20. јун 2019.20. јун 2019.
Река преронила   улицу воденичара
НЕСТАЛЕ ВОДЕНИЦЕ НА ДРИНИ КОД БАДОВИНАЦА

Река преронила улицу воденичара

За пшеницу, ушур је био три до пет одсто, кукуруз осам, а најтеже је било самлети шишарке чији прах се користио за штављење кожа. За кума, могло је и без ујма. Жал што не оста ни једна, бар као туристичка атракција
У приобалном делу Дрине, код Бадовинаца, педесетих година прошлог века, брашно је млело двадесетак воденица. У сећању старијих остала је прича да су део обале плаховите реке, близу данашњег “Павловића моста” назвали Улица воденица. Тада их је у непосредној близини, скоро једна до друге било 17. Осим сведочанства људи, евоцираних кроз причу, остало је и доста песама. Једна од најлепших, сачувана до данас је ауторско дело знаменитог мачванског песника и љубитеља реке и родног краја Милорада Панића Сурепа. Он каже да постоји једна река (мисли на Дрину, баш у овом делу Мачве) ни мала ни велика, река кривудава са горовитим обалама и на њој више старих воденица. Река је у песниковом виђењу “поклекла од гордости и ишчекивања помељара”.

Воденице на
пожутелим
фотографијама
- Дугачак ред воденица подсећао је на ред кућа у неком подужем мачванском шору, каже Петар Бирчаковић из Бадовинаца, дугогодишњи скелеџија на Дрини и добар познавалац ове “ћудљиве” реке.
Нажалост о овоме данас сведоче само пожутеле фотографије, стихови песника и историјски списи. Овде је, показује Бирчаковић руком на један вир, где ковитлају таласи немирне Дрине, близу обале Бадовинаца и моста, била Мићина воденица. Тамо доле Баџина, још више узводно Лилова, даље Остојина, Јаковљева, Делића, Товиловића... Ко ће их све набројати, а не оста ни једна.
- Баџина је била најбоља. У њој је радило 12 ортака. Било је ту доста посла. Лед је зими знао да удари и оштети воденицу али ланчано изазове штету и на другима, додаје наш саговорник.
Љубинко Јевтић, из Бадовинаца, хроничар села с жаљењем и помало носталгично каже: “Да бар сачувасмо ону Алимпића. Могла би да послужи као атракција и ради могућег развоја туризма у овом крају. Нажалост, и њу време прогута”.
Атракција, туристички или какав други изазов, имао је и своју историјску вредност. Помињао ју је једном признати новинар из овог краја Стеван Станић, Табановчанин који је каријеру завршио у престижном НИН-у. Станић је наиме писао да су се некада овде рађале легенде. “Кројена” је слика времена у коме је народ безбрижније живео и стварао.
Прве воденице у Мачви и овом делу Дрине, биле су клодаре, покривене шиндром(тања грмова даска). Оне су се састојале из великог и малог тумбаса (издубљено стабло неког дрвета, као чамац). То је чинило темељ воденице. Специјални камен је служио за мељаву. Познат је био теочански и трстенички.
Воденице су обично носиле имена по мајстору који их је направио. Делиле су се на редове, због тога што је њихова изградња била скупа. За опслуживање је требало бар три човека. Тако, примера ради Мићину воденицу, “крстили” су по мајстору Мићи Товиловићу, који ју је направио. Редове су држали још: Ранисав Цветуљски, Милутин Делић, Драгорад Арнаутовић, Иван Јакшић и Теодор Тончић.

Недељно 100
килограма брашна
За многе Мачване у то доба воденица је била “хранитељка” породице. Неки су продавали део имања да би је саградили. Један добар воденичар за недељу дана могао је да заради око 100 килограма брашна. За пшеницу ушур је био од три до пет одсто. За кукуруз око осам одсто.
Најтеже је било самлети шишарке, чији прах се користио за штављење кожа. С друге стране то је био и најуноснији посао.
Иако је на Дрини било доста воденица у сезони се на мељаву чекало у дугим редовима. Као и свуда, било је протекције. Отуда и оста она узречица: “Ево кума самлећемо без ујма.”
Живот на воденици био је сладак, узбудљив, понекад и ризичан. Метковци или Белотињци су обично доносили сувог меса и сланине. Воденичари би припремали рибу, што је за ове из удаљенијих села према Дрини долазило као печено прасе(посластица). Уз погачу, добру ракију и по коју снашу, куд ћеш бољи живот.
На терету времена “пале” су све воденице на Дрини, код Бадовинаца. Једна од последњих послужила је редитељу Столету Јанковићу, приликом снимања филма “Партизани”.
Време електронике потисло је старе воденице али не сећања и жеље људи. Стари Мачвани приповедају како су поједине мајке водиле своју децу која нису хтела дуго да проговоре, да се напију воде са воденичког камена. И данас се за оне који пуно причају каже “чекетају”, као да су се напили воде са воденичког кола.
Многи Мачвани жале што бар једна воденица не оста, ако ни због чега другог, оно због обележја времена које је, како наш колега, почивши Стеван Станић пише, рађало легенде.
Љ.Ђ.

Најновији број

28. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa