ОТВОРЕНА ИЗЛОЖБА СЛИКА ОЛГЕ ВАЛДЕР ПАНИЋ
Љубав и чежња
Олга је Коцељевка која је својевремено у одбојкашкој историји свога места оставила дубок, неизбрисив траг. Ипак, њена животна преокупација постала је сликарство
У галерији Завичајног музеја отворена је изложба слика “Љубав и чежња”, ауторке Олге Валдер Панић. Први пут публика у њеном завичају има прилику да види 32 слике, а изложба ће бити отворена до половине августа месеца након чега се платна селе најпре у Косовску Митровицу, а потом у Београд, Шабац, Ваљево...
Олга је Коцељевка која је својевремено у одбојкашкој историји свога места оставила дубок, неизбрисив траг. Ипак, њена животна преокупација постала је сликарство. Већ деценијама живи и ради у Швајцарској где је и открила свој сликарски дар. Излагала је у Немачкој и Швајцарској а после 35 година бављења сликарством остварила је своје снове презентујући слике својим пријатељима, рођацима, земљацима, у родној Коцељеви. Баш због тога је само отварање изложбе било емотивно. Неретко су се у очима ауторке сакривале сузе радоснице.
–Ово је први пут да сам у Србији, у мојој Коцељеви, са мојим радовима. Ја једноставно волим вас, не знам зашто. У ствари, знам. Ми смо били веома сиромашна фамилија. Нисмо имали ништа. Ја сам у спорту успела нешто. Захвална сам свима који су тада помагали моју фамилију. Данас и ових последњих година гледам да ја нешто вратим мојој Коцељеви која ми је дала неко парче хлеба пре тога. Хвала свима што сте дошли- видно узбуђена обратила се ауторка присутним гостима.
На отварању изложбе слика говорила је Маријана Исаковић, директорка Шабачке гимназије и Олгина пријатељица.
–Част ми је и задовољство да сам данас овде са вама, у вољеном завичају. Олга Панић Валдер је жена великог срца и топле душе. Храбри, борбени спортиста, који се никад не предаје, али и жена тананих емоција и уметничког дара. Личност за дубоко поштовање. Пред нама су њене чудесне слике, плодови раскошног талента, али и дугогодишњег уметничког трагања за правим и богатим изразом којим она слика свој доживљај света и људи, трептаје своје танане душе- изјавила је Маријана, представљајући лик и дело ове уметнице и додала да њене слике не треба описивати нити препричавати јер оне говоре саме за себе.
–Довољно је стати пред њих и дубоко се загледати. Све је тада посматрачу јасно. Препознаћете и радост и тугу, и носталгију, и открића нових светова, и жеље и надања, и веру и сумњу. Свега тога има на овим сликама које су лирска биографија једног успешног, али не увек лаког живота- оценила је Исаковић.
На први поглед посматрача ће засенити експлозија боја. Ипак, њена платна су проткана сетом и оплемењена словенском душом.
–Ја сам морала да одем али мени је душа остала овде. Зато су ми и слике такве. На њима је нешто што је морало да остане овде, али делом и оно што сам доживела тамо- прича Олга која, чини се, на сваком кораку шири позитивну енергију. Увек говори искрено о својим емоцијама и не може да их сакрије. На њеним платнима се често сусреће лик жене, девојке, девојчице...
–Доста је скривања. Када искрено покажеш своја осећања то и други осете и прелазе на њих. Жене су на платнима чешће него мушкарци јер знам кроз шта жене пролазе. Моје су слике посвећене женама. Кроз слике показујем емоције које човек носи у себи и неће да их покаже. А сви их имамо. Само их неко крије. Када би сви показали своје емоције свет би био једноставнији. То би било тако лепо- оценила је Олга која нема формално образовање у области сликарства.
Ипак, препознала је тренутак, открила таленат, али су околности под којима се то десило за њу биле болне и тешке. Након отварања изложбе у свом завичају први пут је јавно говорила о периоду дубоке депресије и животне кризе. Спас је пронашла у вери у Бога и сликарском платну и бојама.
–Ово говорим први пут. Са 25 година, када сам родила сина, имала сам велику кризу. Упала сам у депресију. Приватан живот није ишао како треба. Једноставно сам хтела да умрем. Била сам дете које је одрасло у комунистичко доба, али сам одједном тада почела да молим Бога да ме остави да живим, ради мога сина. И од тада сам почела да верујем у оно више од нас, у Исуса којег сам видела. Тада сам обећала да ћу његово име увек спомињати, да ћу се њему окренути, волети људе- открива ова уметница, некада најбоља одбојкашица Србије, са неприкосновеним смеч ударцем.
Из тешких животних тренутака, у изазовима које јој је живот наметао, Олга је излазила као победник. Баш као некада на одбојкашком терену, била је јака. Како каже, одбојка јој је дала све и тај спортски дух јој је касније помогао у животу.
НОВАЦ ОД СЛИКЕ ЗА ПОМОЋ ВРТИЋУ
Љубав према свом крају и њеним становницима Олга непрестано исказује речима. Жељу да помогне онима којима је помоћ неопходна, саосећајност, емпатију, потребу да пружи руку подршке показала је и делима. У жељи да помогне вртићу који је недавно поплављен у бујичним поплавама ауторка је одлучила да једну од својих слика прода путем лицитације те да новац прикупљен на тај начин донира овој установи. Осим тога, улаз у галерију је бесплатан али сви посетиоци који желе могу на име ненаплаћених улазница новац донирати угроженима преко Црвеног крста.
Олга је Коцељевка која је својевремено у одбојкашкој историји свога места оставила дубок, неизбрисив траг. Ипак, њена животна преокупација постала је сликарство. Већ деценијама живи и ради у Швајцарској где је и открила свој сликарски дар. Излагала је у Немачкој и Швајцарској а после 35 година бављења сликарством остварила је своје снове презентујући слике својим пријатељима, рођацима, земљацима, у родној Коцељеви. Баш због тога је само отварање изложбе било емотивно. Неретко су се у очима ауторке сакривале сузе радоснице.
–Ово је први пут да сам у Србији, у мојој Коцељеви, са мојим радовима. Ја једноставно волим вас, не знам зашто. У ствари, знам. Ми смо били веома сиромашна фамилија. Нисмо имали ништа. Ја сам у спорту успела нешто. Захвална сам свима који су тада помагали моју фамилију. Данас и ових последњих година гледам да ја нешто вратим мојој Коцељеви која ми је дала неко парче хлеба пре тога. Хвала свима што сте дошли- видно узбуђена обратила се ауторка присутним гостима.
На отварању изложбе слика говорила је Маријана Исаковић, директорка Шабачке гимназије и Олгина пријатељица.
–Част ми је и задовољство да сам данас овде са вама, у вољеном завичају. Олга Панић Валдер је жена великог срца и топле душе. Храбри, борбени спортиста, који се никад не предаје, али и жена тананих емоција и уметничког дара. Личност за дубоко поштовање. Пред нама су њене чудесне слике, плодови раскошног талента, али и дугогодишњег уметничког трагања за правим и богатим изразом којим она слика свој доживљај света и људи, трептаје своје танане душе- изјавила је Маријана, представљајући лик и дело ове уметнице и додала да њене слике не треба описивати нити препричавати јер оне говоре саме за себе.
–Довољно је стати пред њих и дубоко се загледати. Све је тада посматрачу јасно. Препознаћете и радост и тугу, и носталгију, и открића нових светова, и жеље и надања, и веру и сумњу. Свега тога има на овим сликама које су лирска биографија једног успешног, али не увек лаког живота- оценила је Исаковић.
На први поглед посматрача ће засенити експлозија боја. Ипак, њена платна су проткана сетом и оплемењена словенском душом.
–Ја сам морала да одем али мени је душа остала овде. Зато су ми и слике такве. На њима је нешто што је морало да остане овде, али делом и оно што сам доживела тамо- прича Олга која, чини се, на сваком кораку шири позитивну енергију. Увек говори искрено о својим емоцијама и не може да их сакрије. На њеним платнима се често сусреће лик жене, девојке, девојчице...
–Доста је скривања. Када искрено покажеш своја осећања то и други осете и прелазе на њих. Жене су на платнима чешће него мушкарци јер знам кроз шта жене пролазе. Моје су слике посвећене женама. Кроз слике показујем емоције које човек носи у себи и неће да их покаже. А сви их имамо. Само их неко крије. Када би сви показали своје емоције свет би био једноставнији. То би било тако лепо- оценила је Олга која нема формално образовање у области сликарства.
Ипак, препознала је тренутак, открила таленат, али су околности под којима се то десило за њу биле болне и тешке. Након отварања изложбе у свом завичају први пут је јавно говорила о периоду дубоке депресије и животне кризе. Спас је пронашла у вери у Бога и сликарском платну и бојама.
–Ово говорим први пут. Са 25 година, када сам родила сина, имала сам велику кризу. Упала сам у депресију. Приватан живот није ишао како треба. Једноставно сам хтела да умрем. Била сам дете које је одрасло у комунистичко доба, али сам одједном тада почела да молим Бога да ме остави да живим, ради мога сина. И од тада сам почела да верујем у оно више од нас, у Исуса којег сам видела. Тада сам обећала да ћу његово име увек спомињати, да ћу се њему окренути, волети људе- открива ова уметница, некада најбоља одбојкашица Србије, са неприкосновеним смеч ударцем.
Из тешких животних тренутака, у изазовима које јој је живот наметао, Олга је излазила као победник. Баш као некада на одбојкашком терену, била је јака. Како каже, одбојка јој је дала све и тај спортски дух јој је касније помогао у животу.
Љубав према свом крају и њеним становницима Олга непрестано исказује речима. Жељу да помогне онима којима је помоћ неопходна, саосећајност, емпатију, потребу да пружи руку подршке показала је и делима. У жељи да помогне вртићу који је недавно поплављен у бујичним поплавама ауторка је одлучила да једну од својих слика прода путем лицитације те да новац прикупљен на тај начин донира овој установи. Осим тога, улаз у галерију је бесплатан али сви посетиоци који желе могу на име ненаплаћених улазница новац донирати угроженима преко Црвеног крста.
В. Бошковић
Најновији број
18. април 2024.
