ЗАВИЧАЈНЕ СЕНИ МИЛИЋА СТАНКОВИЋА (МИЛИЋ ОД МАЧВЕ)
Равницу афирмисао бојама
Уз своје име додао име велике српске равнице, што је још један знак његовог препознавања у свету и код нас, али и својеврсна афирмација родног краја. Увек је говорио како његов живот добија јарке боје кад се нађе у друштву, било где међу Мачванима. Поносио се што је рођен на селу и истицао како га је оно формирало и оплеменило му душу
Кад је први пут угледао светлост дана, а сам је говорио да је то било на увратинама велике очеве њиве у атару Белотића (Накућиште), стрина Цуја му је зарђалим српом пререзала пупчану врпцу. Први значајнији циклус његових слика настао је у очевој колеби, на имању Станковића у истом делу села.
Враћајући ову причу у данашњу свакодневицу, примећујемо да знатижељни посетиоци поште у Богатићу, заљубљеници у сликарство, често застају крај фреске “Српске поште на крају другог миленијума”, Милића од Мачве у пошти мачванске престонице.
На слици доминирају две најумније српске главе, Михаило Пупин и Никола Тесла. Када је 1999. године почело бомбардовање Савезне републике Југославије, њих двојица су својом бежичном енергијом привукли у небеса предајник Чот, који једно време није радио, али је одмах после рата прорадио. Јарко црвени хоризонт проламају летећи балвани и металне птичурине које сеју бомбе. На левој страни слике види се Мајевица, на десној Фрушка гора. Из Семберије долази дуга колона избеглица. Насликан је њихов пролазак кроз Мачву, гостопримство мачванских домаћина. На слици се виде пошта и црква у Богатићу. У доњем делу су детаљи из музејске поштанске књиге, од почетка оснивања српских пошта и указа Милоша Обреновића до данашњих дана. У читавом метежу људи, предмета, технологије, путева, нашле су се и мачванске колебе, симбол једног времена у коме су се више рађала деца и легенде.
Из једне такве у Накућишту(атар Белотића помињан на почетку приче) Милић Станковић (Милић од Мачве) се шездесетих година прошлог века винуо у свет сликарства и достигао небеске висине.
- Идеја за слику рођена је из Милићеве жеље да остави нешто вредно завичају са многих дружења са земљацима на Кули( Кула на седам ветрова на Звездари у Београду). Милић је често говорио како амбијент опредељује понашање људи и зато се у свету у банкама, поштама и хотелима налазе вредна уметничка дела. Тај делић света желео је да приближи Мачванима, а ова његова слика је посебна драгоценост за пошту, каже управник поште из тог периода Зоран Остојић, један од најзаслужнијих за настанак овог дела непролазне вредности.
Израда слике је трајала готово месец дана. Предходно длетован зид уметник је више пута премазивао са 15 литара млека, ради бољег повезивања боја. Остало је био дар његове небеске кичице. Тих дана је у пошту долазило много људи, пријатеља и заљубљеника у сликарство.
- Милић је говорио како његов живот добија јарке боје кад се нађе у друштву, било где међу Мачванима. Поносио се што је рођен на селу и истицао како га је село формирало, пробудило и оплеменило му душу. Све што је запамтио из детињства, заволео је на селу и у очевој колеби, где је настао његов први изузетно успешан циклус слика, присећа се доктор Слободан Бобан Берић, сликар из Богатића, један од првих следбеника Милићевог дела и сведок настанка слике.
Милић је увек журио да доврши своје дело, јер се бојао тесног простора и кратког времена, за своје неостварене снове. Сам је говорио да за то устаје сат раније, а насликао је 7.500 слика, више од 13.000 графика и на стотине икона и фресака.
Прва фреско-слика коју је даривао својим земљацима, “Метаморфоза Мачве на Битви”, настала је 1968. године на централном зиду тадашњег хотела “Цер” у Богатићу. Три деценије касније зид поште у овој варошици краси фреска “Српске поште на крају другог миленијума”, нови и последњи поклон знаменитог уметника родном крају.
На првој је приказао цео један живот Мачвана, од рођења из љуске јајета, преко лагодног и тежачког живота, бојева и војевања из славне прошлости, све до смрти и споменика. И на другој слици је траг о животу Мачвана, али за разлику од мотива са прве, из безбрижног и мирног времена, други се односе на страх, бригу и неспокојства, која су производ новије историје.
Својеврстан спој реализма и фантазије, спој једног лирског осећања света и оног што чини бруталну реалност живота, који није штедео Мачване, одразио се и на уметниковом делу. Пажљивом посматрачу неће измаћи ни онај готово невидљиви део простора са слике, што припада свету маште, имагинације и фантазије, која је чудесно жива код људи овог краја.
Ове Милићеве слике видео је велики број људи, различитих знања и образовања. Многи су се за успомену крај њих и фотографисали.
Враћајући ову причу у данашњу свакодневицу, примећујемо да знатижељни посетиоци поште у Богатићу, заљубљеници у сликарство, често застају крај фреске “Српске поште на крају другог миленијума”, Милића од Мачве у пошти мачванске престонице.
На слици доминирају две најумније српске главе, Михаило Пупин и Никола Тесла. Када је 1999. године почело бомбардовање Савезне републике Југославије, њих двојица су својом бежичном енергијом привукли у небеса предајник Чот, који једно време није радио, али је одмах после рата прорадио. Јарко црвени хоризонт проламају летећи балвани и металне птичурине које сеју бомбе. На левој страни слике види се Мајевица, на десној Фрушка гора. Из Семберије долази дуга колона избеглица. Насликан је њихов пролазак кроз Мачву, гостопримство мачванских домаћина. На слици се виде пошта и црква у Богатићу. У доњем делу су детаљи из музејске поштанске књиге, од почетка оснивања српских пошта и указа Милоша Обреновића до данашњих дана. У читавом метежу људи, предмета, технологије, путева, нашле су се и мачванске колебе, симбол једног времена у коме су се више рађала деца и легенде.
Из једне такве у Накућишту(атар Белотића помињан на почетку приче) Милић Станковић (Милић од Мачве) се шездесетих година прошлог века винуо у свет сликарства и достигао небеске висине.
- Идеја за слику рођена је из Милићеве жеље да остави нешто вредно завичају са многих дружења са земљацима на Кули( Кула на седам ветрова на Звездари у Београду). Милић је често говорио како амбијент опредељује понашање људи и зато се у свету у банкама, поштама и хотелима налазе вредна уметничка дела. Тај делић света желео је да приближи Мачванима, а ова његова слика је посебна драгоценост за пошту, каже управник поште из тог периода Зоран Остојић, један од најзаслужнијих за настанак овог дела непролазне вредности.
Израда слике је трајала готово месец дана. Предходно длетован зид уметник је више пута премазивао са 15 литара млека, ради бољег повезивања боја. Остало је био дар његове небеске кичице. Тих дана је у пошту долазило много људи, пријатеља и заљубљеника у сликарство.
- Милић је говорио како његов живот добија јарке боје кад се нађе у друштву, било где међу Мачванима. Поносио се што је рођен на селу и истицао како га је село формирало, пробудило и оплеменило му душу. Све што је запамтио из детињства, заволео је на селу и у очевој колеби, где је настао његов први изузетно успешан циклус слика, присећа се доктор Слободан Бобан Берић, сликар из Богатића, један од првих следбеника Милићевог дела и сведок настанка слике.
Милић је увек журио да доврши своје дело, јер се бојао тесног простора и кратког времена, за своје неостварене снове. Сам је говорио да за то устаје сат раније, а насликао је 7.500 слика, више од 13.000 графика и на стотине икона и фресака.
Прва фреско-слика коју је даривао својим земљацима, “Метаморфоза Мачве на Битви”, настала је 1968. године на централном зиду тадашњег хотела “Цер” у Богатићу. Три деценије касније зид поште у овој варошици краси фреска “Српске поште на крају другог миленијума”, нови и последњи поклон знаменитог уметника родном крају.
На првој је приказао цео један живот Мачвана, од рођења из љуске јајета, преко лагодног и тежачког живота, бојева и војевања из славне прошлости, све до смрти и споменика. И на другој слици је траг о животу Мачвана, али за разлику од мотива са прве, из безбрижног и мирног времена, други се односе на страх, бригу и неспокојства, која су производ новије историје.
Својеврстан спој реализма и фантазије, спој једног лирског осећања света и оног што чини бруталну реалност живота, који није штедео Мачване, одразио се и на уметниковом делу. Пажљивом посматрачу неће измаћи ни онај готово невидљиви део простора са слике, што припада свету маште, имагинације и фантазије, која је чудесно жива код људи овог краја.
Ове Милићеве слике видео је велики број људи, различитих знања и образовања. Многи су се за успомену крај њих и фотографисали.
Љ.Ђ.
Најновији број
18. април 2024.
