Писмо пише Светислав Петровић

У ово наше време глобализације и електронске комуникације, право је задовољство примити писмо. Треба бити коректан и испоштовати некога ко је одвојио време, хартију, мастило, па и новац за коверту и маркицу, и да вам напише коју реч. Тако сам и ја, пре неки дан, добио писмо од Светислава Петровића из села Двориште.
Много сам се обрадовао када сам видео руком писано писмо. И дан данас у нашу редакцију стигне на десетине коверата, али то углавном буду позивнице за неке прославе или културне догађаје у нашем граду. Добити право писмо, то је привилегија у данашње време.
Елем, добих ја тако то писмо и морам признати да ниједног тренутка нисам имао дилему да ли га треба објавити или не. У тренутку када нам у кометарима на друштвеним мрежама прете убиством, овакво писмо може само да вас орасположи. Пошто је писмо адресирано на мене, а и тиче се мог писанија на истом овом месту о посети Зоране Михајловић Мајуру, најлогичније је да га објавим у колумни. Пред вама је интегрални текст писма. Нисам хтео да га редигујем, како не бих био оптужен за скраћење или Бог те пита шта друго.
Ево текста писма без иједне интервенције, па и оне правописне и граматичке.
„Ти Кулашине себе сматраш неким новинаром, а никада ниси дошао у моје село да питаш људе имају ли каквих проблема па да нешто напишете у тим твојим новинама ако се може рећи да су новине. А знаш да критикујеш против Зоране што се вама не јавља у Шабац када долази у Дворишту раде 3 пута локлана а ви не смете да дођете ни на једно отварање па да сам ја донео писмо да похвалим људе ко нам је путеве урадио ви нисте смели да га објавите па кад је то тако о чему ти пишеш за друге стави прст на чело и размисли које у праву само да знаш да га је Шабац радио сигурно би био јавно похваљен од мене, зато што ја нисам ни у једној странци па зато могу и да хвалим и грдим. А ти ако си прави новинар објави ово моје писмо. Нажалост кад је новинар послушник и било ко други.“
Петровић Светислав
село Двориште.
Да бих дошао у село Двориште, ваљало би да ме неко позове и упути у проблеме које имате. Нисам салонски новинар који бежи од изласка на терен и веома радо идем селу у походе, али признајем да ме за десет година егзистирања у граду на Сави нико никада није позвао у Двориште и упознао са проблемима. Ми новинари умемо мало да будемо размажени, и ретко када идемо негде где нисмо позвани или нисмо најављени. Нарочито у мојим годинама. То што знам да критикујем, то ми је у неку руку и обавеза као новинара, али се изузетно радујем свакој лепој причи коју могу да забележим. Новинари не знају, поштовани господине Петровићу, када се и где отвара неки пут. Дотична министарка има прес службу у којој ради, колико сам успео да пребројим, четири службеника. Један мушкарац и три жене. И нико се није сетио да на то отварање позове редакцију Гласа Подриња, новину која у нашем крају излази већ 75 година, дакле, најстарију редакцију у региону. Писмо које сте послали мени, као што видите, ево га у новини. За претходно писмо нисам знао, нити га добио. Много пута сам стављао прст на чело током своје новинарске каријере. Било је ту свачега, али сматрам да када новинар извештава о било којем догађају мора да се држи неких стандарда и да пренесе информацију, не да је коментарише. Тога се придржавам. Друга је ствар што је Глас Подриња храбра новина и омогућава ми да у својој колумни износим своје ставове, али то је колумна, не извештај.
Замислите ви ситуацију да у Ваше село дође министарка и не поздрави се са председником месне заједнице. О томе сам писао када сам се дрзнуо да критикујем министарку Михајловић која на отварање пута, или шта већ, није позвала нас новинаре, нити се удостојила да у Шабац дође, а да се не види са градоначелником. То је пракса коју су увели напредњаци у Србију.
Поштовани господине Петровићу, случајно и ја нисам члан ниједне странке, па то тој аналогији, и ја имам право да хвалим и критикујем, зар не? Или је по Вашем моралном суду једино исправно хвалити републичку власт, а критиковати локалну? Ако је то исправно, ја сам онда неисправан. Пошто сам објавио Ваше писмо, надам се да сам постао прави новинар и да нисам послушник.
Све најбоље Вам желим Светиславе Петровићу из села Двориште.