ЕВРОПСКА СТВАРНОСТ, СВЕТСКА САН

У својој престоници, Шапчанка АЊА КОЈИЋ гледала је костур такмичења апсолутне категорије (узраст јуниора) на старту Европског првенства. Знала је да до медаље воде четири победе, пет „кује“ злато. Чак 33 државе су имале своје борце. Чланица КАИШИНА, репрезентативка Фудокан савеза Србије, изашла је на борилиште, савладал, практично наизменично, Словенке и Румунке, док је у финалу чекала Бјанка, поново репрезент североситочног суседа. Борба храбра, достојна финала...
-Јако тежак меч и цело такмичење. Сви су темпирали форму за Београд и нико није дошао неспреман. У финалу смо и она и ја већ биле уморне, али када се борите за злато, додатна енергија само се однекуд појави. Трајао је меч дуже, одлучивали детаљи, на срећу, у моју корист.
Постала је Ања шампион Европе, медаља придружена колекцији намењеној шампиону и вицешампиону државе, првој јуниорки Србије у претходној години. Готово деценију и по је у јапанској вештини Којићева, а почела је у раном детињству
-Многи карате почну да тренирају у годинама када тешко да могу имати неке дугорочне планове и жеље. У вртићу су се појавили флајери где позивају заинтерсовани да почну са тренинзима, мени је деловало занимљиво и почела сам. Прво сам тренирала у Карате клубу МЛАДОСТ, а потом сам прешла у КАИШИН.
Дечја радозналост и нека привлачна сила коју је тешко вербално окарактерисати, привукли су Ању овом спорту, но и када је почело сазревање, ниједног тренутка није размишљала о томе да ли је направила прави избор. Друге ствари су постале приоритет, но све су и даље садржане у овој древној вештини.
-Да нема принципа и односа који су мени блиски, које сматрам исправним, а које баштини мој садашњи клуб, као и карате у својој суштини, упитно је да ли бих још била катратисткиња. Код нас је готово породични однос на тренингу, постоји велико узајамно поврење између тренера и бораца свих категорија. У таквим релацијама, клуб и тренинг су важан део живота, много више од периода који траје тренинг. Ту смо једни за друге, да помогнемо и у ситуацијама које нису у конекцији само са спортом.
Можда и најкоришћенија реч у спорту је фер плеј, поштовање противника, „поштена игра“ је и испит за личност спортисте. То је неписано правило, арбитар у неким ситуацијама и не може да реагује када те коректности нема.
-Прилазим сваком мечу са принципима поштовања ривала, а самим тим и догађаја, свог спорта. Карате се не тренира само, он се и учи. Увек пружим руку противници уколико жели да се рукује. То је прилика да освоји бод одмах на почетку, уколико уместо руковања уследи ударац, а бод некада одлучи, но док се такмичим, нећу одустати.
На јесен за Ању следи пут у Штутгарт, на Светски шампионат. У коферу ће понети опрему, снове, жеље. У непрофитабилном спорту, кроз резултате можете обезбедити наступ на највећим такмичењима. Ту је тек почетак реализације.
-Нема великог новца код нас и углавном се учесници сналазе да обезбеде седства за пут и смештај. Добила сам подршку и свакако ћу, уколико ме здравље послужи, путовати у Немачку. Тренер и селектор једино што траже је поштовање договора и максимално концентрисан приступ, а ја сањам титулу која би заокружила све што сам тежила да постигнем у каријери. Уколико је суђено, биће и на тај начин неутралишем и трему.
Карате пасија много је јача и биће знатно дужа од такмичарске каријере.
-Не знам где ће животни пут да ме одведе, али свакако желим да останем у мом спорту. Волела бих да будем тренер, да на млађе преносим своје искуство и покушам да усадим ту љубав коју носим према „вештини живота“. За све остварено до сада велику захвалност дугујем тренеру Саши Ковачевић и селекторки Јелени Станојевић.