ПРИЧА О ДОКТОРУ СТЕВАНУ СТАНКОВИЋУ, НЕУРОПСИХИЈАТРУ
Остао сам свој
Ни изблиза не знамо колико смо разговора обавили за ових четврт века од када смо у послу за који кажу да је „хлеб са седам кора“. Но, не само да добро памтимо неке од саговорника, него и дијалоге попут:
- Мислите ли да постоји здрава и болесна религиозност?
- Не. Религиозност је увек здрава. Постоје здрави и болесни људи.
Овај дијалог својевремено је вођен у емисији „Са Богом и Хипократом“ на радију „Глас Цркве“, са др Стеваном Станковићем, неуропсихијатром.
Причу о шабачком зету, који је одавно Шапчанин, започињемо у Бечу, где су се срели и заволели Србин из Баната, Стевин деда Ваја и Јеврејка из Чешке, Паулина. Она је прешла у православну веру, венчали су се и добили два сина, Петра и Павла. Када се Први рат завршио, вратили су се у Југославију, у Кикинду, одакле је деда Ваја био родом, а одатле у Београд, где су синови завршили факултете. Петар (отац) је завршио медицину, не слутећи да ће четири генерације његових потомака наставити истим путем. Када је дипломирао, по наредби Министарства здравља, започео је службу у Далматинској загори, где је упознао Маргиту, која је била учитељица у суседном селу. Венчали су се и добили два сина, Павла и Стевана.
Др Стева рођен је 1939. године, у Мрчајевцима, где је његов отац Петар једно време био сеоски лекар.
ДЕТИЊСТВО И ТРАГОВИ
У Мрчајевцима нас је рат затекао. За време казнене експедиције после Краљева, Немци су све купили. Однели су све што су могли из куће и докторске ординације. Отац се побунио и на течном немачком, који је практично био његов матерњи језик, све изнео једном команданту у чачанском гарнизону. „Ви вређате немачког војника?“, викао је немачки официр. Оца су два пута изводили на стрељање са сељанима. Четници су хтели да га мобилишу, али им је објаснио да има двоје деце којима је мајка умрла и да мора о њима да брине. У то време, били смо мало у Косјерићу, мало у Ужицу, а после смо се преселили у Београд, где смо дочекали ослобођење и завршили школе. Пошто је мој отац научио да иде уз ветар, што је добрим делом и мени пренео, одмах после рата, у време одушевљења идеологијом, наставио је да прича да је материјализам утопија. По потреби службе, одлуком Министарства здравља, премештен је из Губеревца (Клиника за психијатријске болести „Др Лаза Лазаревић“) у ковинску болницу. По истеку три месеца, то је продужено на још три, а онда је, једне ноћи, у октобру, неко покуцао на врата. Полицајац је донео бели папир на коме је писало: „По одлуци Народног одбора Седмог реона, да се у року од три дана, др Станковић са породицом и стварима пресели у Ковин под претњом принудног извршења“. И стварно, четвртог дана, све нас натоварили на камионе са затвореницима и полицајцима и преселили у Ковин. Та болница била је бивша аустроугарска касарна, зидана пред Први рат. Живели смо међу болесницима, у становима у којима су некада били официри. Била су два велика павиљона на спрат, која примају око хиљаду болесника, једна приземна зграда, подељена на „мушко и женско немирно“. У наставку те зграде, била је велика биоскопска сала, позорница и на крају две капеле, једна православна, а друга католичка. Имала је огроман парк, своје имање, коњушницу, кланицу и добрим делом живела је од рада пацијената. Један Словенац, Север се презивао, био је технички директор који је организовао живот. Од свих тада постојећих заната, направио је радионице и у сваку поставио по једног доброг мајстора. Књиговодство је водио један пијанац, а у Електричној централи такође су радили пијанци (смех). У оно време није било медикаментне терапије. Пацијенти су лечени разговором и радом. Тамо смо живели четири године.
ОЧЕВИМ СТОПАМА
Др Петар Станковић био је грандиозна фигура. Далеко испред свог времена. Док је службовао у Мрчајевцима, написао је књигу „Божанствена медицина“. Своје пацијене лечио је музиком, иако су га у то време исмевали и изводили на суд. Говорио да је материја илузија, што је, у оно време, био велики идеолошки „грех“.
Када су његови синови завршили велику матуру, рекао им је да напишу шта желе да студирају и да то образложе. Обојица су, сваки из својих разлога, уписали и завршили медицину.
Др Стева је на факултету упознао и заволео своју Смиљу, фармацеуткињу. Мало је недостајало да, када су дипломирали, оду у Косовску Митровицу, али, пошто је Смиља била Шапчанка и шабачки стипендиста, дошли су овде шездесет четврте и, поред бројних понуда да иду у иностранство, пре свега у Немачку, остали.
Добио је специјализацију из гинекологије, али је, пошто ту себе није видео, напустио и вратио се да ради као лекар опште праксе. После три године, догодило се оно што је желео – специјализација из неуропсихијатрије.
НИЈЕ МНОГО, ТАМАН
ПОСЛА
Живот у психијатријској болници утицао је на Вашу преокупацију психијатријом?
- Наравно. Био сам клинац, радознао, а имао отворено широко поље. Свуда сам залазио из знатижеље. За време специјализације, студенти су постављали питања о психичким функцијама, а ја сам препознавао. Касније сам оно што сам знао искуствено, научио и у теорији.
Др Стева има 48 година дугог радног стажа иза себе. Изузетно поштован и вољен од својих пацијената о којима ни данас не жели да говори. Ниједан пример из свог психијатријског дневнка није хтео да изнесе. Поштено. У последње време, иако се ближи осамдесетој, ради у приватном Дому здравља „Здравље плус“ и као судски вештак. Никада није „ишао у приватлук“.
- Не жалим се. Имам таман колико треба да поделим. То је живот. Идемо даље.
У браку са својом Смиљом, добио је две ћерке. Старија, Јасна, је агроном, има два сина и живи у Београду. Млађа, Ивана, кренула је стопама свога оца. Дечји је психијатар. Обе њене ћерке студирају медицину. Старија је апсолвент, а млађа на четвртој години студија.
- Најстарији унук, Стеван, је правник. Млађи, Рајко, хтео је медицину, али није прошао на пријемном, па је уписао Пољопривредни факултет. Себе је у потпуности пронашао у прехрамбеној технологији. Најмлађи унук, Александар, има четрнаест година.
- Ви сте богат човек. Имате две кћерке и петоро унучади?
- Јесам.
Веза Станковића са медицином је необична. Павле, брат др Стеве одавно је у Немачкој, где је радио као редовни професор и директор клинике у Гетингену. Његова супруга Ружица, Београђанка родом, завршила је психијатрију и до скоро радила. Њихова ћерка Олгица ради као дечји психијатар у Берлину. Постављам додатна питања да „похватам“ све породичне „актере“. Много Вас је, кажем.
- Није много, таман посла(смех).
СА БОГОМ И ХИПОКРАТОМ
- Шта бисте рекли на основу дуге психијатријске праксе?
- Психијатар може да буде свако ко жели да буде добар. Не мора бити лекар. А добар лекар може бити само онај ко је добар човек. Ту нема дилеме. Може неко да има добру технику, али ако не види пред собом човека и не саосећа са њим, онда нема помоћи.
- Као да смо данас постали прилично имуни на туђу невољу, као што је пророковано: „Охладнеће љубав многих“.
- Да, давно је то речено, али није схваћено. Тесла је рекао, парафразирам – Извор свега је енергија која потиче из космоса и може да се назове светлошћу, а суштина светлости је љубав.
- Љубав и јесте суштина?
- Јесте.
- „Свеза савршенства“, како је рекао апостол Павле у Химни љубави. Неколико пута сте долазили да гостујете на радију „Глас Цркве“. Да ли бисте у овом разговору направили паралелу између Бога и Хипократа, психијатрије и религије?
- Већ је добро познато место када је командант логора питао владику Николаја да ли верује у Бога. „Не“, мирно је рекао Николај. „Знам да Бог постоји“. Атеиста, кад зађе мало дубље у суштину, удариће у зид.
- Ако озбиљно тражи.
- Да. Добар психијатар, ако гледа у пацијенту човека, а не случај, чак иако није религиозан, завршио је посао. За мене је пример религиозности једна моја пацијенткиња из Мале. Давно је то било, уочи неког празника, ушао сам у цркву да запалим свеће, а она ми је пришла: „Стево, молим те, ево ти ове свеће, ево ти списак, упали их и прочитај имена. Ја не знам да читам“. „Добро“, кажем и прихватим. Када сам завршио, дала ми је још једну, велику свећу. „Коме да наменим“? „Свим мојим душманима“. Е, то је то.
- „Молите се за оне који Вас гоне, благосиљајте оне који Вас куну“. То је љубав, и према пријатељима, и према непријатељима, „нелицемерна, иста према свима“.
- Наравно, треба доћи дотле.
НИСАМ НИЧИЈИ
- Шта Вас је у животу водило?
- Волите себе, али волите и друге. Покушајте друге да разумете. Биће лакше и Вама и њима. Не могу да волим другог ако прво не волим себе. Ко ће у том случају да воли?
- Постоји ли хијерархија у љубави?
- Све се дешава по закону, све се управља по некаквом реду вожње. Неко је то осмислио.
- Мислите ли да је у здравом духу здраво тело?
- Тачно. Не може другачије.
- Говорите кратко, језгровито, са јасним ставом.
- О чему бисмо полемисали?
Др Стева нам је поверио да се учланио у Савез комуниста `68. када су Руси упали у Чешку. Покупили су их с посла и обукли у униформу. Тада је схватио да је држава у опасности. Када је променио мишљење и видео куда то води, саставио је текст и дао оставку на чланство у општинском комитету. И данас га чува.
- Схватио сам да је добро то што сам написао. Тако се испоставило и доказало. Од тада, нисам ничији.
- Могла бих тако да насловим овај текст – Нисам ничији.
- Можете, мирне душе.
- Мада, то није суштина.
- Није. Суштина је да останем свој.
Код доктора Стеве нема спотицања. Све је јасно, говори директно и гледа саговорника у очи. Достојанствен, са ставом који буди поштовање. „То је то“, каже у разговору, „Идемо даље“, или „Тако је како је“. А и јесте тако. Тачно онако како треба да буде.
ПОПУТ ДОКТОРА АРОНА
„Има изванредних психијатара који иду својим правцем. Имао сам срећу да учим код др Веска Савића, чувеног доктора Арона Вука Драшковића. Др Веско је био свој, а то је потребно добром лекару, да има своје мишљење и став, да се не поводи. Веско нас је томе научио, као и великој психијатрији, да прво погледамо човека кад отвори врата ординације.“
ОВДЕ СЕ ДОБРО ЖИВЕЛО
Прву понуду да раде у иностранству, Станковићи су добили као млад брачни пар. Стицајем околности су остали, а „у оно време, овде се добро живело“.
- После две године рада, ја као лекар, Смиља као апотекар, купили смо ауто Дијану и чамац. После завршене специјализације, променили смо кола и купили Тристаћа. Нов Тристаћ је био десет плата. После је све кренуло низбрдо у нашој земљи.
- Предуго траје криза?
- Дуго, заиста, али добро, шта да радимо, ту смо где смо. Нема друге.
- Мислите ли да постоји здрава и болесна религиозност?
- Не. Религиозност је увек здрава. Постоје здрави и болесни људи.
Овај дијалог својевремено је вођен у емисији „Са Богом и Хипократом“ на радију „Глас Цркве“, са др Стеваном Станковићем, неуропсихијатром.
Причу о шабачком зету, који је одавно Шапчанин, започињемо у Бечу, где су се срели и заволели Србин из Баната, Стевин деда Ваја и Јеврејка из Чешке, Паулина. Она је прешла у православну веру, венчали су се и добили два сина, Петра и Павла. Када се Први рат завршио, вратили су се у Југославију, у Кикинду, одакле је деда Ваја био родом, а одатле у Београд, где су синови завршили факултете. Петар (отац) је завршио медицину, не слутећи да ће четири генерације његових потомака наставити истим путем. Када је дипломирао, по наредби Министарства здравља, започео је службу у Далматинској загори, где је упознао Маргиту, која је била учитељица у суседном селу. Венчали су се и добили два сина, Павла и Стевана.
Др Стева рођен је 1939. године, у Мрчајевцима, где је његов отац Петар једно време био сеоски лекар.
ДЕТИЊСТВО И ТРАГОВИ
У Мрчајевцима нас је рат затекао. За време казнене експедиције после Краљева, Немци су све купили. Однели су све што су могли из куће и докторске ординације. Отац се побунио и на течном немачком, који је практично био његов матерњи језик, све изнео једном команданту у чачанском гарнизону. „Ви вређате немачког војника?“, викао је немачки официр. Оца су два пута изводили на стрељање са сељанима. Четници су хтели да га мобилишу, али им је објаснио да има двоје деце којима је мајка умрла и да мора о њима да брине. У то време, били смо мало у Косјерићу, мало у Ужицу, а после смо се преселили у Београд, где смо дочекали ослобођење и завршили школе. Пошто је мој отац научио да иде уз ветар, што је добрим делом и мени пренео, одмах после рата, у време одушевљења идеологијом, наставио је да прича да је материјализам утопија. По потреби службе, одлуком Министарства здравља, премештен је из Губеревца (Клиника за психијатријске болести „Др Лаза Лазаревић“) у ковинску болницу. По истеку три месеца, то је продужено на још три, а онда је, једне ноћи, у октобру, неко покуцао на врата. Полицајац је донео бели папир на коме је писало: „По одлуци Народног одбора Седмог реона, да се у року од три дана, др Станковић са породицом и стварима пресели у Ковин под претњом принудног извршења“. И стварно, четвртог дана, све нас натоварили на камионе са затвореницима и полицајцима и преселили у Ковин. Та болница била је бивша аустроугарска касарна, зидана пред Први рат. Живели смо међу болесницима, у становима у којима су некада били официри. Била су два велика павиљона на спрат, која примају око хиљаду болесника, једна приземна зграда, подељена на „мушко и женско немирно“. У наставку те зграде, била је велика биоскопска сала, позорница и на крају две капеле, једна православна, а друга католичка. Имала је огроман парк, своје имање, коњушницу, кланицу и добрим делом живела је од рада пацијената. Један Словенац, Север се презивао, био је технички директор који је организовао живот. Од свих тада постојећих заната, направио је радионице и у сваку поставио по једног доброг мајстора. Књиговодство је водио један пијанац, а у Електричној централи такође су радили пијанци (смех). У оно време није било медикаментне терапије. Пацијенти су лечени разговором и радом. Тамо смо живели четири године.
ОЧЕВИМ СТОПАМА
Др Петар Станковић био је грандиозна фигура. Далеко испред свог времена. Док је службовао у Мрчајевцима, написао је књигу „Божанствена медицина“. Своје пацијене лечио је музиком, иако су га у то време исмевали и изводили на суд. Говорио да је материја илузија, што је, у оно време, био велики идеолошки „грех“.
Када су његови синови завршили велику матуру, рекао им је да напишу шта желе да студирају и да то образложе. Обојица су, сваки из својих разлога, уписали и завршили медицину.
Др Стева је на факултету упознао и заволео своју Смиљу, фармацеуткињу. Мало је недостајало да, када су дипломирали, оду у Косовску Митровицу, али, пошто је Смиља била Шапчанка и шабачки стипендиста, дошли су овде шездесет четврте и, поред бројних понуда да иду у иностранство, пре свега у Немачку, остали.
Добио је специјализацију из гинекологије, али је, пошто ту себе није видео, напустио и вратио се да ради као лекар опште праксе. После три године, догодило се оно што је желео – специјализација из неуропсихијатрије.
НИЈЕ МНОГО, ТАМАН
ПОСЛА
Живот у психијатријској болници утицао је на Вашу преокупацију психијатријом?
- Наравно. Био сам клинац, радознао, а имао отворено широко поље. Свуда сам залазио из знатижеље. За време специјализације, студенти су постављали питања о психичким функцијама, а ја сам препознавао. Касније сам оно што сам знао искуствено, научио и у теорији.
Др Стева има 48 година дугог радног стажа иза себе. Изузетно поштован и вољен од својих пацијената о којима ни данас не жели да говори. Ниједан пример из свог психијатријског дневнка није хтео да изнесе. Поштено. У последње време, иако се ближи осамдесетој, ради у приватном Дому здравља „Здравље плус“ и као судски вештак. Никада није „ишао у приватлук“.
- Не жалим се. Имам таман колико треба да поделим. То је живот. Идемо даље.
У браку са својом Смиљом, добио је две ћерке. Старија, Јасна, је агроном, има два сина и живи у Београду. Млађа, Ивана, кренула је стопама свога оца. Дечји је психијатар. Обе њене ћерке студирају медицину. Старија је апсолвент, а млађа на четвртој години студија.
- Најстарији унук, Стеван, је правник. Млађи, Рајко, хтео је медицину, али није прошао на пријемном, па је уписао Пољопривредни факултет. Себе је у потпуности пронашао у прехрамбеној технологији. Најмлађи унук, Александар, има четрнаест година.
- Ви сте богат човек. Имате две кћерке и петоро унучади?
- Јесам.
Веза Станковића са медицином је необична. Павле, брат др Стеве одавно је у Немачкој, где је радио као редовни професор и директор клинике у Гетингену. Његова супруга Ружица, Београђанка родом, завршила је психијатрију и до скоро радила. Њихова ћерка Олгица ради као дечји психијатар у Берлину. Постављам додатна питања да „похватам“ све породичне „актере“. Много Вас је, кажем.
- Није много, таман посла(смех).
СА БОГОМ И ХИПОКРАТОМ
- Шта бисте рекли на основу дуге психијатријске праксе?
- Психијатар може да буде свако ко жели да буде добар. Не мора бити лекар. А добар лекар може бити само онај ко је добар човек. Ту нема дилеме. Може неко да има добру технику, али ако не види пред собом човека и не саосећа са њим, онда нема помоћи.
- Као да смо данас постали прилично имуни на туђу невољу, као што је пророковано: „Охладнеће љубав многих“.
- Да, давно је то речено, али није схваћено. Тесла је рекао, парафразирам – Извор свега је енергија која потиче из космоса и може да се назове светлошћу, а суштина светлости је љубав.
- Љубав и јесте суштина?
- Јесте.
- „Свеза савршенства“, како је рекао апостол Павле у Химни љубави. Неколико пута сте долазили да гостујете на радију „Глас Цркве“. Да ли бисте у овом разговору направили паралелу између Бога и Хипократа, психијатрије и религије?
- Већ је добро познато место када је командант логора питао владику Николаја да ли верује у Бога. „Не“, мирно је рекао Николај. „Знам да Бог постоји“. Атеиста, кад зађе мало дубље у суштину, удариће у зид.
- Ако озбиљно тражи.
- Да. Добар психијатар, ако гледа у пацијенту човека, а не случај, чак иако није религиозан, завршио је посао. За мене је пример религиозности једна моја пацијенткиња из Мале. Давно је то било, уочи неког празника, ушао сам у цркву да запалим свеће, а она ми је пришла: „Стево, молим те, ево ти ове свеће, ево ти списак, упали их и прочитај имена. Ја не знам да читам“. „Добро“, кажем и прихватим. Када сам завршио, дала ми је још једну, велику свећу. „Коме да наменим“? „Свим мојим душманима“. Е, то је то.
- „Молите се за оне који Вас гоне, благосиљајте оне који Вас куну“. То је љубав, и према пријатељима, и према непријатељима, „нелицемерна, иста према свима“.
- Наравно, треба доћи дотле.
НИСАМ НИЧИЈИ
- Шта Вас је у животу водило?
- Волите себе, али волите и друге. Покушајте друге да разумете. Биће лакше и Вама и њима. Не могу да волим другог ако прво не волим себе. Ко ће у том случају да воли?
- Постоји ли хијерархија у љубави?
- Све се дешава по закону, све се управља по некаквом реду вожње. Неко је то осмислио.
- Мислите ли да је у здравом духу здраво тело?
- Тачно. Не може другачије.
- Говорите кратко, језгровито, са јасним ставом.
- О чему бисмо полемисали?
Др Стева нам је поверио да се учланио у Савез комуниста `68. када су Руси упали у Чешку. Покупили су их с посла и обукли у униформу. Тада је схватио да је држава у опасности. Када је променио мишљење и видео куда то води, саставио је текст и дао оставку на чланство у општинском комитету. И данас га чува.
- Схватио сам да је добро то што сам написао. Тако се испоставило и доказало. Од тада, нисам ничији.
- Могла бих тако да насловим овај текст – Нисам ничији.
- Можете, мирне душе.
- Мада, то није суштина.
- Није. Суштина је да останем свој.
Код доктора Стеве нема спотицања. Све је јасно, говори директно и гледа саговорника у очи. Достојанствен, са ставом који буди поштовање. „То је то“, каже у разговору, „Идемо даље“, или „Тако је како је“. А и јесте тако. Тачно онако како треба да буде.
„Има изванредних психијатара који иду својим правцем. Имао сам срећу да учим код др Веска Савића, чувеног доктора Арона Вука Драшковића. Др Веско је био свој, а то је потребно добром лекару, да има своје мишљење и став, да се не поводи. Веско нас је томе научио, као и великој психијатрији, да прво погледамо човека кад отвори врата ординације.“
Прву понуду да раде у иностранству, Станковићи су добили као млад брачни пар. Стицајем околности су остали, а „у оно време, овде се добро живело“.
- После две године рада, ја као лекар, Смиља као апотекар, купили смо ауто Дијану и чамац. После завршене специјализације, променили смо кола и купили Тристаћа. Нов Тристаћ је био десет плата. После је све кренуло низбрдо у нашој земљи.
- Предуго траје криза?
- Дуго, заиста, али добро, шта да радимо, ту смо где смо. Нема друге.
М.Ф.
Најновији број
25. април 2024.
