Авлије у цвећу

У селима Поцерине и Посавотамнаве окућнице личе на западна издања бриге у дворишту или народски о авлији. Обиље цвећа уз украсно жбуње те уредно ошишану траву даје утисак благостања домаћинства. И поред обиља посла вредне женске руке брину о окућници ко из туристичких проспекта. Капа доле за изглед бројних авлија које би могле да иду у проспекте за узор.
Некада пак авлије су имале такође обиље цвећа али у поплета огради пред вајатима и магазама где су се тискали на невеликом простору рузмарин, резетлук, руже и толико тога уз обавезан босиок. Трагом тих прича подно Цера ходећи зараслим путевима угледасмо такво здање и веровали или не уређену башту. Истина дотрајале ограде попут и вајата али милина од мириса босиока и рузмарина те опојног резетлука вратила је филм времена. Угледасмо нану која уз силне посве у кући у којој су живеле породице четири брата и беше их скоро двадесет. Башта је плевљена кадгод поред ње прође и била зар и рећи најбоља у селу. О њу ослоњен стари точак а цвеће у дотрајалим шерпама и лонцима и бројним истрошеним посуђем. Такво време беше.
И то је само део приче. Тик уз башту расла шентелија која је већ времешна била идеалан параван за ашиковање. Из тих прича никли су бројни бракови по народној купус у кацу, дете у кућу. У шали веле радознали који су се чудили да неко плеви и сад, повратило се...
И тако је било и уз бунар где се румена пузавица таласала али и уз чардак где је бршљан уз нестваран хлад био и заштита од времена. У корак са виновом лозом био декор који је окупљао многе. Рузмарин беше прича за себе где су летима сестре неговале украсе за кићене сватове и са нестрпљем ишчекивале. У дане кувања слатког од редовног воћа рузмарин и резетлук су украс за трајање а у старом вајату ма како звучало затекло нас пар тегли слатког од дуња као да је кувано претходне јесени пркосећи деценијама у нестварној свежини кућице од ћерпича.
По рецептима бака и данас су слатко зачине уз лимун и реченим састојцима али и кува на смедеревцу и траје данима ко некада. Цвеће пак добија све новије издање али има и реченог рузмарина и резетлука само у много савременијем декору.Трава је попут актуелне вимблдонске где би у шали веле и Новак тукао у Надала и Федерера. Тенис је у селима прича за себе иако времешни веле да би радије играли клиса и сличних игара чобана а сада и фудбал губи корак. Млади ће радије да се послуже телефоном и таблетом па до миле воље дан и ноћ.
Баке на срећу и бројна чељад нису имали друга посла па ето оставише и трагове авлија у цвећу. Остали су и пелцери који се по традицији узимају крадом и истина лакше приме и тако из лета у лето.
Све похвале и садашњим домаћицама које од њиве и најлонске производње те бројне стоке и тако редом држе све ко под конац. И такмиче се видно је усвајању лепе идеје па има и точкова и бројних бравура од сечених старих ауто гума а декори у старим пањевима су приче за себе. А све изгледа као да се дуга спустила на травњаке и походи окућницу жена које су умеће гајења цвећа наследиле од мајки, бака и прабака...
Сад што се мора рећи да се истраје у овој борби за лепоту да сеоска окућница не заостаје за градским двориштима и то је ваљда и највећи комлимент. Декор сеоског зеленила на сваком кораку је адут више домаћица да са поносом уживају. Труд се вазда исплатио па и овај који је пут од ограђених башти пред вајатима и бунарима и садашњих авлија оставио малу разлику. Једино што стари не признају је мирис руже који се веле од оне некад и садашњих не може упоредити. Тек авлије миришу и сад и у сећањима од некад.