Захтеви опасни по здравље грађана

Грађани Шапца су доживели и да им се усред јула смеће не однесе са градских улица, а чињеница да је неко у стању да свесно угрози здравље грађана значи одсуство елементарне људске свести и друштвене одговорности.
Ако не учиш, не гине ти комунално – некада родитељска претња, данас пожељан избор. Сигуран посао, редовна плата и радно ангажовање према сопственој савести. Радници у јавним, комуналним предузећима могу да рачунају и на максималну заштиту суда, за разлику од радника у приватном сектору. Овако комфорна позиција отвара разне могућности за уцену, манипулацију па и рекетирање јер је фантастична 13. плата ништа друго него еуфемизам за ову нечасну работу. Рачун плаћају грађани, често не знајући шта рачуница садржи.
Грађани Шапца не морају да знају структурне проблеме ЈКП “Стари град” али морају да знају колико их кошта 13. плата, што је један од захтева дела радника овог предузећа.
Грађани Шапца морају да знају да је 13. плата у јавним предузећима начин куповине гласова који се у Србији претворио у начин опстанка Српске напредне странке на власти.
Грађани Шапца морају да знају да су запослени у јавним предузећима често принуђени да буду носиоци капиларних гласова који обесмишљавају политички живот. И троше последње резерве будућности Србије.
Али грађани Шапца пре свега треба да одговоре на питање да ли су спремни да им рачуни за комуналне услуге буду 20 одсто виши, како би радници јавних предузећа добили 13. плату. Градоначелник Шапца Небојша Зеленовић није им обећао такву политику. Поверење грађана стекао је управо на супротном: најбоља услуга по најнижој цени.
У ЈКП „Стари град” стално је запослено 254 радника, на одређено је њих седморо, шесторо их је по уговору о привремно повременим пословима, а чак 54 ангажовано је преко агенције. Да ли то значи да ово предузеће нема могућност да са својим ресурсима обавља посао од јавног интереса?
Одговор је најпре у неповољној старосној структури - око 40 одсто радника је старости између 50 и 60 година, а 15 одсто њих има више од 60 година живота. То наравно значи дуга и честа боловања. Просечно, 24 радника месечно отвори боловање, а четири радника, због боловања, на радном месту годишње проведу мање од 25 радних дана. Није тајна да њих десетак не зарађује своју плату. Неухватљиви на терену, већ годинама успешно пливају у мору неоправданих боловања. А на радост грађана, ни администрације не мањка – 48 службеника чини око 15 одсто запослених, а стандард је пет одсто!
Проблем је такође и одлазак радника. Од 2014. године из овог предузећа отишло је 78 радника (пензија, смрт, отказ радника или послодавца), а у исто време обим посла је проширен и за службу изношења смећа и за службу зеленила. Посебна невоља је застарелост возног парка и одлазак возача, стално запослених и агенцијских, тако да је руководство принуђено да препакује запослене и често их доквалификује за овај посао.
Све ово су системски проблеми чијем решавању ова држава није дорасла и који црпе ово мало друштвене енергије. Уз то, постају и важна карика у систему Вучићеве власти: куповина гласова, капиларни гласови...
Али главно питање је треба ли 40.000 породица у Шапцу да плаћа мањкавости система функционисања јавних предузећа, незарађене плате па још и тринаесту, и да ли су Шапчани спремни да плате 20 одсто скупље комуналне услуге да би радници јавних предузећа имали 13. плату – безобразно названу солидарна помоћ. Јер у земљи у којој је лаж главни државни пројекат, могуће је манипулисати чак и солидарношћу.