КРИВИНА У ОГЛЕДАЛУ
Војско моја, не зови ме сада!
Као гром из ведра неба ме је погодила информација која је објављена у медијима да се следеће године враћа обавезно служење војног рока. Да се одмах на почетку разумемо, нисам избегао ту обавезу, и вратио сам дуг отаџбини од 15. септембра 1989. године до 14. септембра 1990. Та година, коју сам провео у Југословенској народној армији, година коју сам бацио низ ветар, крајње непотребна и бесмислена. Крајње непотребно животно искуство, у мом случају.
За тих годину дана, моја пушка је на стрелишту у Бубањ Потоку испалила десет метака. Скоро, па никакву обуку војну нисам прошао. Зато смо. барем моји класићи, научили до танчина на рибамо тоалете, ходнике, да чистимо лишће у дворишту. На спавање смо одлазили у 22, устајали у пет ујутру. Сећам се да нисмо имали ни грејање, већ смо се грејали уз помоћ добре старе Крека Весо пећи чији је одвод у димњак био избушен као рударска чарапа, тако да смо сви имали инфекције по лицу услед гарежи која нам је падала на јастуке. И на стражи сам био само седам дана, а био сам једном чак и разводник страже.
Морали смо, обавезно, да гледамо дневник у пола осам. Уколико би неко од нас заспао, после целодневних бесмислених активности, тај је остатак Дневника морао да стојећи испрати садржај до одјавне шпице. Имали смо ту несрећу да нам је у три наврата био и забрањен излазак у град због неког скупа несврстаних у Београду, конгреса Савеза комуниста Југославије, као и неког опозиционог скупа који је организовао Мирко Јовић.
Та бесмислена година ми је прекинула школовање, а оно што је најболније за момка у том периоду, због војске сам остао без највеће љубави у дотадашњем животу, једне преслатке мале Јелене. Често сам се питао чему је служила та година, шта сам научио? Једина права лекција живота је била да су људи кварна роба. То сам у ЈНА први пут видео. За мало неке „власти“ шта је све човек спреман да уради, за један разводнички, а касније и десетарски чин. Стална цинкарења и тужибабисања су била део свакодневице. Официри су волели такве војнике. Ваљда су их подсећали на њих када су били клинци. И сви су се они обавезали једној заклетви, не жалећи да због ње дају и свој живот. Неки од тих официра који су нама командовали, попут поручника Слеџа или водника Самија, дали су своје животе, али у униформама „зенги“ и „ОВК“. Неки су изашли из униформе и побегли, неки су се напрасно пензионисали када је постало густо.
А, имао сам једног финог десетара, Дејана Деспотовског, чини ми се са Карабурме. Права градска фаца, али је неким стицајем животних околности завршио као војно лице на трогодишњем уговору. Једном речју, атипичан подофицир. Дружио се са нама, играли смо преферанс, реаговарали, знао је и да попије које пиво са обичном војском. Био је ожењен са неком нашом женом из Данске. Већ поменути водник Сами га је упитао где је научио дански језик, не капирајући да му је жена из наше земље. Војска, барем тада, није мирисала градске фаце. Он је морао по уговору да и даље носи униформу ЈНА. Био је на ратишту. Свашта видео и доживео. И није преживео, испалио је себи метак у главу, није издржао то зло и ту издају којом је био окружен. Тако су барем причали.
Не спорим да су људи имали лепа искуства и да дан данас гаје нежна сећања на војску и сивомалсинасту униформу. Многи су, верујем, у војсци стекли друга до гроба, као што отпева Ђорђе Балашевић, али и даље тврдим да је војни рок бесмислена и скупа прича. И још замислите војску на чијем се челу налази Александар Вулин. Њему да се салутира, постројава и каже - разумем. Човек који се, у време када сам ја служио војни рок, извукао и ескивирао свој дуг према домовини. И да је једини. Сви они који су гласни нису служили војни рок - ни Ђука, ни Миша Вацић...
Волео бих да мој син Ђорђе никада не служи војску, други су планови пред њим. Једино ако би то била његова жеља, али нешто капирам да му то и није нешто приоритетно. Немам ништа против неке кратке војне обуке, али за тако нешто није потребно годину дана одвојити момке од куће, школе, девојке. Поштујем Војску као институцију, и свакога ко то жели и воли да иде у војску. Али, треба и да буде плаћен и опремљен за тако нешто, а не да му после параде у Нишу одмах скидају чизме са ногу.
Војска је много битна и озбиљна институција да би се неко са њом зезао, прошлост нас је најбоље подучила томе. При том и скупа. Она мора да буде високо професионализована, а не мелодрамски приказана на малим екранима. На сву срећу, вест са почетка текста је убрзо демантована.
За тих годину дана, моја пушка је на стрелишту у Бубањ Потоку испалила десет метака. Скоро, па никакву обуку војну нисам прошао. Зато смо. барем моји класићи, научили до танчина на рибамо тоалете, ходнике, да чистимо лишће у дворишту. На спавање смо одлазили у 22, устајали у пет ујутру. Сећам се да нисмо имали ни грејање, већ смо се грејали уз помоћ добре старе Крека Весо пећи чији је одвод у димњак био избушен као рударска чарапа, тако да смо сви имали инфекције по лицу услед гарежи која нам је падала на јастуке. И на стражи сам био само седам дана, а био сам једном чак и разводник страже.
Морали смо, обавезно, да гледамо дневник у пола осам. Уколико би неко од нас заспао, после целодневних бесмислених активности, тај је остатак Дневника морао да стојећи испрати садржај до одјавне шпице. Имали смо ту несрећу да нам је у три наврата био и забрањен излазак у град због неког скупа несврстаних у Београду, конгреса Савеза комуниста Југославије, као и неког опозиционог скупа који је организовао Мирко Јовић.
Та бесмислена година ми је прекинула школовање, а оно што је најболније за момка у том периоду, због војске сам остао без највеће љубави у дотадашњем животу, једне преслатке мале Јелене. Често сам се питао чему је служила та година, шта сам научио? Једина права лекција живота је била да су људи кварна роба. То сам у ЈНА први пут видео. За мало неке „власти“ шта је све човек спреман да уради, за један разводнички, а касније и десетарски чин. Стална цинкарења и тужибабисања су била део свакодневице. Официри су волели такве војнике. Ваљда су их подсећали на њих када су били клинци. И сви су се они обавезали једној заклетви, не жалећи да због ње дају и свој живот. Неки од тих официра који су нама командовали, попут поручника Слеџа или водника Самија, дали су своје животе, али у униформама „зенги“ и „ОВК“. Неки су изашли из униформе и побегли, неки су се напрасно пензионисали када је постало густо.
А, имао сам једног финог десетара, Дејана Деспотовског, чини ми се са Карабурме. Права градска фаца, али је неким стицајем животних околности завршио као војно лице на трогодишњем уговору. Једном речју, атипичан подофицир. Дружио се са нама, играли смо преферанс, реаговарали, знао је и да попије које пиво са обичном војском. Био је ожењен са неком нашом женом из Данске. Већ поменути водник Сами га је упитао где је научио дански језик, не капирајући да му је жена из наше земље. Војска, барем тада, није мирисала градске фаце. Он је морао по уговору да и даље носи униформу ЈНА. Био је на ратишту. Свашта видео и доживео. И није преживео, испалио је себи метак у главу, није издржао то зло и ту издају којом је био окружен. Тако су барем причали.
Не спорим да су људи имали лепа искуства и да дан данас гаје нежна сећања на војску и сивомалсинасту униформу. Многи су, верујем, у војсци стекли друга до гроба, као што отпева Ђорђе Балашевић, али и даље тврдим да је војни рок бесмислена и скупа прича. И још замислите војску на чијем се челу налази Александар Вулин. Њему да се салутира, постројава и каже - разумем. Човек који се, у време када сам ја служио војни рок, извукао и ескивирао свој дуг према домовини. И да је једини. Сви они који су гласни нису служили војни рок - ни Ђука, ни Миша Вацић...
Волео бих да мој син Ђорђе никада не служи војску, други су планови пред њим. Једино ако би то била његова жеља, али нешто капирам да му то и није нешто приоритетно. Немам ништа против неке кратке војне обуке, али за тако нешто није потребно годину дана одвојити момке од куће, школе, девојке. Поштујем Војску као институцију, и свакога ко то жели и воли да иде у војску. Али, треба и да буде плаћен и опремљен за тако нешто, а не да му после параде у Нишу одмах скидају чизме са ногу.
Војска је много битна и озбиљна институција да би се неко са њом зезао, прошлост нас је најбоље подучила томе. При том и скупа. Она мора да буде високо професионализована, а не мелодрамски приказана на малим екранима. На сву срећу, вест са почетка текста је убрзо демантована.
Најновији број
18. април 2024.
