Заљубљеник у електронску музику: Ђорђе Пајић - “Bonggita”
Савремена музичка носталгија
Естетика је кључни део синтвејва. Сваки уметник има специфичан визуал који га дефинише на сцени. Идеја је непроцењива за сваког уметника, може да се јави у сваком тренутку и тај моменат је благослов какав уметник мора да цени. Најјачи покретачки мотив су лична искуства
Када страст и посао постану комплементарни, инспирација долази из исконског дела бића уметника, срца. Стваралаштво брише временске, просторне границе и доноси несвакидашње спојеве проткане емоцијама, без сувишне патетике, али са озбиљним освртом на не тако давну прошлост, безбрижност детињства, али и запитаност над оним што долази. Музика као снажан медиј изражавања нуди могућност путовања без лимита и ограничења за уметника који је креира и уживаоца. Млади шабачки музичар Ђорђе Пајић, познатији под носталгичним уметничким псеудонимом “Bonggita” однедавно наступа у родном граду у оквиру „Загревања“ у Великом парку. Мелодије које дели са публиком припадају новом правцу електронског звука званом synthwave. Иако недовољно комерцијализован правац доноси аутентичан звук са снажном естетиком која код слушалаца буди жељу за бекством у сутон, или бар повратак у будућност.
Од када датирају први додири са музиком?
Музиком се бавим од пете године. Свирао сам клавир, окушао се у свим музичким жанровима, од класичне музике до рокенрола, да бих сада дошао до правца као што је synthwave. Захтевало је много времена, промене музичког укуса, искуства, како бих музички сазрео и пронашао себе у свету нота и мелодија.
Колики је изазов бавити се професионално музиком у Србији?
Зависи о којој врсти музике говоримо. Музика којом се ја бавим, као субжанр електронске музике, није довољно промовисана, а самим тим и позната код нас. Он је релативно млад, настао је 2011. године. Да ли сам ја пронашао жанр или је он пронашао мене? То је већ реторичко питање. Можемо назвати срећом чињеницу да је музика којом се ја бавим најинтересантнија странцима.
Публика те познаје под именом “Bonggita”.
Име је продукт носталгије. “Bonggita” је носталгична, слатка и нутритивна. Тај слаткиш ме асоцира на детињство, на безбрижан период живота.
Најближи сарадници “Bonggite”?
Александар Јовановић, гитариста, певачица и ја, чинимо екипу. Девојка која пева вокале на албуму је из Сједињених Америчких Држава и онлајн смо се упознали. Зове се Krissy Abshire и она је из Остина, већ смо наступали заједно. Наша музичка породица је сложна, повезана, спајају нас јаке нити проткане од заједничких искустава и савета које несебично делимо једни са другима.
Срж музичког правца?
Естетика је кључни део синтвејва, било да говоримо о аудио или визуелном делу овог правца који су нераздвојни. Сваки уметник има специфичан визуал који га дефинише на сцени. Најбољи пример је музика 80-их година прошлог века, како је у питању врло прогресивна музичка деценија која је и данас неисцрпни извор инспирације. Свака мелодија из тог периода пребачена у садашњост ствара нешто уникатно. Винтиџ синтисајзери су препознатљиви на свим култним албумима девете деценије XX века и заслугу за то носе аналогни синтисајзери у комбинацији са данас доступном новијом техником.
Препорука за слушаоце лаике када је у питању синтвејв?
„Динатрон“ је идеалан за почетак познанства са синтвејвом. Он се бави истраживањем ретрофутуристичког аспекта правца. Уз њега филм „Драјв“ је круцијалан за естетику и културу нашег жанра, као и добра стара електроника, попут Жан Мишел Жара и Kavinsky, Electric Youth.
Кроз призму искуства, како Шапчани реагују на овај млад музички правац?
Реакције наших људи су позитивне, прихватају ову врсту музике, али постоји разлика у менталитету. Код нас слушаоци музици прилазе са другачијим погледом, срцем и са разумевањем дубине мелодије, као публика су захтевнији, теже их је импресионирати, јер морате да придобијете, разумете њихове емоције. Наравно, то је за мене изазов да будем креативнији и вероватно је то један од разлога што моје композиције прелазе све границе. Из искуства кажем да је наш, српски менталитет, специфичнији у односу на остатак света, посебно када се „упакује“ у синтвејв.
Неизбежни састојци стваралачког процеса?
Две ствари су пресудне током стварања, инспирација и идеја. Идеја је оно непроцењиво за сваког уметника, може да се јави у сваком тренутку и тај моменат је благослов какав уметник мора да цени. Када се идеја јави, увек се трудим да је каналишем кроз емоције и усмерим у правцу нове композиције. Најјачи покретачки мотив су лична искуства. Из њих долази стваралаштво, а увек их посматрам и као музичар и као психолог. Неизбежан је и имагинарни свет. У правом односу та два настаје уметност.
Важан део бављења музиком је креирање нових песама, албума.
Тај процес је истовремено уживање, али и посао сличан сваком другом. Најпре осмислим концепт, а потом следи реализација. На старту осетим своје жеље и правац ка њиховом остварењу, уз апсолутну сигурност да ће на крају албум бити завршен, што је изузетно важно, пошто се у том периоду суочавате са бројним, не баш лаким, изазовима различите врсте. Некада сам песме често дорађивао и увек сам имао утисак да то није комплетирано. Ипак, музичка зрелост и године донесу сигурност и сада осетим када је композиција завршена и када је „оставим на миру“ да тражи пут до слушалаца. Најбоље песме убрзо започну сопствени живот, одвојен од ствараоца. Од 2017. године сам објавио један EP и два албума Retro Synth Records из САД-а. Тренутно спремам нов албум.
Како процениш да ли је песма добра?
Процена да ли је песма добра или није заснована је на личном утиску. Не може нико да зна да ли ће се „примити“ код публике, али када верујете сопственом утиску, знате да сте учинили све што је до вас, да сте део себе унели у нумеру, те сада чекате одговор на другој страни. Нисам присталица корпоративног приступа компоновању. Радим сам, не постоји тим менаџера који стоји иза мог рада.
Мотив који је одредио твој лични печат?
На печат који остављам велики утицај имали су филмови које сам гледао и највећа жеља је да емоције које су кинематографска остварења оставила на мене пренесем на музику. Волим филмове из 80-их, од хорора до бајковитих филмова, наравно, не заборављајући класике. Подручје бивше Југославије оставило је 80-их велики траг на данашњу електронску музику. Денис Денис, Видео секс, примери су прогресивног звука значајног за садашњицу.
Дан без музике.
-Покушао сам да не слушам музику, међутим схватио сам да то нисам ја и да је музика и посао, али и одмор, релаксација.
Иако си наш суграђанин, своје стваралаштво најпре си представио публици ван Србије?
„Загревање у Великом парку“ је практично мој деби у Србији. Највећи део онога што сам до сада урадио, приредио сам у иностранству. Први концерт који сам имао био је у Бостону, на ЕОН фестивалу. Представио сам се у Варшави, а у септембру је већ заказан концерт у Будимпешти. У Србији сам још само наступао у Београду.
Идеја „Загревања“
у Великом парку је јединствени концепт у граду
То је идеја мог пријатеља Ђорђа Кесића и моје маленкости. Желели смо да у нашем граду организујемо нешто што већ постоји у великим европским метрополама, Лондон, Берлин, Париз, где су овакви догађаји свакодневни у парковима. Велики парк има посебно значење за нас, тамо смо одрасли, има сјајан амбијент и реакције су искључиво позитивне и осећамо велику подршку. Први пут смо наступили пре отприлике месец дана, идеја је да наступамо сваке друге суботе, бар до краја септембра, наравно, условљени смо временским приликама, а после тога можда у неком затвореном простору. Већ сада имамо планове за 2020. годину, али не бих детаљније о томе у овом тренутку.
Од када датирају први додири са музиком?
Музиком се бавим од пете године. Свирао сам клавир, окушао се у свим музичким жанровима, од класичне музике до рокенрола, да бих сада дошао до правца као што је synthwave. Захтевало је много времена, промене музичког укуса, искуства, како бих музички сазрео и пронашао себе у свету нота и мелодија.
Колики је изазов бавити се професионално музиком у Србији?
Зависи о којој врсти музике говоримо. Музика којом се ја бавим, као субжанр електронске музике, није довољно промовисана, а самим тим и позната код нас. Он је релативно млад, настао је 2011. године. Да ли сам ја пронашао жанр или је он пронашао мене? То је већ реторичко питање. Можемо назвати срећом чињеницу да је музика којом се ја бавим најинтересантнија странцима.
Публика те познаје под именом “Bonggita”.
Име је продукт носталгије. “Bonggita” је носталгична, слатка и нутритивна. Тај слаткиш ме асоцира на детињство, на безбрижан период живота.
Најближи сарадници “Bonggite”?
Александар Јовановић, гитариста, певачица и ја, чинимо екипу. Девојка која пева вокале на албуму је из Сједињених Америчких Држава и онлајн смо се упознали. Зове се Krissy Abshire и она је из Остина, већ смо наступали заједно. Наша музичка породица је сложна, повезана, спајају нас јаке нити проткане од заједничких искустава и савета које несебично делимо једни са другима.
Срж музичког правца?
Естетика је кључни део синтвејва, било да говоримо о аудио или визуелном делу овог правца који су нераздвојни. Сваки уметник има специфичан визуал који га дефинише на сцени. Најбољи пример је музика 80-их година прошлог века, како је у питању врло прогресивна музичка деценија која је и данас неисцрпни извор инспирације. Свака мелодија из тог периода пребачена у садашњост ствара нешто уникатно. Винтиџ синтисајзери су препознатљиви на свим култним албумима девете деценије XX века и заслугу за то носе аналогни синтисајзери у комбинацији са данас доступном новијом техником.
Препорука за слушаоце лаике када је у питању синтвејв?
„Динатрон“ је идеалан за почетак познанства са синтвејвом. Он се бави истраживањем ретрофутуристичког аспекта правца. Уз њега филм „Драјв“ је круцијалан за естетику и културу нашег жанра, као и добра стара електроника, попут Жан Мишел Жара и Kavinsky, Electric Youth.
Кроз призму искуства, како Шапчани реагују на овај млад музички правац?
Реакције наших људи су позитивне, прихватају ову врсту музике, али постоји разлика у менталитету. Код нас слушаоци музици прилазе са другачијим погледом, срцем и са разумевањем дубине мелодије, као публика су захтевнији, теже их је импресионирати, јер морате да придобијете, разумете њихове емоције. Наравно, то је за мене изазов да будем креативнији и вероватно је то један од разлога што моје композиције прелазе све границе. Из искуства кажем да је наш, српски менталитет, специфичнији у односу на остатак света, посебно када се „упакује“ у синтвејв.
Неизбежни састојци стваралачког процеса?
Две ствари су пресудне током стварања, инспирација и идеја. Идеја је оно непроцењиво за сваког уметника, може да се јави у сваком тренутку и тај моменат је благослов какав уметник мора да цени. Када се идеја јави, увек се трудим да је каналишем кроз емоције и усмерим у правцу нове композиције. Најјачи покретачки мотив су лична искуства. Из њих долази стваралаштво, а увек их посматрам и као музичар и као психолог. Неизбежан је и имагинарни свет. У правом односу та два настаје уметност.
Важан део бављења музиком је креирање нових песама, албума.
Тај процес је истовремено уживање, али и посао сличан сваком другом. Најпре осмислим концепт, а потом следи реализација. На старту осетим своје жеље и правац ка њиховом остварењу, уз апсолутну сигурност да ће на крају албум бити завршен, што је изузетно важно, пошто се у том периоду суочавате са бројним, не баш лаким, изазовима различите врсте. Некада сам песме често дорађивао и увек сам имао утисак да то није комплетирано. Ипак, музичка зрелост и године донесу сигурност и сада осетим када је композиција завршена и када је „оставим на миру“ да тражи пут до слушалаца. Најбоље песме убрзо започну сопствени живот, одвојен од ствараоца. Од 2017. године сам објавио један EP и два албума Retro Synth Records из САД-а. Тренутно спремам нов албум.
Како процениш да ли је песма добра?
Процена да ли је песма добра или није заснована је на личном утиску. Не може нико да зна да ли ће се „примити“ код публике, али када верујете сопственом утиску, знате да сте учинили све што је до вас, да сте део себе унели у нумеру, те сада чекате одговор на другој страни. Нисам присталица корпоративног приступа компоновању. Радим сам, не постоји тим менаџера који стоји иза мог рада.
Мотив који је одредио твој лични печат?
На печат који остављам велики утицај имали су филмови које сам гледао и највећа жеља је да емоције које су кинематографска остварења оставила на мене пренесем на музику. Волим филмове из 80-их, од хорора до бајковитих филмова, наравно, не заборављајући класике. Подручје бивше Југославије оставило је 80-их велики траг на данашњу електронску музику. Денис Денис, Видео секс, примери су прогресивног звука значајног за садашњицу.
Дан без музике.
-Покушао сам да не слушам музику, међутим схватио сам да то нисам ја и да је музика и посао, али и одмор, релаксација.
Иако си наш суграђанин, своје стваралаштво најпре си представио публици ван Србије?
„Загревање у Великом парку“ је практично мој деби у Србији. Највећи део онога што сам до сада урадио, приредио сам у иностранству. Први концерт који сам имао био је у Бостону, на ЕОН фестивалу. Представио сам се у Варшави, а у септембру је већ заказан концерт у Будимпешти. У Србији сам још само наступао у Београду.
у Великом парку је јединствени концепт у граду
То је идеја мог пријатеља Ђорђа Кесића и моје маленкости. Желели смо да у нашем граду организујемо нешто што већ постоји у великим европским метрополама, Лондон, Берлин, Париз, где су овакви догађаји свакодневни у парковима. Велики парк има посебно значење за нас, тамо смо одрасли, има сјајан амбијент и реакције су искључиво позитивне и осећамо велику подршку. Први пут смо наступили пре отприлике месец дана, идеја је да наступамо сваке друге суботе, бар до краја септембра, наравно, условљени смо временским приликама, а после тога можда у неком затвореном простору. Већ сада имамо планове за 2020. годину, али не бих детаљније о томе у овом тренутку.
М. Ж.
Најновији број
18. април 2024.
