РАЗГОВОР СА ЉУПКОМ МИЈАТОВИЋЕМ, ВЛАСНИКОМ ФИРМЕ “ИНОП”
Више од посла
Главна делатност им је производња маркица за обележавање животиња и покривају око 60 посто домаћег тржишта, а водећи су и у Босни и Херцеговини, Црној Гори, Македонији. Полако освајају у тржишта Хрватске и Бугарске и Албаније. Поред тога праве затвараче за флаше, плочице за обележавање кошница и стабала, дистрибуирају микрочипове за кућне љубимце и биоразградиве чуваре садница. Фирма се проширује и на јесен планирају увођење још једног новог постројења
Куповина видеорекордера пре 30 година била је значајна инвестиција. Деценију касније замењен је савременијим уређајима и убрзо постао потпуно бескористан. Баш почетком турбулентних 90-их у Мачванском Причиновићу један човек је одлучио да 2.000 марака сакупљених за популарни “видео” инвестира у половну ексцентар пресу.
Дипломирани машински инжењер Љупко Мијатовић данас има фирму “Иноп” са 35 запослених. Главна делатност им је производња маркица за обележавање животиња и покривају око 60 посто домаћег тржишта, а водећи су и у Босни и Херцеговини, Црној Гори, Македонији. Полако освајају у тржишта Хрватске и Бугарске и Албаније. Поред тога праве затвараче за флаше, плочице за обележавање кошница и стабала, дистрибуирају микрочипове за кућне љубимце и биоразградиве чуваре садница. Фирма се проширује и на јесен планирају увођење још једног новог постројења.
Мијатовић је завршио машински смер у средњој школи у Шапцу и Машински факултет у Новoм Саду. Радио је у Металопластици, а потом осам година у Техничкој школи.
-Радио сам у привреди и у школи. Осећао сам задовољство на оба посла. Радећи у привреди “испекао” сам занат, применио оно што сам учио у школи и на факултету. Сматрам да сам добро радио и у школи. Било ми је лепо тих година. Међутим, за живот су потребна материјална средства. Желео сам да живим квалитетно, да имам нов ауто, одем на летовање, зимовање... То је узрoковало да се одрекнем посла у школи. Није било лако донети ту одлуку, али време је показало да нисам погрешио, наводи Љупко Мијатовић.
Почело је од жичаног
бицикла
Још док је радио у школи тражио је додатни извор прихода. Бавио се пољопривредом у родном селу, чак и конструисао машину за заливање, али после неколико година схватио је да то није исплативо. Сувенир купљен у иностранству – бицикл од жице, дао му је идеју за пословни потез од ког је све и почело.
-Таквих сувенира није било на нашем тржишту. Видео сам како изгледа и да може да се направи без много муке. Неки делови су требали да се направе од лима и купио сам половну пресу коју сам сместио у стару шупу у селу. Заједно са мајсторима из Шапца направио сам алате и супруга и ја смо тe бицикле правили увече. Стављали смо бомбоне у корпицу, паковали их у украсне кесе и продавали у Београду, Новом Саду... Од тога смо доста више зарађивали него од школе, присећа се наш саговорник.
Идејама до успеха
Био је то почетак ’90-их година. Касније се производња ширила. Мијатовић је производио оно што је тржиште захтевало, а како су на снази биле санкције било је доста тога што је требало, а није се производило у нашој земљи. Све наредне производе правио је на половним машинама које је модификовао и помоћу алата које је са пријатељима сам конструисао.
-После бицикала производили смо делове за “Беле лимове”. Биле су то “жабице” којима су се спајале траке за везивање палета лимова. То су увозили из Енглеске. Ми смо покушали и успели да направимо тај део. Након тога почели смо да радимо и за фабрику амортизера из Приштине и увели у производњу и пластичне делове. Требали су им заштитници за амортизере за Заставу и Југа који се нису више нигде производили. Поново сам покушао и успео то да направим и то на пресама које сам услужно користио и помоћу алат које сам сам направио.
Следећи на реду били су чепови за флаше. Још једном се појавила потреба за нечим чега на нашем тржишту није било. Такође, отворене су и мање фабрике сокова којима су требали затварачи на кутију или две. Прилика је поново успешно искоришћена.
-“Вино Жупа” је за своје мале флашице за вина користила посебне затвараче који су се производили у Словенији. За мене је то био изазов, а ја волим техничке изазове. Радили смо га из више фаза. За један од тих затварача смо добили и награду на Сајму амбалаже у Београду, наводи Мијатовић.
Поред тога што је од ових послова имао материјалну корист, омогућавао је и већим фирмама да лакше послују са деловима које иначе не би могли да набаве. Ипак, Мијатовић истиче да му највеће задовољство представља када успе да реализује оно што је замислио.
Велика одлука
Посао у школи дефинитивно је напустио 1996. године. Пре тога је узео годину дана неплаћеног одсуства.
-Био сам добар ђак у школи и добар студент на факултету. После тога је дошла војска, па посао. Све је ишло устаљеним редом. Није било једноставно напустити све то. Због тога сам узео годину дана неплаћеног одсуства уз могућност да се вратим на посао. Међутим, схватио сам да од овога више зарађујем и могу породици да обезбедим квалитетнији живот. Тако сам ’96. године коначно регистровао фирму.
Прво је запослио једног радника, па три... Радили су у неусловном изнајмљеном пословном простору и напредовали по мало из године у годину.
-Нашли смо се у тржишном хаосу ‘90-их година. Велике фирме су пропадале, створио се простор и ми смо испуњавали захтеве тржишта. Убрзо смо имали 15, 20 радника. Имао сам и идеју да се бавим производњом опреме, јер смо сами направили мини линије за производњу затварача. Међутим, због потреба тржишта кренули смо да производимо затвараче, али на опреми коју смо сами направили.
Импровизацијом до успеха
Углавном су то биле моје идеје које сам са папира пренео у стварност и реализовао са мајсторима. Било је доста импровизовања, али показале су се као поуздане чему је потврда то да и данас раде.
После вишегодишњег развоја прераде алуминијума у производњи затварача, 2005. године отворили су нов погон који се бави прерадом полимера, пластичних маса. То је изискивала нова делатност коју су уврстили у свој програм – израда пластичних маркица за обележавање домаћих животња.
-Од почетка смо у том послу и убрзо смо почели да извозимо у околне земље. Поред нас у Србији има још један произвођач и три трговца који увозе маркице. Ми смо се добро позиционирали и покривамо више од 60 одсто домаћег тржишта, чак 90 одсто у Босни и Херцеговини, а у Црној Гори и Македонији више од 50 одсто. Алате за њихову израду поново смо сами правили, међутим, сада смо били у могућности да купимо половне машине баш за ту намену.
На великим фармама углавном се користе микрочипови ради лакшег очитавања. Био је то још један изазов који су у „Инопу“ успешно савладали. Док су радили на изради овог производа ступили су у контакт са једном немачком фирмом која им је касније понудили да их заступају у продаји микрочипова и читача за кућне љубимце, тако да сада и њих имају у свом асортиману.
Такође, заступник су и за једну енглеску фирму која производи биоразградиве заштитне цеви за нове саднице. Инострана фирма за „Иноп“ је сазнала од Србијашума и Војводинашума које користе плочице за обележавање стабала произведене у Шапцу.
Простор у коме се данас налазе купили су 2.000 године. Сада га проширују, а набављена је и опрема за израду новог производа која би требала да почне на јесен.
Љупко Мијатовић видеорекордер никада није купио. Ексцентар преса и даље ради.
Посао као љубав
-Велики рад и труд и дању и ноћу стоји иза свих који су направили неки рeзултат у приватном бизнису. Ниједан одмор није одвојен од посла. Увек се нађу неки партнери. Док се лежи на плажи мисли су на послу. Првих 15-20 година радио сам 10, 15, 16 сати дневно, али није ми било тешко. Крајем године ћу у пензију, а син ће наставити да води посао. Ја ћу остати присутан све док будем физички могао, јер ово је моја љубав. Најзадовољнији сам када нешто што замислим реализујем. Када постоји проблем постоји и више идеја како га решити, па се определите за једну и на крају видите да ли сте били у праву. Ја сам углавном погађао.
Школа - гарант
квалитета
-Тренутно је око половине радника у фирми из Техничке школе. На почетку су ту били само моји ђаци. Велики је проблем сада наћи доброг мајстора, али ми смо мала фирма и лако га решавамо. Сваке године из школе узмемо два до три ученика и обавезно бар један остане код нас.
Премашена
очекивања
-Наш узлазни пут траје 25-30 година. Дошло је до нивоа да сам задовољан. Када сам напустио школу мислио сам да ћу имати мању фирму са 10-ак запослених и свој простор од 500-600 квадратних метара и да породица од тога може да живи коректно. Стицајем околности, та замисао се и више него удвостручила.
Дипломирани машински инжењер Љупко Мијатовић данас има фирму “Иноп” са 35 запослених. Главна делатност им је производња маркица за обележавање животиња и покривају око 60 посто домаћег тржишта, а водећи су и у Босни и Херцеговини, Црној Гори, Македонији. Полако освајају у тржишта Хрватске и Бугарске и Албаније. Поред тога праве затвараче за флаше, плочице за обележавање кошница и стабала, дистрибуирају микрочипове за кућне љубимце и биоразградиве чуваре садница. Фирма се проширује и на јесен планирају увођење још једног новог постројења.
Мијатовић је завршио машински смер у средњој школи у Шапцу и Машински факултет у Новoм Саду. Радио је у Металопластици, а потом осам година у Техничкој школи.
-Радио сам у привреди и у школи. Осећао сам задовољство на оба посла. Радећи у привреди “испекао” сам занат, применио оно што сам учио у школи и на факултету. Сматрам да сам добро радио и у школи. Било ми је лепо тих година. Међутим, за живот су потребна материјална средства. Желео сам да живим квалитетно, да имам нов ауто, одем на летовање, зимовање... То је узрoковало да се одрекнем посла у школи. Није било лако донети ту одлуку, али време је показало да нисам погрешио, наводи Љупко Мијатовић.
Почело је од жичаног
бицикла
Још док је радио у школи тражио је додатни извор прихода. Бавио се пољопривредом у родном селу, чак и конструисао машину за заливање, али после неколико година схватио је да то није исплативо. Сувенир купљен у иностранству – бицикл од жице, дао му је идеју за пословни потез од ког је све и почело.
-Таквих сувенира није било на нашем тржишту. Видео сам како изгледа и да може да се направи без много муке. Неки делови су требали да се направе од лима и купио сам половну пресу коју сам сместио у стару шупу у селу. Заједно са мајсторима из Шапца направио сам алате и супруга и ја смо тe бицикле правили увече. Стављали смо бомбоне у корпицу, паковали их у украсне кесе и продавали у Београду, Новом Саду... Од тога смо доста више зарађивали него од школе, присећа се наш саговорник.
Идејама до успеха
Био је то почетак ’90-их година. Касније се производња ширила. Мијатовић је производио оно што је тржиште захтевало, а како су на снази биле санкције било је доста тога што је требало, а није се производило у нашој земљи. Све наредне производе правио је на половним машинама које је модификовао и помоћу алата које је са пријатељима сам конструисао.
-После бицикала производили смо делове за “Беле лимове”. Биле су то “жабице” којима су се спајале траке за везивање палета лимова. То су увозили из Енглеске. Ми смо покушали и успели да направимо тај део. Након тога почели смо да радимо и за фабрику амортизера из Приштине и увели у производњу и пластичне делове. Требали су им заштитници за амортизере за Заставу и Југа који се нису више нигде производили. Поново сам покушао и успео то да направим и то на пресама које сам услужно користио и помоћу алат које сам сам направио.
Следећи на реду били су чепови за флаше. Још једном се појавила потреба за нечим чега на нашем тржишту није било. Такође, отворене су и мање фабрике сокова којима су требали затварачи на кутију или две. Прилика је поново успешно искоришћена.
-“Вино Жупа” је за своје мале флашице за вина користила посебне затвараче који су се производили у Словенији. За мене је то био изазов, а ја волим техничке изазове. Радили смо га из више фаза. За један од тих затварача смо добили и награду на Сајму амбалаже у Београду, наводи Мијатовић.
Поред тога што је од ових послова имао материјалну корист, омогућавао је и већим фирмама да лакше послују са деловима које иначе не би могли да набаве. Ипак, Мијатовић истиче да му највеће задовољство представља када успе да реализује оно што је замислио.
Велика одлука
Посао у школи дефинитивно је напустио 1996. године. Пре тога је узео годину дана неплаћеног одсуства.
-Био сам добар ђак у школи и добар студент на факултету. После тога је дошла војска, па посао. Све је ишло устаљеним редом. Није било једноставно напустити све то. Због тога сам узео годину дана неплаћеног одсуства уз могућност да се вратим на посао. Међутим, схватио сам да од овога више зарађујем и могу породици да обезбедим квалитетнији живот. Тако сам ’96. године коначно регистровао фирму.
Прво је запослио једног радника, па три... Радили су у неусловном изнајмљеном пословном простору и напредовали по мало из године у годину.
-Нашли смо се у тржишном хаосу ‘90-их година. Велике фирме су пропадале, створио се простор и ми смо испуњавали захтеве тржишта. Убрзо смо имали 15, 20 радника. Имао сам и идеју да се бавим производњом опреме, јер смо сами направили мини линије за производњу затварача. Међутим, због потреба тржишта кренули смо да производимо затвараче, али на опреми коју смо сами направили.
Импровизацијом до успеха
Углавном су то биле моје идеје које сам са папира пренео у стварност и реализовао са мајсторима. Било је доста импровизовања, али показале су се као поуздане чему је потврда то да и данас раде.
После вишегодишњег развоја прераде алуминијума у производњи затварача, 2005. године отворили су нов погон који се бави прерадом полимера, пластичних маса. То је изискивала нова делатност коју су уврстили у свој програм – израда пластичних маркица за обележавање домаћих животња.
-Од почетка смо у том послу и убрзо смо почели да извозимо у околне земље. Поред нас у Србији има још један произвођач и три трговца који увозе маркице. Ми смо се добро позиционирали и покривамо више од 60 одсто домаћег тржишта, чак 90 одсто у Босни и Херцеговини, а у Црној Гори и Македонији више од 50 одсто. Алате за њихову израду поново смо сами правили, међутим, сада смо били у могућности да купимо половне машине баш за ту намену.
На великим фармама углавном се користе микрочипови ради лакшег очитавања. Био је то још један изазов који су у „Инопу“ успешно савладали. Док су радили на изради овог производа ступили су у контакт са једном немачком фирмом која им је касније понудили да их заступају у продаји микрочипова и читача за кућне љубимце, тако да сада и њих имају у свом асортиману.
Такође, заступник су и за једну енглеску фирму која производи биоразградиве заштитне цеви за нове саднице. Инострана фирма за „Иноп“ је сазнала од Србијашума и Војводинашума које користе плочице за обележавање стабала произведене у Шапцу.
Простор у коме се данас налазе купили су 2.000 године. Сада га проширују, а набављена је и опрема за израду новог производа која би требала да почне на јесен.
Љупко Мијатовић видеорекордер никада није купио. Ексцентар преса и даље ради.
-Велики рад и труд и дању и ноћу стоји иза свих који су направили неки рeзултат у приватном бизнису. Ниједан одмор није одвојен од посла. Увек се нађу неки партнери. Док се лежи на плажи мисли су на послу. Првих 15-20 година радио сам 10, 15, 16 сати дневно, али није ми било тешко. Крајем године ћу у пензију, а син ће наставити да води посао. Ја ћу остати присутан све док будем физички могао, јер ово је моја љубав. Најзадовољнији сам када нешто што замислим реализујем. Када постоји проблем постоји и више идеја како га решити, па се определите за једну и на крају видите да ли сте били у праву. Ја сам углавном погађао.
квалитета
-Тренутно је око половине радника у фирми из Техничке школе. На почетку су ту били само моји ђаци. Велики је проблем сада наћи доброг мајстора, али ми смо мала фирма и лако га решавамо. Сваке године из школе узмемо два до три ученика и обавезно бар један остане код нас.
очекивања
-Наш узлазни пут траје 25-30 година. Дошло је до нивоа да сам задовољан. Када сам напустио школу мислио сам да ћу имати мању фирму са 10-ак запослених и свој простор од 500-600 квадратних метара и да породица од тога може да живи коректно. Стицајем околности, та замисао се и више него удвостручила.
М.М.
Најновији број
18. април 2024.
