ПРОТОЂАКОН ДР ЉУБОМИР РАНКОВИЋ О ВЛАДИЦИ ЛАВРЕНТИЈУ
Човек светлости тихе
Поред Христа Господа, вечног и непревазиђеног узора, владици Лаврентију највећи узор био је и остао свети владика Николај. Настојао је целог живота да га подражава у свему. Иако безрезервно и до краја, послушан и одан цркви и њеним канонима, владика никада, као и Николај, није био крути клерикалац. Његова природа је широка и слободарска, као природа народа коме припада. Као млад јеромонах, а доцније као епископ, није се уклапао у клерикалне кнуте и стеге. Никада није био деспот. Није незасито жудео за епископском влашћу и чашћу
Владика Лаврентије, најстарији по стажу епископ СПЦ, ове године обележава тридесет година руковођења Епархијом шабачком. Тим поводом, разговарали смо са његовим вишедеценијским сарадником, протођаконом др Љубомиром Ранковићем.
Један сте од најблискијих сарадника и пријатеља владике Лаврентија, на кога сте упућени више од пола века. Ваш први сусрет са њим био је у манастиру Крка, где сте били међу ученицима прве генерације петоразредне богословије (1966)?
- Био сам дечак од 13 година и 9 месеци, кад ме овај Човек нашао међу зидинама древног манастира Крке као одбачени завежљај туге, смиловао се попут милостивог Самарјанина и упртио на своја плећа. Мени и мојим друговима постао је и отац и мајка. И више од тога. Наша жива икона Христова. Својом љубављу и добротом према нама, и према свима и свему око себе, сведочио је о смислу постојања човека и света. Био нам је професор и разредни старешина, али није нас подучавао испразним и заводљивим речима, него живим примером. Био је наш најуверљивији уџбеник богословља да хришћанство није научна доктрина, већ живот сам. Био нам је Христос по благодати. Не као свештеник, јеромонах, епископ. Већ, пре свега и изнад свега, као Човек. Прави Божји Човек.
Епископ Епархије шабачке први је благовестио „златоустог проповедника васкрслог Христа“, владику Николаја, проносећи његову реч Србијом. Да ли је „највећи српски орао“, како га је назвао Ава Јустин Поповић, који је постао народни „деда владика“, узор нашем владици?
- Поред Христа Господа, вечног и непревазиђеног узора, владици Лаврентију највећи узор био је и остао Свети владика Николај. Настојао је целог живота да га подражава у свему. Иако безрезервно и до краја, послушан и одан цркви и њеним канонима, владика никада, као и Николај, није био крути клерикалац. Његова природа је широка и слободарска, као природа народа коме припада. Као млад јеромонах, а доцније као епископ, није се уклапао у клерикалне кнуте и стеге. Никада није био деспот. Није незасито жудео за епископском влашћу и чашћу. Неколико пута, попут владике Николаја, подносио је писмену оставку на дужност епархијског архијереја.
Према речима владике Николаја, „једно је бити чврст, а сасвим друго бити тврд у вери“. Уколико је човек свестан свог верског и националног идентитета, нема проблем са другима, од себе различитима?
- По узору на Светога Саву и Светог владику Николаја, владика Лаврентије највећи је васељенски хришћанин свога времена. Као први српски епископ Европе и Аустралије, крстарио је неуморно мултиверским и мултинационалним просторима и континентима, сабирајући расуто стадо Светога Саве и прикупљајући га под крила српске цркве, као квочка пилиће. Сарађивао је и пријатељевао са високим представницима бројних хришћанских и нехришћанских конфесија и вероисповести, свештенством и народом свих слојева. Поштовао их и волео истинским хришћанским човекољубљем, љубоморно и заветно чувајући своју веру и свој народ као зеницу ока, вољен и поштован од свих. У фанатизованим и непросвећеним круговима појединих верника, удаљеним од истинског и јеванђелског схватања и разумевања хришћанства, то није наилазило, а и данас не наилази на разумевање. Без полемике са њима и било какаве осуде, нека таквима, као одговор, послужи очајнички вапај чешког реформатора Јана Хуса са ломаче: О, sancta simlicitas!
Као епископ шабачко-ваљевски, владика је наставио мисионарски рад на свим пољима?
- Штампан је велики број књига верске садржине у милионским тиражима, и велики део тога бесплатно дељен народу. Помогао је покретање првог црквеног радија у целом православном свету од Цетиња до Владивостока. Радио Глас Цркве, са шест предајника покривао је скоро целу Србију, и постао један од најслушанијих и најомиљенијих радио станица у земљи. Увођењем веронауке у наше школе, Епархија шабачко-ваљевска предњачила је по бројности ђака у Србији. Сваке године, Епархија штампа књиге одабране и пригодне верске садржине које поклања свим ђацима, без обзира да ли похађају веронауку, и свим професорима, наставницима и школском особљу.
Поред мисионарског, владика Лаврентије је и на задужбинарском пољу оставио велики траг?
- Поред великих подухвата у Европи у изградњи епархијских центара и организовања црквеног живота, велики успех је остварио и као епископ шабачко-ваљевски. Подигао је и осветио близу две стотине цркава и велелепних црквених домова. Поменућу најважније: Манастир Соко и Богоштица, највећи храм после храма Светог Саве, црква Христовог Васкрсења у Ваљеву; изградња епископског конака у Новом Ваљеву и цркве Светог Георгија, задужбинара и ктитора браће Вујића; изградња нове цркве на Убу, подизање монументалног храма у Лозници на Лагатору, на имању Вука Караџића, највеће у Епархији шабачкој; изградња новог храма на Летњиковцу у Шапцу, спомен цркве на Равној Гори и петнаест километара асфалтног пута кроз сувоборска беспућа... Владичин ентузијазам не јењава. Недавно је, на епархијском имању у Шапцу, покренуо и увелико започео изградњу Духовно-културног центра Свети Сава, највећег у Српској православној цркви.
Аутор сте Монографије Лаврентије – празник светлости тихе, коју је ИК „Глас Цркве“ објавио поводом педесет година владичанства владике Лаврентија?
- Дубоко сам свестан да том Монографијом ни изблиза није дотакнуто нити забележено много тога важнога и крупнога у његовом животу. Притом, желим да уверим Ваше читаоце да је, све што је записано у овој књизи, дубоко истинито и верно, просејано кроз сито и решето рођеног скептика. Попут неверног апостола Томе, стотину пута сам очима гледао, додиривао прстима и рукама својим опипавао и проверавао бројне чињенице и био непосредни сведок и учесник многих догађаја који су описани у Монографији.
С обзиром на чињеницу да је владика Лаврентије обележио Ваш живот, можете ли избећи пристрастност?
- Уместо одговора, навешћу пример из живота великог српског писца.
Након промоције књиге Босански рат на трибини Гласа Цркве у Шапцу, Добрица Ћосић испричао је један поучан догађај из свога живота. После премијере позоришне представе Колубарска битка, испред Мишићевог споменика у Мионици, која је рађена по његовом роману Време смрти, примао је честитке бројних одушевљених гледалаца. Наједанпут, из масе народа избио је пред њега један средовечни мушкарац са супругом, мрк и намрачен као облак, и обратио му се гласом пуним горчине и гнева:
– Господине Ћосићу, ја сам праунук Живојина Мишића из Струганика. Ово што сам видео вечерас, није мој деда.
Добрица је пријатељски ставио руку на раме непознатог човека и благо узвратио:
– И није, сине! Ово је мој Живојин Мишић.
Дакле, ово је мој Владика Лаврентије.
РЕДАК ЧОВЕК БОЖЈИ
Омиљени светац писца мога живота, Достојевског, био је свети Алексије Човек Божји. Мени се посрећило да цео живот уживо будем уз Ретког Божјег Човека, како је, с правом, назвао владику Лаврентија, наш Свјатјејши Патријарх Иринеј, у свом Прологу Монографији о Владици Лаврентију.
ЖИВА ИКОНА ХРИСТОВА
Највише одликовање које ми је Провиђење доделило јесте да проживим живот у непосредној близини Човека, који од дечачких дана у моме животу представља живу икону Христову. Те вишње среће Господ ме удостојио у овом свету. Одредио ми место у близини Човека Светлости тихе, који ми је кроз цео живот даривао обиље скривеног блага срца, најдрагоценијег блага које се у овом свету може задобити. Од њега и кроз њега сам задобио скупоцени бисер – Господа Христа. И то Оног нежног и брижног јеванђелског Пастира Доброг са назаретских поља.
Један сте од најблискијих сарадника и пријатеља владике Лаврентија, на кога сте упућени више од пола века. Ваш први сусрет са њим био је у манастиру Крка, где сте били међу ученицима прве генерације петоразредне богословије (1966)?
- Био сам дечак од 13 година и 9 месеци, кад ме овај Човек нашао међу зидинама древног манастира Крке као одбачени завежљај туге, смиловао се попут милостивог Самарјанина и упртио на своја плећа. Мени и мојим друговима постао је и отац и мајка. И више од тога. Наша жива икона Христова. Својом љубављу и добротом према нама, и према свима и свему око себе, сведочио је о смислу постојања човека и света. Био нам је професор и разредни старешина, али није нас подучавао испразним и заводљивим речима, него живим примером. Био је наш најуверљивији уџбеник богословља да хришћанство није научна доктрина, већ живот сам. Био нам је Христос по благодати. Не као свештеник, јеромонах, епископ. Већ, пре свега и изнад свега, као Човек. Прави Божји Човек.
Епископ Епархије шабачке први је благовестио „златоустог проповедника васкрслог Христа“, владику Николаја, проносећи његову реч Србијом. Да ли је „највећи српски орао“, како га је назвао Ава Јустин Поповић, који је постао народни „деда владика“, узор нашем владици?
- Поред Христа Господа, вечног и непревазиђеног узора, владици Лаврентију највећи узор био је и остао Свети владика Николај. Настојао је целог живота да га подражава у свему. Иако безрезервно и до краја, послушан и одан цркви и њеним канонима, владика никада, као и Николај, није био крути клерикалац. Његова природа је широка и слободарска, као природа народа коме припада. Као млад јеромонах, а доцније као епископ, није се уклапао у клерикалне кнуте и стеге. Никада није био деспот. Није незасито жудео за епископском влашћу и чашћу. Неколико пута, попут владике Николаја, подносио је писмену оставку на дужност епархијског архијереја.
Према речима владике Николаја, „једно је бити чврст, а сасвим друго бити тврд у вери“. Уколико је човек свестан свог верског и националног идентитета, нема проблем са другима, од себе различитима?
- По узору на Светога Саву и Светог владику Николаја, владика Лаврентије највећи је васељенски хришћанин свога времена. Као први српски епископ Европе и Аустралије, крстарио је неуморно мултиверским и мултинационалним просторима и континентима, сабирајући расуто стадо Светога Саве и прикупљајући га под крила српске цркве, као квочка пилиће. Сарађивао је и пријатељевао са високим представницима бројних хришћанских и нехришћанских конфесија и вероисповести, свештенством и народом свих слојева. Поштовао их и волео истинским хришћанским човекољубљем, љубоморно и заветно чувајући своју веру и свој народ као зеницу ока, вољен и поштован од свих. У фанатизованим и непросвећеним круговима појединих верника, удаљеним од истинског и јеванђелског схватања и разумевања хришћанства, то није наилазило, а и данас не наилази на разумевање. Без полемике са њима и било какаве осуде, нека таквима, као одговор, послужи очајнички вапај чешког реформатора Јана Хуса са ломаче: О, sancta simlicitas!
Као епископ шабачко-ваљевски, владика је наставио мисионарски рад на свим пољима?
- Штампан је велики број књига верске садржине у милионским тиражима, и велики део тога бесплатно дељен народу. Помогао је покретање првог црквеног радија у целом православном свету од Цетиња до Владивостока. Радио Глас Цркве, са шест предајника покривао је скоро целу Србију, и постао један од најслушанијих и најомиљенијих радио станица у земљи. Увођењем веронауке у наше школе, Епархија шабачко-ваљевска предњачила је по бројности ђака у Србији. Сваке године, Епархија штампа књиге одабране и пригодне верске садржине које поклања свим ђацима, без обзира да ли похађају веронауку, и свим професорима, наставницима и школском особљу.
Поред мисионарског, владика Лаврентије је и на задужбинарском пољу оставио велики траг?
- Поред великих подухвата у Европи у изградњи епархијских центара и организовања црквеног живота, велики успех је остварио и као епископ шабачко-ваљевски. Подигао је и осветио близу две стотине цркава и велелепних црквених домова. Поменућу најважније: Манастир Соко и Богоштица, највећи храм после храма Светог Саве, црква Христовог Васкрсења у Ваљеву; изградња епископског конака у Новом Ваљеву и цркве Светог Георгија, задужбинара и ктитора браће Вујића; изградња нове цркве на Убу, подизање монументалног храма у Лозници на Лагатору, на имању Вука Караџића, највеће у Епархији шабачкој; изградња новог храма на Летњиковцу у Шапцу, спомен цркве на Равној Гори и петнаест километара асфалтног пута кроз сувоборска беспућа... Владичин ентузијазам не јењава. Недавно је, на епархијском имању у Шапцу, покренуо и увелико започео изградњу Духовно-културног центра Свети Сава, највећег у Српској православној цркви.
Аутор сте Монографије Лаврентије – празник светлости тихе, коју је ИК „Глас Цркве“ објавио поводом педесет година владичанства владике Лаврентија?
- Дубоко сам свестан да том Монографијом ни изблиза није дотакнуто нити забележено много тога важнога и крупнога у његовом животу. Притом, желим да уверим Ваше читаоце да је, све што је записано у овој књизи, дубоко истинито и верно, просејано кроз сито и решето рођеног скептика. Попут неверног апостола Томе, стотину пута сам очима гледао, додиривао прстима и рукама својим опипавао и проверавао бројне чињенице и био непосредни сведок и учесник многих догађаја који су описани у Монографији.
С обзиром на чињеницу да је владика Лаврентије обележио Ваш живот, можете ли избећи пристрастност?
- Уместо одговора, навешћу пример из живота великог српског писца.
Након промоције књиге Босански рат на трибини Гласа Цркве у Шапцу, Добрица Ћосић испричао је један поучан догађај из свога живота. После премијере позоришне представе Колубарска битка, испред Мишићевог споменика у Мионици, која је рађена по његовом роману Време смрти, примао је честитке бројних одушевљених гледалаца. Наједанпут, из масе народа избио је пред њега један средовечни мушкарац са супругом, мрк и намрачен као облак, и обратио му се гласом пуним горчине и гнева:
– Господине Ћосићу, ја сам праунук Живојина Мишића из Струганика. Ово што сам видео вечерас, није мој деда.
Добрица је пријатељски ставио руку на раме непознатог човека и благо узвратио:
– И није, сине! Ово је мој Живојин Мишић.
Дакле, ово је мој Владика Лаврентије.
Омиљени светац писца мога живота, Достојевског, био је свети Алексије Човек Божји. Мени се посрећило да цео живот уживо будем уз Ретког Божјег Човека, како је, с правом, назвао владику Лаврентија, наш Свјатјејши Патријарх Иринеј, у свом Прологу Монографији о Владици Лаврентију.
Највише одликовање које ми је Провиђење доделило јесте да проживим живот у непосредној близини Човека, који од дечачких дана у моме животу представља живу икону Христову. Те вишње среће Господ ме удостојио у овом свету. Одредио ми место у близини Човека Светлости тихе, који ми је кроз цео живот даривао обиље скривеног блага срца, најдрагоценијег блага које се у овом свету може задобити. Од њега и кроз њега сам задобио скупоцени бисер – Господа Христа. И то Оног нежног и брижног јеванђелског Пастира Доброг са назаретских поља.
М.Ф.
Најновији број
25. април 2024.
