Кандило...

Село некад и сад у вреле летње дане живи погледом упрто у небо. У трену како сељани воле рећи труд се претвори у хрпу бола пошто усеви живот значе. И некад и сад негује се обичај наслеђен од предака. Славско кандило се кад небо замрачи губером од кишних капи палило и светац заштитник молио да притекне у помоћ и муку сељачку заштити. Или што би мудри рекли без невоље нема богомоље.

Остало је предање да су стари домаћини и жене одгајене уз молитву и пост умели клечати пред иконом да им и чељад и иметак заштити. И би тако. Остало је и предање да у невремену плануло сено уз остала тик уз њега знало је изгорети до последњег струка а да остала сена нису никаку штету претрпела...
Кандило ...

И у дане које живимо у многим селима Поцерине и Посавотамнаве призива се светац затитник у помоћ и пали кандило. Огромна су улагања у земљу па се плод велике муке штити кад ништа не помаже богомољом. И тада и сада у селима су горела бројна кандила. Истини за вољу новокомпоновано време донело је такве обичаје па се често и хули после веће штете али то је већ рам друге приче ...

Остале су и приче које колико да величају обичаје нуде и другачије исходе. Чобани су ашиковали у ливадама подно села и пред невреме где ће сакрили се под грм. У загрљену стрелица неба их овенча незаборавом. Тако вели једна прича а друга поцепа дрво на пола ни огребавши младе који су дуго живели у слози и љубави. Па чак и стадо на броју кући вратили.

Друга далеко тежа и блиска истини говорила о рату једном од колико већ. У невреме жена са неколико чељади палила кандило да замоли небо за помоћ. У том трену војник је на фронту пао као покошен избегавши непријатељски плотун. Дуго потом по повратку из заробљеништва причао ветеран рата да су га нашли и однели до шатора где беше лекар богатог знања. У чуду су били када им је мудри времешни лекар рекао да су ране као да га је гром погодио. У родном дому после невремена у тору су нашли угинулог овна капиталца. Тако предање вели ...
Сада се у Посавотамнави препричава како је момак враћајући се са игранке заслепљен грмљавином и праском слетео са пута у јарак у трену док је из супротног смера право у њега ишао камион препун материјала. Нико није повређен или што би народ рекао ни длака му није фалила.
И тако из приче у причу нижу се догађаји за рубрику веровали или не. Кандило је у причи од скора мајка запалила пред одлазак у постељу да јој јединца чува. Све остало је плод за размишљање сваког који посумњају у ове редове. Мудрости од старих остале и сада помажу а кандило је било и остало више од прамичка светлости у тами безнађа да се сила на небрањено устреми. Тек било како било и сада је мноштво трагова великих непогода попут поцепаног грма који и даље пркоси зубу времена али и предања до дана данашњег да се такво дрво не ложи ...
Живимо већ великих технолошких и људских домета а ето само један пламичак је изнедрио ове и друге бројне приче. Дани најжешћег лета, по сељанима, враћају ове приче да живе па ко не верује нек упали кандило. Времешни тврде све остало кашће му се само ...
Кандило ...