Фудбалер међу кафанским столовима

У питомој тамнавској вароши одвајкада кафане су “живеле свој живот”. У њима се састајало, трговало, пословало, свађало и мирило, лумповало, славило и туговало. И колико год да их је било, увек је, чини се, фалила бар још једна!
На списку чувених коцељевачких кафеџија, који су обележили неколико деценија угоститељства у овој вароши, налази се осамдесетшестогодишњи Ђорђе Бранковић, познатији као Ђока Ђута. Занат је, каже, научио од оца, а власник легендарне кафане “Централ” у центру Коцељеве постао је пре скоро 55 година.

Ђока је рођен у Љутицама 1933-е године а у основну школу у Коцељеву кренуо је седам година касније.
–Школа је била у згради данашње библиотеке. Први учитељ био ми је Димитрије Диша Атић. Према ученицима није био строг. Причало се да је комуниста и да се са осталима састаје код зукварске школе- сећа се овај времешни угоститељ.

Школовање је, након завршетка четвртог разреда и рата, наставио у Ваљеву. Дане је проводио радећи као ковач-поткивач у “Стевану Филиповићу” и похађајући наставу у ШУП школи која се тада налазила на Градцу. Друштво му је у тим данима правио Милорад Тадић са којим је касније играо фудбал у “Радничком”.
Стасао је и за војску па је војни рок у трајању од три године одслужио у Струмици, у Македонији. Био је у пешадији и имао задужење да са ветеринарима поткива коње.

–По доласку из војске почео сам да радим у кафани коју је отворио ФК “Раднички” код Жике Жокеја. Радио сам са Дачом Пауновићем, а кад смо ишли на утакмицу у кафани су осталаје жене, Јока и Радмила. У то време пила се шљивовица из балона, кокта, пиво, вино, кафа...- прича Ђока и присећа се згоде када код његове Јоке није било шприцера јер су се у ценовнику посебно налазили вино и сода.

КАФАНА СТАРИЈА
ОД ПОЛА ВЕКА
Када је фудбалски клуб затворио кафану одлучио је да преузме посао и почео да ради самостално. Ту је, каже, доста зарадио па је 9.августа 1965-е године купио данашњи “Централ” који је припадао браћи од стрица, Слободану и Сретену. То је био почетак рада једне од најпознатиијих коцељевачких кафана.
–Радило се добро. Била ми је преко пута пијаца на месту данашњег маркета “Подунавље”, а сточна је била на месту данашњих зграда према базену. Средом од десет сати па до ујутру, докле има гостију, радила је музика. Наступали су Гига Коцељевац, Нолићи из Свилеуве, Милан Рибарац, Рики... Осталим данима музика је радила свако вече од осам сати, сем понедељком, када је био слободан дан. Најбоље сам пролазио када су Миличанци и Каменичани довозили малину и јагоду на “Воћару”- прича Ђока о срећним временима, о златном добу кафана.
Осим њега у Коцељеви су тада кафане имали Љуба Дојић (“Тамнавске ноћи”), Јова Јовић (“Мали метропол”) са роштиљем и печењем, као и Јова Алимпић.
–Музику су, поред мене и Љубе, имали и Ратко Босанац и Ђока Шљива, као и једно време Верка Дојић на Ловцу. Код мене су долазили Милена и Млађа Космајац, Љуба Лукић, Љуба Аличић...Имао сам кувана јела, печење, фаширане шницле, крменадле, гулаш, палачинке...Цела општина се, после састанака, хранила код мене. А и банкети “Стреле”, “Воћара” и других су овде приређивани. О висини годишњег пореза сам се договарао са општинским функционерима и то сам измиривао на време. Никад ми није дошао извршилац или опомена за плаћање пореза- напомиње Ђока Ђута који је за сваког госта, и у крцатој кафани, за тили час направио места. Са врата његовог “Централа” нико није враћен а генерације га памте по метлици којом је вешто, чини се док трепнеш, чистио столове и припремао их за нове госте. Каже да би, када би се поново родио, опет био угоститељ. Истиче да је занат научио од оца Марка, познатог угоститеља, радећи са њим једно време по повратку из војске.

ЛОПТА ЈЕ БИЛА ВЕЛИКА ЉУБАВ
Ђокина велика љубав био је фудбал. Са сетом говори о времену “играња лопте” у црквеној порти где су на импровизованом терену стативе чиниле липе.
Дуго је играо фудбал у ФК “Раднички”, као и у Коцељевцима мало познатом “Интеру”.
–Било је много деце на фудбалу и ко год није имао места у Радничком играо је за “Интер”. Било је то златно доба коцељевачког фудбала. Време када је “Раднички” побеђивао и Лозницу а “Интер” убско “Јединство”- подсећа легендарни коцељевачки кафеџија.