Ако не сада, када?

Осим организатора, можда није било много оних који су очекивали тако богат програм за Европске дане јеврејске културе, који у Шапцу трају читаве седмице. Манифестација је започела 1. септембра, пријемом рабина Исака Асиела у Градској кући.
- Чињеница да имамо синагогу и да је она центар културе нашег града показује колико је улагање у грађане последњих двадесет година, кроз улагање у културу, допринело да Шабац буде место у коме је промена могућа. Не можемо да жмуримо и да се претварамо да живимо у лажној стварности, морамо да будемо отвореног срца, душе и ума да бисмо мењали стварност и утицали на све око себе, да заједно створимо пристојно место за живот, рекао је градоначелник Шапца Небојша Зеленовић.

Да ли је религија
опијум за народ?
У Музеју шабачких Јевреја, рабин Исак Асиел одржао је живо предавање на тему „Религија – опијум за народ? Шта Тора каже о томе?
- Религија није анестезија. Она то може да постане, али је заправо позив на одговорност и будност. Ми нисмо посматрачи у сопственим животима, него активни учесници и то је управо оно што Библија тражи од нас – да будемо осетљиви на страдање, да не стојимо по страни док се пролива крв ближњег и да пробамо да искоренимо зло из сопствене средине. На то смо позвани. Да не прихватамо статус кво, него да постављамо питања Богу, прихватимо личну одговорност и постанемо Његови партнери на делу спасења. Дакле, супротно од онога што је теорија марксизма говорила - да је религија опијум за народ.
На питање мисли ли да бисмо, када је реч о злу, требало да почнемо од самих себе, одговорио је речима из Торе: Наравно. „Ако не сада, када“?
- Често пролазим кроз Шабац и није ми непознат, али ми је овај тренутак нов. Постоји благослов у јудаизму - који каже: „Благосиљај нас Ти, Господе Боже наш, краљу васељене, који си нас довео до тога да доживимо овај тренутак“. Да говорим у згради која је некад била синагога и да ће Европски дани Јеврејске културе који трају један дан, у Шапцу трајати шест, то је заиста нешто ново.

Музика сефардских
Јевреја у врту
Библиотеке шабачке
Врт Библиотеке шабачке чудесно је оживео наступом састава Shira u’tfila. Публика је уживала у путовању кроз Балкан, Медитеран и Блиски Исток, ношена музиком сефардских Јевреја.
- Ми одавно немамо јеврејску заједницу у Шапцу, али ово је град који чува сећање на своје суграђане који су живели са нама и уз нас. Шабац је град који по свом бивству припада нацији званој човечност и човечанство, чији је императив да негује културу сећања, рекла је директорка Библиотеке Јелена Подгорац Јовановић.
Shira u’tfila бави се истраживањем, аранжирањем и извођењем сефардске музике Балкана, Медитерана и Блиског Истока. Инспирацију за своју музику проналази у богатству балканске, јеврејско-шпанске, османско-турске и арапске музичке традиције. Група страствено комбинује традиционалну музику и посвећеност њеном очувању са талентом за фјужн и импровизацију. Бенд креира јединстен звук кроз модеран приступ историјском наслеђу.
Иако је ово четврти наступ овог састава у Шапцу, трећи у Библиотеци шабачкој, било је као да је први. Такву инфузију енергије одавно нисмо осетили.
У понедељак, у Музеју Шабачких Јевреја, одржан је научни скуп на тему: Да ли се Холокауст може поновити?“. Истог дана, у вечерњим часовима, Јелена Пјевац, историчарка уметности, говорила је о јеврејским празницима и церемонијалној уметности.

Дан сећања
Уторак је започео "Центропа" инфо даном. Реч је о предавањима намењеним наставницима и професорима у жељи да се представи све оно чиме се Невладина организација “Центропа” бави, а са циљем да се материјали којима располажу, у виду података, фотографија и документарних филмова, даље користе у школској настави за образовање деце и младих. Наставницима и професорима приказана су два документарна филма. О њиховој могућој примени као наставном материјалу говорила је Јелена Кручичанин, координатор рада “Центропе” у Србији.
У послеподневним сатима, уприличена је шетња кроз јеврејски Шабац. Новинарка Жана Војиновић водила је госте из Савеза јеврејских општина Србије, међу којима је била и амбасадорка Израела Алона Фишер Кам, на адресе на којима су живели знаменити Јевреји, причајући историјске податке и анегдоте. Прва прича била је Исаку – Жаку Бити Јакову, који је живео у Карађорђевој бр 32, где је имао своју фабрику. Био је фабрикант „најфинијег кокос сапуна и мирисног мошуса“.
- Жак Сапунџија био је међу најбогатијим шабачким Јеврејима, први индустријалац и мајстор свог посла. Шапчанке су посебно волеле његов сапун од жучи којим су скидале флеке. Из његове фабрике ширио се мирис живе соде, па су Шапчани опомињали децу да не улазе у дућан да не би упали у машине за млевење. Жак је био добар човек, скроман и угледан, господин који је при сусрету са суграђанима увек скидао шешир. Учествовао је у улепшавању Шапца и на многе начине био уткан у заједницу у којој је живео, рекла је, између осталог, Војиновићева.
Шетња је подразумевала паузу код Протине куће, где је живео Јеврејин Здравко БАРУХ, син кожарског трговца Натана. Био је угледан и богат лимар. Био је одборник шабачке општине, судија из грађанства у Трговачком суду и бас у певачком друштву. Одликован је Орденом Св. Саве петог реда. Кућу је продао др Алфреду Бати КОЕНУ, дерматологу и омиљеном лекару.
Трећа локација била је у улици Владе Јовановића бр 5, кућа у којој је од 1894. до 1915. године живео др Аврам Винавер, „целокупног лекарства доктор, очни лекар и оператор“. Бесплатно је лечио шабачку сиротињу и био међу онима који су издржавали Ђачку трпезу при Колу срспких сестара. Само две године након открића икс зрака, постао је пионир радиологије и радиотерапије. Инсталирао је Рендген апарат са јонском цеви, а у дворишту подигао малу електричну централу, па су се Шапчани пре Београђана „сликали на стаклу“. Био је управник резервне болнице у Ђевђелији, где је умро од маларије и по личној жељи сахрањен са српским војницима у заједничкој гробници.

Живе у сећању – Хилда Дајч и Ана Франк
Након шетње кроз историју, у Народном музеју у Шапцу отворена је изложба „Писма Хилде Дајч“.
- Драго ми је да сам поново у Шапцу, који ме непрекидно одушевљава начином на који чува наслеђе јеврејске заједнице која је живела у овом граду. Није у питању само очување успомене, него и образовна улога, која учи о толеранцији и разумевању. Поносна сам што ме позвао град који се придружио дивној иницијативи – Европским данима јеврејске културе, која ове године прославља двадесет година, а створена је из потребе да се не дозволи да Европа заборави јеврејско наслеђе. Шабац се придружио групи од 420 градова у 28 земаља у Европи. На овај начин, постао је део глобалне мреже важнних европских градова. Јеврејска заједница која је овде нашла уточиште после прогона из Шпаније, заслужује да буде запамћена, као и чињеница да је на бруталан начин нестала у Холокаусту, истакла је амбасадорка Израела Алона Фишер Кам.
Амбасадорка је подсетила присутне да шест милиона људи изгубило животе, од којих милион и по деце, али да сви губимо из вида чињеницу да иза тих цифара стоје људи са именом и презименом, са породицама, сновима и надама. Када је дошла у Србију, намеравала је да пронађе личне приче и да их изнесе на светло дана. Једна од њих је Хилда Дајч, Јеврејка од деветнаест година која је својевољно отишла у логор Старо сајмиште да би помогла онима који су били заточени. Четири њена писма пријатељицама су чудом сачувана, а она је убијена 1942 године у душегупки. Њену причу је на жив начин, путем стрипа, испричао Александар Зограф.
- Ова изложба нам, у Дану сећања, много значи. Бави се оним што смо желели да постигнемо концепцијом читавог програма. Зограф је снажно одреаговао када је прочитао Хилдина писма и одлучио да нам путем стрипа предочи прошлост и оно што је најхуманије у човеку. Стрип је форма која је данас нама блискија него неке старе форме саопштавања, рекла је директорка Народног музеја Нела Тонковић.
Изложбу је архитекта Марко Гавриловић употпунио симболичним елементима - жицама, које симболизују страхоте логорског живота и птицама, које сведоче о снази духа.
У Шабачком позоришту, након отварања изложбе, премијерно је изведена представа "Ана Франк: Историјска антибајка за децу и одрасле".
- Процес је био величанствен. Кратак, али убитачан. Тема коју доноси Дневник Ане Франк је управо таква. Подразумевало се да морамо да идемо до краја и да пробудимо храбро борбу за највећу могућу емпатију коју можемо да изазовемо у људима, а све из жеље да зауставимо растуће зло које је свеприсутно, истакла је режисерка представе Јелена Богавац.
Представа је завршни испит прве године мастера шабачке глумице Вање Павловић.
- Драго ми је што сам добила ову прилику да радим у позоришту родног града са изванредном екипом. Ана Франк није само девојчица од дванаест година, која је најпознатија жртва Холокауста. Она је веровала у доброту у људима, а нама, на неки начин, оставила у аманет да, по њеном трагу, исту проналазимо, поручила је Павловићева која игра носећу улогу у представи.
Драматизацију је урадила Милена Богавац, директорка Шабачког позоришта, а играју и Оливера Гуцонић, Деана Костић, Слободан Петрановић - Шарац и Милош Војновић.
- Ово је мој први ауторски рад у Шабачком позоришту са људима са којима дуго и успешно сарађујем. Ана Франк никада није била наша дугопланирана продукција, она се догодила, условно речено, спонтано. Многе коцкице су су склопиле. Почела је на иницијативу Вање Павловић, а нама је, познато је, приоритет да дајемо шансу младим глумцима из Шапца. Размишљајући шта да радимо „кликнуле смо“ на Ани Франк. Одмах смо почеле да читамо и посла пар дана, постале свесне огромне одговорности. У том тренутку, нисмо знали да се ове године навршава деведесет година од рођења Ане Франк. У ограниченим временским, буџетским и другим околностима, покушали смо да направимо праву репертоарску репрезетативну представу, рекла је Миња Богавац, директорка Шабачког позоришта.
Шабац се први пут придружио Европским данима јеврејске културе, које организују јеврејске заједнице у различитим градовима Европе. Једини је град који је манифестацију организовао у знак сећања на „Србе Мојсијеве вере“ који су оставили значајан траг у нашој заједници.