Нанин пекмез од шљива

Дани пред малу Госпојину, веле у селима Посавотамнаве и Поцерине, ћилим су од убирања плодова лета које лагано тече ка крају. Шљива национале је у центру те приче, а помало идилична беседа уз лампек уводи нас у скоро нестварни свет који се зове далека прошлост, бар тако веле старине. Тек у раму те приче је нанин пекмез од шљива који је одолевао вековима пошто је реч о пра пра баки угледног домаћинства.
У старој оџаклији у дане тек помало налик на текуће дуго се спремао пекмез који је веле дубио у теглама па су у шали говорили да јој поклопац, или већ како се тегла затварала био сувишан. Укус баш онакав каквим се диче у садашњој кухињи наших предака али неупоредив из врло простог разлога. Оних шљива и шливика више напросто нема. Ко није имао прилику да куса пекмез тешко је описати и укус и састав цепаних шљива које се нису, тврде садашње баке, никако смеле љуштити јер не би то био тај пекмез. Ко разуме реће му се само...
Прича даље тече у још нестварније рухо. Искрајем века пред бројне ратове у наниној спреми у прастаром орману пронађоше препис у бројкама који су преточили а и сада се понегде крчка пекмез нестварног укуса. У воћњацима који се плаве побрђем Поцерине нове сорте доносе нове укусе али пекмез је пекмез. Неко у шали рече да се то сада зове џем који опет има само траг шљива. Старије жене тврде да се чишћењем и млевењем истера и душа из џема а пекмез то себи дозволио не би. До краја нана би се у гробу окретала закључују причу.
Непоновљиви нанин пекмез од шљива.
А предање ко предање има и ашик причу. У нанином сећању које рекосмо избриса векове оста прича о Добрили и Драгосаву. Слала нана мезимицу у шљивик да набере шљива а тамо уз помоћ Драгослава убра и будући дом и живот из старинских предања. Кућа пуна деце све једно до увета другом. Драгослав оде у један од ратова и тамо у повратку кући момак кулачки син у жељи да се освети што му узе Добрилу гађао га из карабина. Опанци који и сада висе са зида вајата и сећају на то време се исклизнуше у росном шљивику те глава оста на раменима. Добрила роди убрзо близанце те се број чељади попе на преко десет. Беше, поновило се ...
Потомци којих сада има стотинак што живих што у причама окупе се уз оронулу оџаклију и сећају свега али на растанку деле и чаробни рецепт пекмеза од шљива. Уз њега ту беше и чувени колач од шљива а угао оџаклије још има сушару за шљиве која само што не проговори. Колико је само чељади осладио јер патишпања и новотарије тек касније дођоше али пркосни стари веле брзо ће и нестати.
И док опојни мирис лампека опалу шљиву претаче у напитак по којем нас свет познаје тек понегде кува се и џем а тек ретко и пекмез од шљива. Куповни је веле жене у позним годинама тек имитација али свако време носи своје бреме.
Све студеније ноћи и колачи који опојно замиришу можда баш долазе са рецепта који је пронађен у ормару бака. Можда баш нанин непоновљиви пекмез од шљива. Веле да се понекад треба препустити и лепим сећањима. Ако ништа друго путовање је ем џабе ем води мирисним стазама.