Досезање доброг у људима

Неука и неодговорна злоупотреба појаве која је на трагичан начин обележила 20. век, опомиње нас да трагове холокауста пренесемо и уградимо у данашње време. Из савремене реорганизације Европе проистиче много губитника – прилика да се поново научимо солидарности.

Сећање на злочин из прошлости не сме бити само приватни чин оних који су надживели своје вољене, а који су закључани у болу своје изолације. Признавање злочина мора бити јавни и отворени чин, у коме сви могу да тугују у духу солидарности, и где патња може бити мост који нас спаја у универзалности наше заједничке људскости. Тамо где нема сећања не може бити ни правде, те простор остаје отворен за велику лаж.
Холокаусту, суноврату цивилизације, злочину коме нема равног, претходили су мржња и насиље за које свет није знао да постоји. Немачка, али и цео свет, има одговорност да запамти овај злочин и да се бори против антисемитизма, ксенофобије и мржње уопште.

Дечји глас јачи од смрти
Ове године обележава се 90 година од рођења Ане Франк. Прича о девојчици чији је глас говорио за шест милиона убијених Јевреја, показао се јачим од смрти. Милена Миња Богавац, директорка Шабачког позоришта, већ је објаснила како је „Ана Франк“ доспела на репертоар, али је њено виђење комада, осим племените димензије у којој се слави живот а не фетишизује смрт, драгоцено јер подсећа зашто нам је важна Ана Франк.
- Ако једно тако мудро и јединствено дете није имало шансу да одрасте у овом свету, имамо ли ми, који њену причу знамо, шансу да одрастемо као свет, да нешто заиста од ње научимо? Ова представа јесте за нас била својеврсно истраживање и мали курс јеврејске културе и духовности које смо веома узимали у обзир. Али ово је много универзалнија прича о одрастању у неком потпуно збуњујућем контексту, каже Миња Богавац.
Представа је жанровски окарактерисана као историјска анантибајка за децу и одрасле, а директорка Шабачког позоришта, која је и драматург у представи, каже да то јесте бајка у свету окренутом наглавачке.
- Прича је позната, она јесте у лектири за све ученике Европе и готово све на свету, у њој имате ту црно-белу моралну шематизацију и различите елементе који постоје у жанру бајке, само изостаје тај крај – када се надате да ће протагонисткиња након низа перипетија решити проблеме и дочекати своју правду, овде она изостаје али надамо се да смо успели да направимо представу која врло јасно поставља питање. Не оставља га у Другом светском рату и холокаусту, већ га врло јасно преноси даље у наше време и поставља питање о томе да ли је заиста свет постао сигурније место данас, да ли можемо да гарантујемо да ниједно дете више неће доживети судбину Ане Франк, објашњава Миња Богавац.
Она примећује чудан моменат у човечанству склоном да фетишизује патњу или да фетишизује мртве девојчице или да се невероватно много диви девојчицама које заврше као жртве, а врло мало склоном да помогне деци која заиста пате и њиховим породицама.

Рукуј са нарочитом пажњом
Досезање доброг у људима је покретач, мотив и циљ. Јелена Богавац, редитељка представе „Ана Франк: Историјска антибајка за децу и одрасле“, говори о кругу љубави, емпатије и доброг у људима који сам за себе постаје моћан на крају креативног процеса. Она сматра да је то права борба за добро у друштву, добро у појединцу. И свој рад сматра беспоштедном борбом за то и осећа као свету уметничку дужност. Једини и најважнији мотив због ког у позориште долази – по добро и да би добро стварали.
- Да би постигли тај степен одговорности, степен емпатије који је емпатија преко емпатије, ми онда постајемо војници добра и велики уметници. Сви у заједници. Спремност свих који су ангажовани у представи да буду у тој војци, спремност да на овим тезама и на овој идеји осећања етичког и моралног изведу театарску акцију која није само премијера, говори о степену мотивације, каже редитељка.
Славећи Анин живот а не смрт, избегнута је патетика. Јер ако се, према речима Јелене Богавац, од Ане прави само мермерни симбол у некој алеји великана, она за нас остаје мермер, камен, нека узвишена историсјка личност, онда се велича само њена трагична позиција а не детиња радост, живот и дух који кључа у тој рупи две године и то њено брилијантно сазревање.
Теорија о цикличном понављању историје: стаклене кугле – редитељкнин знак, метафора за то колико је све крхко, оштро и ломљиво, колико све лако може да пукне и да нас посече. Она поручује: „Рукуј са посебном пажњом!“.
Сто око ког се актери представе окупљају, прекривен белим чаршавом, представља покров човечанства на ком се пројектују документарне сцене тако да су актери симболично на трпези човечанства коју је пред њих изнео Други светски рат, и од те трпезе као да никада нисмо довољно устали, као да још нисмо опрали судове од те крваве гозбе која је тада направљена и као да се опет досипа врућа супа на тај исти сто и као да све опет вуче у тај мрак који је у ствари јачање зла, упозорава Јелена Богавац.
Поред оригиналне и ефектне видео пројекције, која се иначе ретко користи у српским позориштима, интересантан је и костимографски поступак. Два иста костима, један је две године старији и краћи јер су деца порасла. Пресвлачење симболише проток времена и публика посматра трансформацију у њих, две године касније. Костими јесу јасна инсинуација на епоху али су ту и нови симболи који нису стереотипне слике јеврејских породица и јеврејског страдања.
Успостављање политике сећања никада није ишло лако. Захтева велики труд и преданост народа и елита, грађана и суграђана и реч је о процесу који нема краја.